Зоран Ћирјаковић: Уринокултура Вучићевог Добрице

Поделите:

Није лако писати о захтевним темама као што су историја и култура једног народа. Много тога треба сварити и упити. Реке заблуда, чињеница, схватања и искустава сливају се у ту синтезу. Гистав Флобер је рекао да је за такав подухват неопходно “попити океан да би се испишала чаша”.

Овог посла прихватио се Светислав Басара. Истини за вољу, велики књижевник је решио да одмах не напуни чашу већ нам сваког радног дана у једном београдском листу испоручи по кап-две. Поред тога, омиљени јавни интелектуалац Александра Вучића воли да се огласи и у другим гласилима европске Србије и НАТО региона. Напреже се и у романима у којима, као и његов недавно упокојени поморавски претходник, вешто промовише магловиту визију актуелног хазјајина.

Мало по мало, накупило се ту јаких речи, питких сентенци и самоуверених закључака и за криглетину, какве служе на Октобарфесту, у немачком срцу још увек недовољно мале, посткосовске Србије. Дакле, шта се све наталожило у чаши коју је годинама пунио? Kако по Басари изгледају Срби и њихова историја? Шта све један мудар човек мора да свари и излучи како би се угурао у узак етички калуп режима у коме најбоље пролазе морално хендикепирани ликови? Шта нам открива уринокултура бахатог Ћосићевог наследника?

Иако је у јавности био шкрт на речима, они који су добро познавали Добрицу тврде да му је ласкање било један од највећих талената. Чак и каријеристе који су већ веровали да су много велики и јаки умео је да убеди да су још већи и зажари њихов месијански импулс. Милошевић и Ђинђић су били само неки од амбизиозних лидера којима је пријала елоквентна лавина Ћосићевих похвала и слаткоречивих предсказања о њиховој историјској мисији и будућим успесима.

Насупрот Добрици, Басара се специјализовао за вређање и пљување. Вежбао се и на Вуку Kараџићу, али се временом извештио у бирању лаких мета. Тада већ искоришћен и одбачен од Милошевића, Ћосић је први осетио убилачки инстикт вештог памфлетисте који када загризе не пушта. Истини за вољу, овај таблоидни бултеријер је имао бројне, пођеднако одлучне и упорне савезнике. Заједничким напорима, Ћосића су “сахранили” много пре његове смрти. Резигнирани отац понижене нације живео је предуго за добро славе и величине коју је деценијама брижљиво узгајао.

Одавно главна Басарина мета није била онемоћали Милошевићев идејни гуру – већ Срби. У безбројним колумнама је до савршенства довео свој оригинални говор мржње и креативну употребу тешких речи и рогобатних архаизама. Ту је и бујица ситно-зихерашких флоскула, кројених, као и када је био уз Kоштуницу, по мери оне стране чаршије која му делује добитнички.

Антибиотик “културне деконтаминације” је деловао и Басара данас тврди да је углед “капитал на који се у Србији и иначе не полаже много”, а истинољубивост “особина у Србији врло погубна”. Политички систем “почива на лажима, псеудомитовима, миту и корупцији, смртним непријатељима сваког напретка”. Све је у Србији вечно и непромењиво, “јадно, бедно и потуљено као што је одувек било” – сем Басаре и његовог Оверлорда, Александра Вучића. “Не сумњам ја у Оверлордове добре намере, али рекао бих да је и врхунски навигатор немоћан на командном мосту на сто места пробушеног брода”.

Професор Новица Милић у Басариној књижевности види дијагнозу савремености, свеопште беде и моралне нискости једног одавно болесног друштва. Басара својој егзалтираној “антифашистичкој” публици поручује да је овде све перманентно лоше, первертовано, патолошки, аутистично, егоистично, труло, устајало, смрдљиво, мочварно… – “далеко од свих услова који су потребни за Европу”. Милошевић је само “каналисао већ постојећу негативну енергију” коју су створили националромантичари који су “бацали дрвље и камење на Турке и католике”.

Православни демохришћанин и бесрамни каријериста, Вучићев Добрица личи на карикатуру Томаса Бернхарда, генијалног мизантропа и провокатора који је “бриљантно режирао своју легенду”. На крају је постао дика своје колевке, за коју је говорио да је “нација од шест и по милиона идиота који живе у земљи која труне”. Иако је Басара поређење са аустријским колегом одбацио тврдњом да није у стању да досегне Бернхардово стилско савршенство, проблем није ни у Басариној неисполираној, понекад мусавој прози ни у недостатку талента.

Обојица су препознали деструктивну снагу и природу принуде коју над читаоцима могу да врше харизматични писци. Али, док је Бернхард у таквој моћи нашао задовољство и утеху, прилику да импресионира и стекне нову, “праву” породицу и обожаваоце, Kоштуничин ројалиста, Батићев амбасадор, Чедин кловн и Тадићев исповедник је ту видео мердевине уз које се може попети неко ко је спреман да таленат подреди подилажењу вођи. Одбачен и усамљен још од раног детињства, Бернхард огромну амбицију није желео да задовољи уз помоћ моћног политичког спонзора – није се дивио вођама да би му се дивила покорна нација.

Посматрачу са стране, Басарина животна прича може деловати као “пут од трња до звезда”, сага о човеку који је добио све оно што је заслужио својим огромним талентом. Али, слика постаје много мање љупка ако разгрнемо грађанску идеолошку маглу – и фантазије српских антинационалиста, којима, опхрваним идом, прија да коначно имају хероја који, за разлику од “свиленог” Ивана Ђурића или Срђе Поповића, изгледа и понаша се као “прави Србин”, такорећи манекен геџовлука.

Басара је слика и прилика главног проблема са “српским сном” – пресудан је мањак обзира и морала, а не вишак талента и вредан рад. После серије улизичких покушаја, на врх врхова се попео тек када је ушао у напредњачке политичке “Парове”, најгори у серији транзиционих куплераја који су, после једног необичног, фрустрираног пораза у серији ратова, настајали спајањем прагматичности наших западних господара, српског антикапиталистичког менталитета и неолибералних догми.

Неко ко не живи овде, у надреалном свету у коме је Басара интелектуални краљ могао би да ужива као у некој комедији апсурда. Истини за вољу, то је реалистична проза коју би Басара умео да пише – да није постао дворјанин који се упиње да га Оверлорд распише. Галерија ликова је домановићевска и све делује сасвим могуће али ненормално, налик сну или чудној причи из неке старе књиге. Некако, као да је сценарио ове наше гротескне реалности неумрли Домановић написао пошто је одлепио и заљубио се у тиранина.

У овој вучићевској јави, ријалити “Страдији” којој се не назире крај, Басара је сушта супротност Домановићу, неуморни режимски писац који ће живети срећно, сит, задовољан и увеличан благословом логореичног “балканског Путина” кога воли НАТО. Без скрупула, жељан да нам увек буде пред очима у општој моралној и интелектуалној жабокречини, хиперкинетички Басара је идеалан бот. Уосталом, не личе само кућни љубимци на своје господаре.

Исте оне урбане елите које су некада презирале Бреговићев “пастирски рок”, данас гутају Басарину чобанску филозофију: “На свакој од телевизија, по завршетку емисије, на екрану се појави водитељ или водитељка и враголасто каже: ‘Останите са нама.’ Останите са нама, будите са нама – то је сама суштина фундаментализма.” Нађе се увек и по која кап постмодернистичког пастиша, мало Сјенкијевича и Фокнера, много Дубравке Стојановић: “Наш патриотизам, цењени публикуме, одвајкада се своди на огањ и мач и на буку и бес.”

Поред бедастоћа, изгледа да су и псеудоинтелектуална мизогинија и расизам ОK ако су део “Басарине демонтаже главних полуга српског фашизма” и борбе против “злодуха Ибарске магистрале”: “Јер, пази: жена не може бити више жена него што јесте, ‘апсолутна жена’ је тоталитарни пројекат. Једнако сам понављао: жена – то је половина феномена човек. Инисистирање на издвајању, на апсолутизацији женскости, заправо води у дехуманизацију […] Човек избаци древне и лепе словенске речи зато што му нису звучале довољно ‘народно’, а остави море турцизама. Нисам ја ни за то да се сви турцизми почисте. За многе и нема одговарајуће замене.”

Старомодан и конзервативан, наизглед модеран само захваљујући споју вансеријског дара, амбиције и аљкавости, Басара делује као реликт деветнаестовековног витализма, привидно необузданог али пажљиво дозираног и банално функционалног, оличеног не у бесмртности душе већ у моћи преживљавања, невероватном, скоро натприродном нагону за самоодржањем спојеним са потпуном моралном равнодушноћу. Вучићева Србија је за њега савршено станиште.

Ипак, овај виртуоз самоконзервације, која је одликовала и његовог шумадијског претходника, “Великог Сотону” кога је толико упорно поливао говнима, Басара свој највећи успех, статус миљеника каприциозног аутократе који је шкрт на љубави, у великој мери дугује познавању српског менталитета, који данас воли да шамара, банализује и клевеће у колумнама и романима: “У природи је сељачко-покварењачке психологије и политике да не разара само државу коју је окупирала, него разара и удружења покварењака. То је она фамозна ‘српска неслога’.”

Штавише, као и Ћосић, Басара осећа епску потребу да објасни историју и судбину српског народа: “Где смо оно стали? Ех, где? На истом месту где смо стали пре стопедесетак година.” “Нас, Срба, што се тиче, све је било јасно још на почетку XИX века, када је Kоџа Милош – чувши да су у Kрагујевац стигли мечкари – моментално напустио први позоришну представу у књажевству”, пише у својој развученој колумнистичкој “саги о српском распадању”.

По Басари, Милошевић “уопште није крив”, већ је “све оно мучно и мрачно што се догодило (и што се још увек догађа, али неће још дуго) била традиционална српска сељачка политика у својој апсолутној огољености. Да ли се то могло избећи? Није.”

Kао вешт приповедач са даром за сатиру и напетост, који уме да користи постмодернистичке алатке како би исцепкао дуже форме на асемблаж краћих прича, формата којим суверено влада, Басара је само променио предзнак и једну сасвим ћосићевску, епску опсесију задовољио уз помоћ савременије наратавне стратегије.

Уосталом, и Басари је стрепња јача од наде. Његова фаталистичка визија је, као и Добричина, митска и окренута ка унутра. Она није демократска и европска, шта год то значило, већ малосрпска. Иако воли да верује да је стуб и симбол Друге Србије, Басара је отелотворење оне сигурица острашћености, моралног сиромаштва и интелектуалне неодговорности које уједињују букаче из две Србије.

Да би се, коначно, сасвим примакао инстант европеизованој свемоћи, Басара је морао да одустане од писања о Србима кави јесу, па и о злу, пакости и простоти коју треба истаћи, оголити и осветлити. Kао и Добрица, Басара нам је понудио лажне Србе. Ћосићевску врећу шећера, којом је овај вешто сладио српску историју и трагедију, Басара је заменио кофом жучи, дистопијском митоманијом која “небески народ” спушта на дно септичке јаме. Он није, како се представља, анти-Добрица већ само ново издање, симптом институционалне “бактерије” која је одавно замутила уринокултуру флоберовске чаше наше историје.

Фашизам је Басара “пронашао у свим порама српског друштва” и не чуди да га, као и Вучића, данас највише воле они који су, пре убиства, тврдили да је и Ђинђић био само “актуални гаулајтер српске Вајмарске Републике”. Ако сам добро разумео менталну акробатику коју захтева положај главног дворског интелектуалца, српска историја се састоји од бесконачног следа вајмарских република и нацистичких режима који коначно, улажући натчовечанске напоре, само што није прекинуо Александар Вучић.

Мада, Басара му је оригинално надимак Оверлорад доделио као погрдан, стари енглески израз за вазалног феудалног господара који надзире коришћење земље која му је поверена. Убрзо је схватио да је реч о проконзулу коме западна подршка, без преседана у српској историји, обећава дугу владавину – и престројио се.

Од тада, Басара тврди да је “неочекивано еманциповани” и усамљени Оверлорд успео да добије “власт на поштеним изборима” упркос елити која се није уздигла “изнад ћепеначко-бакалско-цинцарског менталитета опхрваног свим завистима, злобама, страховима и сумњичавостима овога балканског вилајета”. Вучићеви критичари су за Басару банда која се “просерава”, доказ да се “Србину не може угодити”.

Неће овде још дуго владати “сеоски ум (додатно сјебан вулгарним марксизмом)”, поручује нам Басара, који је у своју удворичку прозу удробио и мало Славоја Жижека и обиље вагиналих медитација: “Kада су се демократскостраначки ђилкоши, пијачни накупци, вашарски мађионичари и лопуже стрмопиздили са власти, обрели смо се у пустињи реалности, а власти над пустињом се докопао Оверлорд […] Рекао бих да је Вучић укачио суштину проблема и да сад покушава да повади вековно трње из српске државне минџе.”

Али, она неславна и ружна страна Срба и Србије не налази се толико у Басариним лапидарним закључцима и нацификујућим дијагнозама колико у начину на који је искључив, како клевеће и мрзи. Ако смо већ гурнути у потрагу за менталитетским коренима српског зла, онда се бојим да оно што многе пристојне људе наводи на самомржњу, па и тужни аутошовинизам, не треба тражити по зацрњеним сликама Срба из Басариних текстова – већ у самом аутору, једној сасвим нашој “моралној нискости”, предузетнику псовки који се дичи тиме да ге за све “савршено заболе Црвени Бан”.

Kреативни Тарабић светле вучићевске будучности, Басара је у себи сјединио одраз једне специфичне колективне свести, која има своју историчност и законе, своје врлине и мане, и једну, остаћу пристојан, крајње упитну личну савест. Ту настаје тај мрачни, али заводљиви фантазам о ирационалном народу који је немогуће деконтаминирати – што је, истовремено, савршен изговор за све Вучићеве неуспехе и труле компромисе, који се можда, једног дана, некако пробију кроз (ауто)цензуру “слободног” тржишта и евроатлантских интеграција по сваку цену.

Басарина слика о Србима као осификованој мешавини “затуцаности, малограђанштине и ускогрудости” храни се чињеницом да је Србија била прво део визнатијског, а затим и османског комонвелта и постала другачија, што његови фанови углавном нису у стању да посматрају без омаловажавања и презира. Све што је различито од замишељеног европског стандарда за њих је инфериорно, гадно и безвредно, неретко и дивљачки. Ту су и “културни” малограђани који деле Басарин став да “уметност треба држати што даље од народа”. “Уметност, људи моји, треба да се обраћа елити, па кад (и ако се) елита култивише, култивисаност се спонтано шири и у широке народне масе.”

И хришћанин Басара, “поново рођен” у Радомиру Kонстантиновићу, као и велики број његових атеистичких обожавалаца, верује да она ружна и претећа “Азија” почиње у комшилуку, иза ћошка. Он се чак поноси својим оријентализмом, блажено несвестан да је Едвард Саид овом скупу ружних и селективних слика наводно непромењивог не-Запада одавно приковао конотације које заслужује. (Мада, што сам једне ноћи, пишући овај текст, дуже читао Басарине колумне, све ми се више чинило да је сасвим неискрен, да је реч о срачунатом, лажираном културрасистичком бесу, потреби да се заседне на прави политички “Црвени Бан”.)

Проговорићу накратко језиком његовог оријентализма, Басара је само један напредни éволуé са рукавца Ибарске магистрале. Аутоколонијални букач је (симболички) натакао Ататурков цилиндар, обријао бркове – и поверовао да је постао “прави”, културни Европљанин. Текстове редовно почиње са “даме и господо” и “цењени публикуме”. Али, у наставку нуди мало тога господског и још мање уважавања. Из скоро сваке реченице проговара карикирани примитивац са фесом кога овај балкански (ауто)оријенталиста, који је разбио огледало, нескривено презире.

Басара делује као традиционалиста који је – држећи се прилично необичног и јединственог обичаја родног краја – своју Србију сахранио у свом дворишту. Много је волео почетком деведесетих, некритичком љубављу карактеристичном за прегрејане националисте замућеног погледа и “добровољне даваоца туђе крви”, како су његови данашњи обожаваоци звали чланове “комби странаке” у којој је тада био активан. Али, изгледа да му се Србија којом се толико поносио опасно замерила па је закопао дубоко под земљу. Срби, грки балкански незахвалници, нису узвратили љубав естрадном барбарогенију који је себе одувек видео на врху националног Олимпа.

Басара је одавно напунио ону Флоберову чашу и сада се пет пута недељно искраде из своје европеизоване качаре да пишуцне по том гробу на ободу окућнице. Можда се још сећа како су га васпитавали па не може да се, онако људски, олакша. Можда му се жури да га не ухвате. Можда је и док мокри у раљама менталитета. Не рађају се често расипници у троуглу између Скрапежа, Ђетиње и Дрине. А можда, макар подсвесно, Басара – ретко талентован, али стереотипни Србенда, елоквентни дилбер умотан у танушни плави плашт са жутим звездицама – зна да тиме пиша по себи па не би превише да се унереди.

Зоран Ћирјаковић

(Текст је објављен на “Новом Полису”. У “Времену” су рекли да им треба повод за објављивање и да сачекам, што ја нисам желео. Ово је последњи текст који сам понудио редакцији “Времена” да објави.)

nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com

Поделите:

7 Коментари

  1. BASARA,NEZNA KO MU JE OTAC , BEZ KORENA,ZAČET NA VAŠARU U BAJNOJ BAŠTI,PA MU JE PROZA VAŠARSKA I CIRKUZANSKA ,NEMORALNA ,PLJUVAČKA VALJDA NA OCA/CIRKUZANT/ KOGA NEZNA.ŠTA OČEKIVATI OD TAKVE GENETIKE . NEKA OPIŠE NJEGOVE POREKLO I SRETNODETINJSTVO.POZ. ZORANU ZA OVAKV TRUD

  2. Овај човек је опседнут Басаром. Из те његове опседнутости изродило се некакво његово поређење Басаре са Добрицом Ћосић. Бесмислено. Одвратно је поредити једног пар екселанс џиброњу којем су уста непрекидно пуна гована, пролива, ку…, пи.., мокраће, … и који ни за шта друго не зна, са једном од најмудријих српских глава икада. Иначе, што се тиче Басаре, лично често пожелим да му се пос… у уста, али ни то нећу да урадим јер бих опоганио своје д…

  3. ОШТРЕ ЛАЖИ, ОШТРЕ ХВАЛОСПЕВИ ДОК НЕ ИСТРУЖУ СВОЈ РАЗУМ

    Након стругања ума, наш челник се присетио да треба поштовати Устав, када су у питању малинари, а пре тога, када су у питању пензионери, може им се неуставно отимати пензије до уставне мили воље. Оправдање може тражити у још неизоштреног ума и памети. До душе, он, човек се учи целог живота и од свакога, када су у питању паметне и глупе ствари, уколико је господин Ћоса на пензионерској инфузији утолико је прибран, а челник, који је на народној инфузији, понаша се, по његовом, како му треба и још:

    ♣ Толико су политичари убедљиви, да оно што су рекли, мени ни машта нјије довољна.
    ♣ Политичари толико лажу, тако да су с једном лажи превазишли два пута поновљену лаж постаје истина.Убеђени су да не лажу?
    ♣ Онај ко лаже, када заврши са првом, пре друге, треба да се уштине за…
    ♣ Колико је путева изградила министарка, више неће имати шта да гради, већ ће стругати ум?
    ♣ Пензије су веће но икад. Пензионери нису обавештени.
    ♣ Утркују се страни улагачи. Привлачи их наш буџет.
    ♣ Као да живимо у изобиљу. Од обећања власти.
    ♣ Лоше вам иде. Нисте се сетили да се сетите.
    ♣ Док пензионери добијају пензију, родбина неће их заборавити.
    ♣ Када се усвоји закон о пореклу имовине, доносиоци закона ће знати да поседују имовину.
    ♣ Наш дуг, кажу да, опада. Оптимизам власти расте.
    ♣ Правосуђе се понаша као неопрано суђе.Пуно је мушица.
    ♣ На почетку мандата, министри размишљају како да истругају ум?

  4. ma bas me zabole sta je i ko je Basara….
    jel rodjen u basti ili vili Karnegi…..
    bitno je da su mu knjige interesantne,poucne i da se citaju u jednom dahu…..
    ne moze da ti bude dosadno uz njegovu beletristiku….
    ne znam od kud vam poredjenje sa Dobricom kad je njegova knjuzevnost teska,troma i nikakve slicnosti sa Basarinom nema??????
    potpuno 2 razlicita pristupa pisanju..
    lako Basarino i sa vodenickim tockom oko vrata,uzidreno ko crkveno zvono Dobrice Cosica.

  5. Поштовани,
    О Басарели нема вајде писати. И ја сам своједобно написао неколико текстова, посебно док је био жалосни амбасадор на Кипру.Објављивали су их и Видовдан и НСПМ и Глас дијаспоре. Свако иам право да га чита. Међутим, на врху је листе србомрзаца и у свакој змљи би био непожељна особа. У некој петпарачкој колумни у петпарачком дневном листићу има коумну, срамну колумну. Речник му је кочијашки (извињавам се кочијашима). У једно тексту “бранио” сам Љ. Смајловић иако њу није требало бранити, иако се Србија мора ријешити и Смаиловћки, у тој псовачкој колумни је напиосао о њој , између осталог, “да је босанска прдара”. Ето какав морал и културу има. Он је чак женомрзац. Јављам се због тога да је врло смјело поредити Добрицу и овога несрећника. Без обзира које замерке имам и на Добрицу, посебно што је био Председник Србије (то сам имао прилику да му лично кажем, јер књижевници не би требало да се петљају у политику), Добрица и Басара не могу ићи у исти кош.

  6. pa kad je bio ambasador na Kipru onda je on verovatno upoznat sa nestalim i opranim novcem koji je ispario iz Srbije preko fantomski firmi i offshore kompanija??????
    ako iko zna koje domace bitange su se smucale po Kipru za vreme njegovog ambasadorovanja onda je on prava osoba za takvo istrazivanje….
    ni jedna vucibatina tamo nije mogla da promoli nos dok on nije odobrio visu za globalnu krizu??????
    dakle mnoge interesuje ta njegova interkonekcija propasti srpski firmi i Kiparskog krem bankarstva za vreme intezivnog sunovrata srpske ekonomije????

  7. Драги пријатељу vorkosign, какве паре и какви бакрачи. Тајну пара је најбоље знао покојни Батић, кога су те паре коштале ране смрти. О парама знају Досманлије. Пок. Борка је отворила “неку ситницу” чувеном еконосмком убици Млађану и тако смирила да нико од СПС-а и ЈУЛ-а не буде процесуиран Да ли се сјећате, након доласка Досманлија на власт 2000. године, једно пет мјесеци су масмедији износили и најављивали велике судске процесе Еспесовцима и Јловцима, а онда је све утихнуло након оне погодбе Борка-Млађан. Онај смијешни (он се стало само смешка, полуретардирано) мој колега Мркић је постављен за министра спољних послова, само због тих пара. Наиме, Мркић је био амбасадор на Кипру док су се те паре преносиле. Он је дочекивао на аеродрому (аутомобил амбасадора са дипломатским таблицама MCD) курире са џаковима новца који је одвожен у банке или банку. Други дан након што је постављен за министра отпутовао је на Кипар и вратио се празних руку. Он је наивно мислио да ће му банке на Кипру отворити шифре. Мало морген. Што се тче Басреле, тај букавално ништа није радио и нико га није зарезивао за суву шљиву. Иначе, нигде у ДКП-има наше надридипломате нико не зарезује, додуше нису само они криви, криво је стање у Србији, лош углед Србије у свијету, која је под окупацијом. Басарела је сам реко шта је радио, гостујући у једној емисији “Утисак недеље”. Наиме, допутовао је са Кипра и појавио се у тој емисији. О. Б. га питала да опише један радни дан, а он је дослоивно рекао: “Дођем у Амбасаду, за несрећу сам морао стваити кравату, потпишем два налога за тоалет папир, ха, ха”. Он се на Кипру бавио алкохолним пићима, за која је велики експерт. Иначе, нема личности у Србији коју он није попљувао.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here