Живадин Јовановић: РУГАЊЕ ИСТОРИЈИ

Поделите:

На маргинама свечаног обележавања 100-те годишњице победе у Великом рату

Сад је бар јасно да у Француској нема никакве разлике између државног и црквеног третмана гостију и њихових симбола током обележавања 100. годишњице победе у Великом рату. Црквене власти и «Нотр Дам» су саопштили да су само следили позиве и протокол председничке Јелисејске палате. «Лоптање“ у међувремену око тога ко је одлучио да се у „Нотр Даму“, поред српске и савезничких застава, истакне и застава једне насилне и илегалне творевине, било је начин исказивања обзира званичног Париза према пријатељској Србији.

Французски председник Емануел Макрон, наравно, има права да позива у госте кога жели. На Србији је да сама оцени да ли је његов позив Председнику Србије израз истинског уважавања, с обзиром на чињенице и околности, или позив – из намере или непажње – садржи и дозу цинизма, лицемерја па чак и понижавања.

Присуство српског Председника на свечаности поводом 100-те годишњице победе у Првом светском рату у Паризу, уз исти третман српске и заставе тзв. „Републике Косово“, српског Председника и назови председника једне криминалне творевине, може се јавности представљати овако или онако, зависно од оријентације политичара или медија. Суштински посматрано, то би било пристајање на понижавање Србије и српске нације, непоштовање преко 1,200.000 српских жртава палих током одбране од агресора и окупатора Србије укључујући Косово и Метохију.

Позивање и истоветан третман Председника Србије и њених вековних државних симбола као и назови председника једне незаконите, криминалне творевине и њених симбола на свечаности поводом 100 година од победе у Великом рату, представља ругање историји. Прихватање позива, у тим условима, и евентуални разговори Председника Србије и представника Приштине, значили би да Председник Србије, у име српског народа, потврђује исправност тезе домаћина да је представнику Приштине место управо међу 80 шефова држава и влада у тој јединственој прилици којом се обележава јубилеј једног од најважнијих догађаја у историји Европе. Да ли то српски народ, заиста, жели и није ли то саучествовање у покушају ревизије историје?

Покушаји релативизације указивањем на то да се застава и представници криминалне творевине појављују и на другим скуповима по Европи усмерени су да скрену пажњу са суштине и крајње неумесни. Политичке акробате европске елите производе масу догађања, али то не умањује изузетан историјски значај обележавања 100-годишњег јубилеја победе у Великом рату какав ових дана предстоји у Паризу. Ако о ичему, такви покушаји говоре о непрекидном снижавању нивоа поштовања јавности, здравог разума као и националног и државног достојанства.

Прихватање разговора о питању будућности Покрајине Косова и Метохије са представником Приштине на маргинама скупа у Паризу, био би додатни знак мирења са понижавањем.

Поставља се питање када је српска дипломатија сазнала да ће српска и застава тзв. «Републике Косово» имати исти третман на свечаностима у Паризу и да ће тамо присуствовати и представник Приштине и шта је тим поводом предузето да Париз преиспита те елементе програма који су Србији неприхватљиви те, ако је то учињено, какав је био одговор званичног Париза?

«Један на један» у тзв. преговорима у Брислу, уз комесара ЕУ, није исто што «један на један» у Паризу где су шефови универзално признатих држава или влада, односно, чланица УН. Ако састајања и разговори у формату који је једној страни испоручивао концесије без преседана а другој наметао само обавезе, одрицања од сопственог Устава и понижавања уопште имају смисла, онда свакако не може бити оправдања нити логички и морално одрживог објашњења да се они везују за тако узвишену прилику која се дешава само једном у 100 година и чији је основни смисао одавање почасти борцима палим за слободу од агресије и цивилним жртвама.

Повеља УН, резолуција СБ 1244 и Устав су стубови формата преговора који, иако несавршен, једини даје прилику за уравнотежене преговоре и долажење до одрживог решења. Бриселски формат чија је искључива улога заштита геополитичких интереса Запада, односно НАТО-а, непогрешиво води гомилању конфликтног потенцијала, са несагледивим последицама.

Чини се да се креатори концепта обележавања овог великог јубилеја, укључивањем Приштине, њених симбола и представника, нису одмакли од стереотипа 90-тих година прошлог века и само-наметнуте перцепције о вечитој „српској кривици“ због чега и данас верују да Срби, „по дефолту“, морају прихватати сва понижења и све диктате?

Зашто би се изостајање највишег представника Србије са свечаности која садржи елементе најгрубљег вређања националног и државног достојанства карактерисало као пут ка самоизолацији Србије, а не знак јасне мере самопоштовања? Зашто би то уопште била грешка Србије а не знак озбиљне декаденције моралних, политичких и цивилизацијских критеријума, као и одсуства визије домаћина који је чак није узео у обзир да ни 5 чланица ЕУ не признаје самопроглашену творевину на територији Покрајине Косово и Метохија?

Реч је о ароганцији и притиску не само према Србији и српском народу већ и према Русији, Кини, Индији и многи другим земљама и нацијама растуће моћи које поштују основне норме међународних односа и одлуке СБ УН и које не прихватају преседане, једностране одлуке и било чији ексклузивитет.

Срби пали током Првог светског рата, бранили су слободу Србије са Косовом и Метохијом у свом саставу. Како би они, или њихови потомци, данас примили вест да се током прославе поводом 100-те годишњице њихове победе састају Председник Србије и бивши командант терориста и сецесиониста, који је, уз друго, индициран као један од одговорних за етничко чишћење и злочине против Срба?

Исти третман државни симбола и представника Србије која је дала 1,2 милиона живота за победу савезника у Првом светском рату, с једне стране, и симбола сецесионистичке творевине и бившег вође терориста, с друге, срамота је и симптом цивилизацијског посрнућа.

Изостајање Председника Србије због немирења са вређањем националног и државног достојанства, као и из пијетета према 1.200.000 српских жртава је начин да се Европи пошаље досад најозбиљнији сигнал да се Србија не мири са понижавањем својих бивших савезника и да не прихвата трговину Косовом и Метохијом?

Ваља размислити и о томе колико је Срба било на Косову и Метохији пре јуна 1914, ко је вршио њихово етничко чишћење, као и коју су улогу имали Албанаци са Косова и Метохије у победи савезника у Првом светском рату? Јер, ипак, реч је о обележавању великог јубилеја победе у Првом светском рату, а не о спорту, или климатског загревању.

Европи је катарза потребнија него Србији. Зарад њене сопствене будућности. Катастрофалне грешке које је учинила злочиначком агресијом против Србије 1999. и признавањем криминалне сецесије 2008. не може се оправдати или гурнути под тепих данас – као што нешто слично недавно изјави чешки председник Милош Земан.

(Франкфуртске Вести, 05.11. 2018. Беофорум, 06.11.2018., Друштво српских домаћина, 07.11. 2018.)

Живадин Јовановић 06. 11. 2018.

 

 

Поделите:

9 Коментари

  1. da, Evropi je katarza potrebnija iz usta Zivadina Jovanovica jednog od najuspesnijih nasih Ministara Inostranih Poslova. Njegova moc zapazanja zaista je mnogo dobra donela Srbiji i stavio bih ga u rang Jovana Jovanovica i Nikole Pasica. Zasto Vidovdan ne dovede radomana Bozovica pa onda da bas ima plejadu vrsnih srpskih nekadasnjih politicara.

  2. I ja se slazem. Jos i bolji predlog Mirjana, da ovlastimo Ruskog Ministra Inostranih Poslova da vodi i nasu spoljnu politiku. Jeste da bi zapad koji sada ulaze milijarde u Srbiju povukao taj kapital al kao sto kazu Ssrpske vladike, ne valja da “mislimo crevima” …..navikli smo da budemo gladni al makar cemo biti ponosni. Zivadin inace ima iza sebe puno uspeha, ali ipak Rus je Rus

  3. Gospodin Zivadin je trebalo da pita kako bi pali ratnici Prvog Svetskog rata ili njihovo potomstvo hledalo na to da su sve njihove pobede protracene pod vodjstvom komuno fasista ciji je deo bio Gospodin Zivadin i njegov firer Slobodan Milosevic koji su najvernije sluzili Rusiju a nikada Srbiju. Zapitajmo se da je ostala Kraljevina, da li bi bilo zastave Kosova u Parizu.

  4. Htela bi biti pravedna, bez obzira na svoje licne poglede. Srpski Narod nije izglasao tita, ni Goli Otok, ni stotine srpskih zrtava , strane internacionale, komunizma. Zna se ko je nametnuo tita- Jalta. Slobodan nije branio Krajinu, pri kraju je prekinuo pomoc Srbima u Bosni. Da je Krajina bila odbranjena , nebi bilo napada na Srbiju, ni otimanja Kosova. Bez obzira ko je bio predsednik Srbije, nije mogao da izbjegne NATO napad, razaranje, komadanje Srba. Sramota je , da “demolrati” predali predsednika Srbije Hagu. Ti ljudi, za male pare, su smakli , i odgovorni za njegovu smrt. Sta su dobili za Srpski Narod, otinacunu Kosova, rasprodali Srpsku imovinu za male pare, i neprestana ponizenja. Car Nikolaj II, je izgubio zivot , porodicu, i70 godina , trebljenja ruskih patriota, zbo g Srba, jer kad je Kajzer porucio da ce jedanput za uvjek rijesiti “Srpski Problem”, usao u rat na strani Srba, nespremljen. Slobodan je smaknut, jer bi bilo teze snjim pregovarati, i sigurno nebi dao Kosovo.

  5. Душан Буковић:

    СМИСАО АНТИСРБСКОГ ЕВРО-АМЕРИЧКОГ ПРОГРАМА

    Не улазећи ни у какве друге кометаре, довољно је осврнути се на Кенонов сценарио за Србију, што би нашу србску трагедију најбоље могло да осветли. Зато ћемо цитирати Кенона, који се 90-их годнина XX столећа залагао у западно-европском и америчком империјалистичком и тријалистичком естаблишменту за “ограничени сувернитет за Србију”.

    Имајући на уму да је Кенон био познат и као један од извесних режисера, ментора и пројектаната југословенске интермариумске, фабијанске и бундистичко-бољшевичке политике западно-европског и америчког империјалистичког и фашистичког лакеја Јосипа Броза Тита, који се угледао на шпанског диктатора, генерала Франка, јер су обојица конкурисали за капиталистичке кредите и туристе из извесних капиталистичких земаља. Такође, обојица су били робовласници, продавали су више милиона радника „гастарбајтера“ као „економски вишак вредности“ извесним капиталистичким и колонијалним државама.

    У познатом тексту којег је Кенон објавио под насловом ”Балканска криза 1913. и 1993,” дословно је рекао:

    “Турци су за време вишестолетног владања на Балкану били сразмерно сношљиви према немуслиманским верским установама. Однос турских власти према тим установама у сваком случају, није био главни приговор против њих…

    Не ваља бити преоштар када је реч о Турцима, зверства која им се приписују у извештајима нису већа од оних што су их починили хришћани према Турцима…

    Пре свега, јасно је да је ситуација на Балкану, према којој Сједињене Државе не могу остати равнодушне, у првом реду проблем Европљана…

    Обичај да се такав статус додељује Балканским народима није новост. Таква пракса је уследила пре једног столећа, кад се прва од њих ослободила турског ропства. Ни тада то није било срећно решење, што је јасно нагласено у Carnegie известају 1914. Врло брзо, то је постало јасно да су нове државе имале велике тешкоће у односима једних према другима да сарађују у мирном и зрелом начину. У извесном смислу, било је више мира док су били под турском влашћу, него што су имали када су стекли своју независност…

    У вези са тим, постоји и додатни проблем због будућих односа појединих народа, посебно Срба, да их прикажемо као водећи пример кршења једног и темељног услова за примање у чланство Уједињених нација…”( Види: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, стр. 3-7).
    Кенонов сценарио за Србију се у потпуности поклапао са сценаријом краљице Викторије, као и са одлукама Берлинског конгреса и програмом фабијанско-бундистчко- бољшевичке Коминтерне, Комунистичке Партије Југославије и идолатриског, окултног, езотериског римског католичког Института Интермаријума.

    Такође, имајући на уму да је у уочи Берлинског конгреса краљица Викторија писала да „Србе треба задржати у границама пашалука, не дозволити им да се шире и да их треба генетски ослабити… “ (Види: Биљана Живковић, Разговор са др Србољубом Живановићем – Геноцид над Србима још увек траје! „Печат“, Београд, бр. 109, 9. април 2010, стр. 28).
    Берлински конгрес којег су одржале велике силе европских и турских империјалиста од 13. јуна до 13 јула 1878. године успоставио је „половично независне“ државе Србију, Црну Гору, Бугарску и Румунију. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених и потлачених народа. Имајући у виду да су се Бенџамин Дизраели – Беконсфилд, Ото Бизмарк и Џула Андраши, као представници западно-европских тријалиста и империјалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма. Упрегли су Аустрију да им буде претходница продора према Истоку да би „решили Источно питање“ по извесном програму краљице Викторије ( Види: Arthur Christopher and Viscount Esher, The letters of queen Victoria – A selection from her Мajesty’s correspondence between the years 1837-1861, Vol. II, 1844-1853, London, 1908, стр. 431-472).

    У значајној књизи Томаса Паркера Муна, коју је објавио под насловом „Империјализам и светска политика“, дословно стоји:

    “…Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…

    Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабзбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про – аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари ‘Немачки продор на исток’ …” (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, стр. 258 – 259, – „Империјализам и светска политика – Поглавље XИ, Блиско- источно питање старо и ново).

    Пре свега, у извесним деловима у свету одувек су постојали геостратешки предели, као што је и Балканско полуострво, које је у извесној мери насељено Србима, где су се столећима сукобљавали витални интереси великих сила: Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Аустрије, Немачке, Италије, Русије и Турске.То је између осталих историчара констатовао и проф. Милорад Екмечић, који дословно каже:

    „…Нови развој је избацио Русију из реда великих сила… Није у питању да ли ће Русија на Балкану играти значајну улогу, него да ли ће имати сређено друштво да уопште игра самосталну улогу… Данас Сједињене Државе журе да на Балкану стекну неке боље позиције него што су имали њихови предходници на том осетљивом простору. Стога тако темељито етнички чисте српске покрајине у Хрватској и Босни… Све што САД раде на Балкану, укључујући и историјске злочине етничког чишћења српског народа, последица је тражења места где би се берлински зид поново боље поставио. Католичка Француска на Балкану има своје савезнике. Дефинитивно, ми то нисмо… Садашњи француски министри су добро савладали ватикански уџбеник балканске историје. Будућој Европи није потребна југословенска држава, а уједињени српски народ је њен први непријатељ. Срби су били жртве католичке средње Европе више пута у прошлости…“ (Види: Проф. Др. Милорад Екмечић, Највећа грешка је што свету никад није речено шта Срби хоће, „Американски Србобран“, Pittsburgh, Pa., USA, бр. од 7. фебруара 1996).

    Осврнили бисмо се и на Хтлеров говор од децембра 1943. године, који је завшио овим речима:

    „Ми не смемо нипошто допустити да на Балкану постане надмоћан један народ који сматра да има своју политичку мисију. Срби су један такав народ. Они су показали велику државотворну снагу и имају далекосежне циљеве, који допиру чак до Јегејског Мора. Не чини ми се паметно да овај народ још посебно охрабљујем у његовим тежњама… Проучите још једном своје предлоге с обзиром на све ово што сам Вам ја данас рекао, па ћемо о томе поново говорити…“ (Види: Herman Neubacher, Sonderauftrag Suedost, 1940/1945, Bericht eines fliegenden Diplomaten, – Musterschmidt-Verlag, Goettingen, 1956).

    Очито је да између Хитлера и западно-европских и америчких империјалиста, у односу на наш обесправљени, осакаћени и потлачени несрећни србски народ ни до дан данас нема никакве разлике.

    После свега, чему коментари о тзв. хрватској „Олуји“ 1995. године коју су организовали, усмеравали и контролисали западно-европски и амерички империјалисти, као и о најновијим збивањима на бившем југословенском простору и о свему што се данас догађа у свету?!

    Западно-европски и амерички империјалисти су и 90-их година двадесетог столећа само потврдили и обелоданили оно што су били одлучили у девтнаестом столећу, да Србе избришу из групе слободних европских народа (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et сontre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 132).

  6. Zivadin Jovanovic – ministar spoljnih poslova Milosevicevog nacionalsocijalistickog rezima u najgore vreme od 1998 do 2000. Umesto da je ova spodoba streljana ili bar u zatvoru, njemu se daje medijski prostor. Bolje nek se polije kofom gov.na nego sto se usudjuje da se pojavi u javnosti i prica nesto o spoljnim poslovima i politici.

  7. Srbenda, takvi ljudi , slijepom mrznjom protiv ljudi koji drugacije misle, sunaneli stotine hiljada monarhistima-cetnicima smrt, sstreljanja. Koje dao prava ljudima da predlazu zivot ili smrt?
    Ja sam slusala i drugi veliki anti -komunisti, njegovu odbranu protiv bombardovanja 1999, bila je patriotska. I danas , njegovic lanci govore o njegovoj odanosti prema interesimaa Srbije. Objasni, staje konkretno uradio ili rekao protiv Srpskih interesa, taj covjek? Nedaj Boze, da takav covjek dodje na vlast, takvom unistavajucoj mrznji.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here