Зоран Ђуровић: Ко је лажнозвани владика Владимир Лајовић?

Поделите:

Лајовић је постао интересантан од изгласавања закона о вери у ЦГ, јер бива предложен као онај који ће помирити верне Црногорце са православним Србима. Зато је и послао један предлог о помирењу и обједињењу са МЦП (који је ова без размишљања одбила, што је и била једина исправна одлука), па би то личило на покушај Фанара да обједини и расколничке фракције у Украјини, што се показало као фијаско, јер ем их нису ујединили са Онуфријем, него им се чак и Филарет одметнуо. Лајовић је замишљао да ће СПЦ доћи одмах у раскол са Фанаром, јер је Москва са овим прекинула канонско општење, али се то није десило. Но, Лајовић је остао као једна фигура која би се у каснијем инжињерингу (још по Миловој замисли) могла искористити у одвајању МЦП од СПЦ. Прочитајмо пак биографију Лајовићеву коју је сам написао, а даћу нека појашњења.

 

Владика Владимир (Лав) Лајовић, рођен је у Титограду, 27.јула 1971. године, ђе је и завршио Основну школу. Након тога од 1986 до 1990, завршава Средњу војну школу у Сарајеву. Правни факултет завршава на Универзитету Црне Горе 1996. године, а маја 2017 године завршио је и послиједипломске студије на Теолошком факутету у Осјеку, и одбранио магистарски рад „Библијске рефлексије Љетописа попа Дукљанина.“

Током своје професионалне каријере од 1997.године до одлуке да се посвети свјештеничком позиву, обављао је низ истакнутих функција у држави, медијима и привреди.

Аутор је три збирке поезије “У недоумици”, “Ја и вук”, и “Вјенац од вjетрова”, низ стручних студија из области права. Лајовић је објавио и три књиге профетске и медитативне прозе Јектеније и “Метаноја I и II”, и три теолошке студије “Слобода изнад свега”, “Јерес косовског мита” „Христолики подвиг св. Владимира Дукљанског“. Био је оснивач и координатор невладиног удружења Хришћански покрет Црне Горе, директор Центра за савремену духовност Црногорске православне цркве у Подгорици и уредник портала Православље.ме.

 

– Ово можемо дати за прихватљиво, али је вапијућа лакуна у којој не помиње ништа о свом рукоположењу! Наиме, њега је у клир увео Мираш Дедеић, који је био свештеник Цариградске патријаршије у Риму, али му је надлежни епископ због огрешења о каноне забранио да чинодејствује, а после тога је и рашчињен. Дедеић је „рукоположен за митрополита“ у софијској Цркви Свете Параскеве 15. марта 1998. од стране патријарха Пимена и седам митрополита и епископа Алтернативног синода Бугарске православне цркве, које је канонска Бугарска православна црква прогласила расколницима. Дедеић као рашчињени није ни од кога могао бити рукоположен, и зато то Лајовић прећуткује, јер би му прва хиротонија већ била неважећа, био би мртворођен. Друго, Лајовић упада у комбинаторику зато што је Фанар изопштио Мираша, и никакву евентуалну аутокефалију не би му могао дати. Настављамо са читањем:

 

Од 28. јула 2018. године у Милану, произведен је у чин митроносног архимандрита од стране Владике Володимира, епископа Украјинске православне цркве Kијевског патријархата у Италији. А Декретом бр.334 од 2. јуна 2019. године Синода Италијанске православне Цркве, позван за Архиепсикопа Виторије (регије Рагуса) и егзарха за Црну Гору.

Свечана владичанска хиротoнија обављена је у Вигни ди Вале, у Риму, 02. новембра 2019. године по новом календару, којом је началствовао Његово блаженство, Митрополит Италијанске православне цркве, господин Басилио I, са архијерејима. Владика Владимир је као Архиепископ Виторије (Рагуса) Декретом бр.343 од 2. новембра 2019. године, постављен је и за Егзарха Митрополита Басилиа I за Црну Гору.

Владика Владимир Лајовић је Декретом 335 од 04. новембра 2019. године именован за члана Синода Италијанске православне цркве.

 

– Дакле, Мираш је изопштио Лава 2018. Лав не би могао да објасни следеће: Ако је Мираш био канонски епископ, онда га је валидно рашчинио, и он би могао бити рехабилитован само на легитимном сабору. Тако је по црквеним канонима, али не знамо ни за један сабор који би рехабилитовао Лајовића. Тада остаје друга опција, да је Мираш самозванац и нелегитимни епископ, што даље значи да је претходно његово рукоположење ништавно, и тада би најпре требало да се рукоположи за презвитера, а тек после за епископа. – Но, ово је разбојничка јазбина и луда кућа, па се не зна ко пије а ко плаћа!

Прву подршку новоствореној ЦПЦ-2018 пружио је италијански православни (неканонски) владика Владимир Фричи, поглавар једне од неколико неканонских православних цркава у Италији. Под његовим окриљем, Лав Лајовић је 4. јуна 2018. године произведен за митроносног протопрезвитера, а истовријемено је постављен за управитеља новостворене Подгоричко-дукљанске метохије, са звањем архијерејског намесника за подручје ЦГ. Исте године, Лајовић је замонашен и произведен за митроносног архимандрита, под новим монашким именом, Владимир. Тако је поред неканонске ЦПЦ-1993 уобличена још једна, такође неканонска организација (ЦПЦ-2018), на челу са новопостављеним архимандритом Лајовићем.

  1. у посету челницима ЦПЦ-2018 допутовао је митрополит Василије Грило-Мићели (Basilio Grillo-Miceli), поглавар неканонске Италијанске православне цркве (Chiesa Ortodossa d’Italia), који се заложио и за наставак борбе за стицање аутокефалности. Његовом одлуком од 2. јуна 2019. архимандрит Лајовић је назначен за титуларног архиепископа.

Сходно прописима који се односе на пријаву оснивања вјерских заједница, Министарство унутрашњих послова ЦГ је 12. јула 2019. потврдило да је ова вјерска заједница пријавила своје оснивање код надлежног државног органа. У октобру 2019. ова вјерска заједница је подржала програмско залагање ДПС Црне Горе за стварање обједињене Црногорске православне цркве, која би према њиховим замислима настала спајањем свих православних вјерских заједница на подручју Црне Горе.

Моја маленкост је упознала и Базилија на једном ручку, јер у опис онога што радим је и праћење на терену ових лажнозваних православних цркава. Старац је «намазан» и плива у свим водама, али му се сусрет са Господом озбиљно приближио. Оболео је од алцхајмера, па ко зна шта је и рукоположио. Он је имао валидно рукоположење за презвитера, али не и за епископа, јер је најпре прешао код украјинских расколника а после код италијанских старокалендараца.

Затим, ИПЦ (Chiesa Ortodossa d’Italia) основана је 1991. од рашчињеног  католичког свештеника Aнтонија дeл Росија, (чланом ложе “витза-скитaлаца”, који се лажно представљао католичким епископом (а он је био новинар при Ватикану). Присајединио се Белгијској старокатоличкој цркви, а затим Португалској православној цркви, одакле је био изгнан. 1986. су га рукоположили за епископа са именом Антоније. Но, и сами кипријановци су га убрзо протерали. После разноразних лутања, 1995. њега признаје алтернативна Бугарска Православна црква и он улази у њен Синод. 1997 Антоније постаје митрополит и столује у катедралном манастиру св. Антонија (у древној Априлији, 45 км. од Рима; Monastero Ortodosso di Sant’Antonio Abate, Campo di Carne – Aprilia (Lt)- Via G. Civile, 101).

Не улазећи даље у историју, Антоније је умро, Базилио се проглашава његовим јединим легитимним заступником (Presidente: Sua Beatitudine Basilio I, Arcivescovo del Lazio, Metropolita Primate d’Italia (unico e legittimo Successore del Metropolita Antonio De Rosso, di venerata memoria), јер има више претендената. Но, ово је најобичнија лаж, јер се он и поред седих власи не стиди да лаже; наиме, он има сасвим други ПИБ од Манастирског, а у овом манастиру не служи. Наиме, митрополит Генадије је мени поверио да присајединим овај манастир Фанару, што сам и учинио и именово ме је био за пароха. Дакле, Базилио нема ништа са Антонијевом ИПЦ која се угасила преласком у канонску православну цркву.

 

– Морао бих пак да се сложим са Мирашем по једном питању! Наиме, Мираш вели: „Не бих о томе превише причао, само бих упитао Лајовића ко му је дао одежде митрополита, то нека објасни. Он има право да иде гђе год хоће, али би му било боље да дође и јави ко му је то дао”. Како сам поменуо, Базилио је тешко болестан, и нисам сигуран да би „наватао“, још неког „владику“ да би извршио ово позоришно рукоположење. Када погледате Лавов ФБ, имате фотку са неке импресивне литургије коју предводи Филарет, ту су Мираш и Епифаније (познатији као Епимафије), немамо Лава. Да ли је Лав уствари вампир па да нема ниједну фотку са свог рукоположења у Италији?! Знамо да није стидан, него да качи и фотке са малобројним својим присталицама (има једног јеромонаха и 2 ђакона!, а са својим верницима би могао напунити можда 1 аутобус!), а знамо и да није вампир, па је чудно зашто немамо ниједну фотку са његове хиротоније! Чак и да га је Базилио рукоположио, то би било као да га је рукоположила моја комшиница из Сутомора, Љубица Аџовић, што је играла у Кустурице. Верујем да би то рукоположење било благодатније него ово од Базилија.

Зоран Ђуровић

Поделите:

1 коментар

  1. Lajović kako mu i prezime govori samo laje i totalno je nebitan. Ima jedan mnogo prljavi igrač od njega. A to si ti Zorane Đuroviću. Ti si taj koji na mnogo lukavi način udaraš na Srpsku Pravoslavnu Crkvu u Crnoj Gori. Ti si taj rezervni igrač koji je trebao da uleti da nije došlo do smjene vlasti u CG. Ti si taj koji je držao slovo Mitropolitu Amfilohiju. Misliš da ovaj narod boluje od amnezije pa je zaboravio na tvoje trule ambicije i kako si istim ovima davao podršku. Nebi me čudilo da je baš preko tebe ovaj Lajović došao do tih sektaša u Italiji, koji su ništa drugo nego odeljenje Vatikana. Žao mi je nije vam prošlo. Tebi treba svako javno obraćanje zabraniti. Mnoge si doveo u zabludu. Proglasio si samog sebe za nekakvog Avu. Klanjaju se tebi i tebe slave umjesto Hrista. Samo mi se javi ako ikada budeš dolazio u CG pa da javno objavimo ko si i šta si.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here