Зоран Грбић: 5 Нај изговора за предају Косова

Поделите:

Одмах након бомбардовања СР Југославије, кроз Србију су свој пут започеле неколико прича о Косову. Оне нису класични спинови, не зна се да ли их је неко плански смислио, или су потекле ,,из народа”, али служе да олакшају предају Косова и Метохије. У последње време све се чешће понављају, а сада неке од њих долазе и са самог врха власти, кроз изјаве највиших званичника. Након катастрофално лоше вођених преговора у Бриселу (посебна велика тема), тих пет теза биће понављане све више, и биће употребљене да би се оправдало евентуално отписивање територије јужне српске покрајине.

1. Да ли си некад био на Косову?

Ово је једна од старијих тема која делује некако аматерски смишљено. Али ипак су увек постојали људи који су се примали на њу. Уз ово питање и одречан одговор увек иде и ”логичан” наставак – ,,Е па онда што се бориш за Косово?”. Онима који постављају овакво идиотско питање наравно не пада на памет да питају да ли је неки Американац био на Хавајима или Порторику, рецимо. Или да ли је сваки Француз био на Корзици? Што би се Французи борили за Корзику, ако никад нису били тамо? Скроз сулудо. Да ли је сваки Британац био на Гибралтару? Колико је Кинеза видело Тајван, колико Руса је ишло у Чеченију, колико је Шпанаца шетало Барселоном? Да ли грађанин неке државе мора да обиђе сваки њен део, да би држава имала право на ту територију?

Део исте ове тезе је питање ко ће да живи на Косову? И иста ,,логика” стоји иза тога – ако нема довољно Срба на Косову, немамо право на Косово. Само што нам не кажу да се сви окупимо око Београда, засадимо магичну шљиву и сачекамо да мало порасте, да бисмо се скупили око ње. И опет, који то закон прописује да се територија губи онда кад становништво нестане? Буквално би пола света изменило границе да је то истина.

2. Шта ако Албанац постане председник Србије?

Оно што је најзанимљивије овде је да се чини да су ово највише понављали људи из НВО сектора и блиских странака, људи који би по правилу требало да буду грађански опредељени. Теза је стара, још из деведесетих, и чини се да је разлог због кога су баш они највише ширили ту причу заправо страх да не изгубе гласове. Косовски Албанци су деведесетих потпуно игнорисали све изборе у Србији. Да нису, постојала је могућност да неке од тада опозиционих странака не пређу цензус.

Шта би се трагично десило ако би странке Албанаца у политички живот Србије? Па чак и ако Албанац србијански патриота постане председник Србије? Апсолутно ништа. Албанци су увек имали много оних који су поштовали Србију и желели живот у Србији. Још већи број је оних којима је потпуно свеједно како се држава зове, докле год је сигурна и стабилна. Има један мали број дивљака и терориста, који диктирају понашање већине. Али кад се промени власт, много тога другог се промени. Кад дивљаци оду, нормални људи поново долазе до изражаја. Вероватно најбољи пример за то је Чеченија. Јељцинова и Путинова Чеченија нису исте територије. Данас је та република не само мирна, него је председник Кадиров слао чеченске добровољце у Сирију, у борбу на страни Русије.

3. Како ћемо бранити Косово?

Онако како се свака држава брани. Исто онако како Шпанија брани Баскију, Француска Козику или Британија Северну Ирску – оружјем.

4. То је реалност

Ово је вероватно најпознатија и најчешће понављана глупост. Дефетизам у својој есенцији. Ако би се оваква ,,истина” применила на остале делове друштвеног живота, био би то крај цивилизације какву познајемо. А применљива је свуда, и то од самог почетка живота: ,,Мама, добио сам лошу оцену у школи – Ништа сине, то је реалност, иди сад да се играш”, ,,Пријатељу, већ две девојке су ме одбиле, одустајем да покушавам више – Одлична идеја друже, то је реалност”, ,,Три пута су ме одбили за посао, нисам ја за то – Нека, ево ти социјално, то је реалност”, ,,Шефе, није реално да ја завршим онај пројекат – Ништа не брини, неко други ће, само ти седи тамо, кафица стиже одмах, а плата ће првог”…

Реалност је 1915. била да је Србија на коленима, празна, и без мушкараца. Реалност је да је 1942. Европа била велика Немачка. Реалност је 1804. била да нам је престоница скоро четири века била Стамбол. Шта би било да су сви дигли руке и рекли ,,Не вреди, то је реалност”?

Или да узмемо ближи пример. Шта би било да је Хрватска 1994. рекла да је Книнска крајина реалност? Шта би се десило да су они имали овакве идиотске тезе којима је трован народ? Да су они имали моралну дилему око тога да ли имају право на Книн ако никад нису били у њему. Да су се они питали ко би живео у Крајини кад отерају Србе, да су имали дилему како ће бранити границе и шта ће радити ако им Срби уђу у Сабор.

5. Нисам ја (ми), они су

Ово је омиљена теза представника владајуће странке. Изгледа као да она најбоље служи да се омекша прихватање било какве одлуке о Косову и Метохији. Прича је једноставна, зато што полази од истине – ”Ја (ми) бих(смо) одлично завршили преговоре, све би било супер, само да он, они (Тадић, Јеремић, Милошевић…) нису већ претходно упропастили све. И наравно да је половина тезе истинита, историја је препуна примера.

Али као што није било нормално да председник Тадић бежи у Румунију кад је Косово прогласило независност, исто тако није нормално да председник Вучић по сваку цену трчи да реши проблем у овом тренутку. Не мораш Александре ти баш све сам да завршиш, остави нешто и за друге. Осим тога, ако се Албанцима и западу жури да се та ствар што пре заврши, није ли то јасан знак за нас да не треба журити?

Зоран Грбић, Видовдан

Поделите:

3 Коментари

  1. Sve što si rekao prijatelju sve je istina, jeste malo si ironičan, ali tako valjda i teba da bi te raja razumela. Samo nastavi tako, jer valjda če biti referenduma, pa valja narodu otvoriti oći i da isti odbije ovakvu sramotu koju naš voljeni predsednik sprema.

  2. je samo odraz toga kako vlast vidi sebe kao neogranicenu zakonom.Naime, vlast brani integritet i suverenitet zemlje onako kako to ustav nalaze, ako je neki deo teritorije okupiran, ona treba da radi isti to, na nacin na koji moze u datom trenutku, danas prvenstveno diplomatijom, pozivanjem na R1244, Helsinsku povelju, Badinterovu komisiju, blokiranjem “Kosove” u UN uz pomoc Rusije, u EU uz pomoc Spanije…Ako nisu sposobni neka se sklone, a ne da se pravdaju prethodnom vlascu, kao da se radi o nekom nasledju, posedu, a ne drzavi i ustavu.Vlast se vodi ustavom, a ne prethodnom vlascu.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here