Зоран Јотановић: Друг Бошко Јакшић – Лењиновим стазама револуције

Поделите:

 

КРЧМАРСКА МОСКВА

Висок, леп и плав друг Боле је одлучно газио тргом Марска и Енгелса. Упутио се ка Москви са циљем да осмисли писаније о, опсесивној му, Русији. Цео његов живот, хтео-не-хтео, постао је политика. Испунити животни позив елитног интелектуалца, објаснити свом вољеном али затуцаном народу, пророчки, отворено и јасно, чија мајка црну вуну преде, не може се без велике жртве – свестан је тога Боле, а неко ће се, већ, побринути за жртвеног овна. Дошло је ново, обојено пролеће, оно увек доноси много новог са собом. Штета што ће и оно, као и све, проћи. Доћи ће опет хладни октобар, све ће се преокренути, и ваља се, за раније, као његови стари, од пролећа спремати за зиму у овим тешким, новим временима, јер синдикати одавно не деле свињске полутке. Товити свињу на балкону, и да се сме, не иде – смрде, рокћу. Ваља перо заоштрити, запљунути у шаке, па пророчки – жежи!. Где су корени те Болетове опсесије? Која Русија је имала толики утицај на њега? Русија побожних бабушки и одлучних баћућки? Русија која синове школује по Лондону, шопингује по Милану а Нову Годину слави у Њујорку? Она која утиче и на Швајцарце, те у сред Женеве, испод Ролекс-а од 50 000 франака, исписују на руском језику: “Ја гаварим па руски”? Русија која има “шпијуна” са code name Трамп – Донад Трамп? Или…Русија комунњарска? “ДА, ДА! Као и увек”!, добацио је Боле конобару, седавши замишњено за сто – знају конобари у Москви шта чувени Боле пије.

ПРОРОК И ЗЛИ ДУСИ

Нема тачних података колико споменика, тргова, булевара и улица у Русији још увек носе име Владимира Илича Уљанова – самозваног Лењина. Један од централних булевара у Москви – најшири, чија ширина понегде достиже до 120 метара – јиш увек носи име Лењинградски булевар, иако је Лењинграду враћено старо име. Ипак, и после Лењинграда – Лењинградски булевар! Хиљаде улица у Русији носе имена људи који су одговорни за смрт милиона Мученика и за смрт саме Царске породице. Само у једној малој, забаченој московској улици, на једној малој цркви од опеке постављена је, незаконито, табла са натписом – Улица Царска. Таблу је поставио један свештеник 2012. године и тиме изазвао жустру расправу. Заветовао се јавно, да за свог живота неће дозволити “свргавање” Улице Царске са његовог храма. Ако се ипак нађе неки “револуционар” да то и уради, он ће је поново вратити на “престо”. Зашто руска елита и Руси нису тако одлучно бранили Цара као баћушка своју таблу?

Поред “славних” револуционара који и данас “господаре” већином руских тргова и улица, Русија има многе друге великане. Има широм света познате, светитеље, али за њих не зна ни већи део хришћана. Има велике научнике, зали за њих зна тек мањи део научних кругова. Има велике Цареве, а тек су по неки начули за Ивана Грозног, мало више за Петра Великог. Романови су нешто познатији због трагичне смрти, али не и због тога каква је Русија била у њихово време. У време Цара Никлаја Другог Русија је била најбрже растућа економија света и имала висок наталитет, међу највишим у Европи. Златне резерве од око 1100 тона злата, а у оптицају златник од 10 рубаљу тежине 7,7 грама чистог злата, док је папирни новац у оптицају био покривен 100% златном подлогом у вредности 1 руб./0,77г. злата. Прерачунато у даншњу вредност злата 1 руб. је вредео данашњих 33 долара. Вредност тадашњих 10 златних рубаља око 330 долара. Данас за 10 рубаља могу да се купе 2 пластичне кесе. Царска Русија је производила 1/4 светске производње пшенице, имала највећи војни буџет у свету и први авион бомбардер. Зашто је тако лако пала велика православна Имерија? Одговор је дао Достојевски још пре њеног пада. Али нема ни његових булевара по Русији. Велики грешник, велики покајник, велики Рус – и велики пророк. Не неки безгрешни изабраник висок, леп и плав, попут нашег друга Бошка. Не такав, већ…онај грешни, руски, Пушкинов Пророк:

Пун духовне ја лутах жеђи

Пустињом што мрачна је била

И серафим се са шест крила

Указа мени на размеђи.

Он прстом лаким као сан

Зеница мојих косну дан,

Видовитост му прену зене

Ко у орлице преплашене.

Мога се уха косну он

И испуни га шум и звон;

Трептање чух у небу сила,

И анђеоских крила лет,

Немани морских скривен свет

И клијање под земљом жила.

Он промиче кроз моје усне,

И језика мог грехе гнусне.

Сву брбљивост и подлост смрви.

И тада жалац мудре змије

У обамрла уста ми је

Ринуо руком пуном крви.

И зарио у груди мач

И устраптало срце трго,

И шишку пламену уз плач

У отворене груди врго.

Ко труп у пустињи сам пао

И Бога глас је мене звао:

Пророче! Устај, мотри, внемљи,

Испуњен Мојом вољом буди,

И ходећи по мору, земљи,

Речима жези срца људи.

Руска крштена елита, крајем 19. века, није хтела и није могла да разуме великог пророка који јој је писао да се “не може волети оно што се не познаје, било да се ради о човеку или народу”, те да сви они који престају да разумеју свој народ и губе везу са њим, одмах и у истој мери губе веру у очеве, постају или атеисти или равнодушни људи”. Достојевски је осетио да поред елите блиске Цару, која се либерализује, расте једна друга, надризлита. Расте и умножава се, надахнута злом чека свој тренутак, а када га дочека наступиће време “злих духова” – рушење свега! Управо та друга, некрштена, надриелита састаљена од групе не-Руса, безбожника одрођених и од народа и од Русије, разбојника, уз помоћ страних непријатеља разорила у крви Царску Русију. Можда је он био толико велик пророк, да и није био послан да “речима жеже срца” тадашње руске елите, већ да, након века страдања који је долазио, буде путовођ некој новој елити, која ће га се сетити век касније, славећи милионе и милионе Мученика. Мученика који ће бити семе једне нове Русије, са једном новом, већом улогом у свету, у једном новом светском пролећу. “Доћи ће ново пролеће, оно увек долази”, узвикивао је наш Црњански пркосећи иронијом страдању, бесмислу и злу Првог великог рата.

ИДОЛИ

У колико-толико познатој историји народа који су имали монотеистичка поимања бога (јудеизам, хришћанство и ислам) Руси су народ који се најбруталније “обрачунао” са властитим вероисповедањем, свештенством и богомољама. Народ који је порушио готово све своје светиње и на њиховим рушевинама и у крви браће подигао идоле, који и данас стоје стамено широм Русије. Истинска руска елита опијена европским либерализмом одродила се од народа и разбожила у својој раскоши, а нихилизам “мртвог бога”, сакривен под мрко-црвену сукњу социјализма, опчинио је руску квазиелиту која са Русијом и није имала ништа. Из тог анти-Крсног блудног односа шта може да се изроди осим сифилиса и смрти!? Никада статистика неће моћи избројати колико храмова је порушено, оскрнављено и претвпрено у ко-зна-шта, нити колико свештентва, монаштва и народа је побијено. Нису побројани ни подигнути идоли. Али ко су били главни актери и иницијатори тог крвавов, сатинстичког пира?

Владимир Иљич Уљанов, code name Лењин – Јевреин. Стигао из Швајцарске специјалном возом кроз ратом обузету Европу, са новцем од Немаца (Аустријанаца), али и од англо-америчких банкара, са циљем да свргне Цара и преузме власт у Русији. Тиме што ће бољшевици преузети власт у Русији Немци ће избацити свог главног непријатеља из Првог великог рата, а англо-амерички банкари ће, у замену за признање нове власти, опљачкати велику православну Империју и зауставити њен економски развој и наталитет – златне резерве Русије (око 900 тона) нестаће без трага. Један мањи део злата ће завршити у Јапану приликом “транзита”, један део остаће у Шведској која ће руско злато са руским грбом претапати како би уништила грб на полугама и слала га даље на одредишта, а већи део завршиће у Bank of England и у новооснованом америчком FEDу (Federal Reserve System). “Мудри” Горбачов је, крајем црвене епохе, потписао са премијерком Маргарет Тачер споразум о поравнању – да нико ником ништа не дугује. Био је то “џентлменски” потез једног “великог” Руса, према једној “крхкој и нежној” британској lady, коју су, од “милоште”, звали – челична.

Лев Давидович Бронштејн, code name Троцки – Јеврејин. На почетку револуције био је министар спољних послова а од 1918-1924. министар војске и поморства. Сматра се да је под његовим руководством на простору данашње Украине и Русије побијено око 10 000 000 људи који су били противници комунизма. То како се одређивало ко и зашто је “противник”, може се са лакоћом наслутити.

Јаков Свердлов – Јевреин. Поред Лењина, главни заговорник ликвидације Царске породице Романових.

Феликс Дзержински – Јеврејин, Пољак (рођен у западној Белорусији). Сматра се одговорним за смрт 1,7 – 2 000 000 људи. Познаник Розе Луксембург из Берлина.

Јосиф Висарионович Џугашвили, code name Стаљин – Грузијац. Несвршени богослов који (није ни веровао у Бога, већ је неиспуњена жеља његова мајке била да јој син буде свештеник) након Лењинове смрти преузима власт. Колико су Стаљин и људи око њега били “добри економисти” говори податак да је, поред непрегледних руских и украинских плодних ораница, у време велике глади “гладомор”, умрло око 4 000 000 људи 932-933. године. Поређења ради, Царска Русија је пре револуције производила 1/4 светске производње пшенице. У Стаљиновим чисткама је око 14 000 000 људи прошло кроз злогласне ГУЛаг-е, док је око 6-7 000 000 људи прогнано у далеке крајеве, те око 3 000 000 прошло кроз “краткотрајне” (до 3 године) радне логоре. Стаљин је, поред економије, био и “вешт” војсковођа, такав да је, у одбрамбеном Другом великом рату, број погинулих Руса (Совјета) у ондосу на Немце био 10:1. Поражавајуће, јер војна стратегија говори да је нападачу потребно 10 пута више војне силе него браниоцу. Немцима против Стаљина је у почетку било довољно 10 пута мање. Неко ко властити народ убија и прогони, зар га је уопште брига колико ће тог народа изгинути од непријатељске војске? Али када је видео да му се дрма крвави “царски” престо, тада се сетио народа.

Треба рећи, када се овде помињу руски “великани” који су били Јевреји, да се не ради о антисемитизму (није, је ли, “политички коректно”, сугестивно помињати веру и нацију у грађанском свету) већ се наглашава да зачетници и вође крвавог, сатанистичког пира у Русији нису били крштени Руси, а ако су и били крштени, нису били Руси, попут Стаљина. Поред идеолошке, та чињеница показује један од узрока бруталности према народу крштеном (и некрштеном), првенствено према православном, руском народу и православном свештенству и храмовима. Идеологија? Идеологија је само плашт, то су сатанисти који нису веровали ни у какву идеологију, ни у кога и ни коме. Сатанизам на темељима њихових властитих страсти и слабости: дебелих црева, сифиличних пениса, сујета и властољубља. Крвави, параноични сатанизам. Октобарска револуција није никаква “теорија завере”, него практична и класична завера. Али никаква “јеврејска” или “масонска” завера. То је завера безбожника, сатаниста не-Руса, склопљена са неким европским политичарима и неким евро-америчким банкарима. Зар је то нешто ново или зачуђујуће у историји?

РАША ТУДЕЈ

Данашња Москва је највећи европски град у коме незванично живи око 15 000 000 људи. Градска инфраструктура, поред познатог метроа, решена је тако да се град простире у и око 3 кружна широка булевара, који су испресецани праволинијским булеварима, уздуж-и-попреко, и мањим улицама. Један од главних и највећих московских булевара је Лењинградски. Протеже се из самог центра, дуж целог града у правцу северо-запада, ка Петрограду, бившем Лењинграду. Тим путем је Царска породица, путујући из северне престонице, долазила у Москву. Лењинграда више нема, али, гле чуда, Лењиградски булевар још носи своје старо-ново име. У Москви се граде велелепни храмови, обнављају порушени. Већина купола је позлаћена. Руском Патријарху се дозвољава да се обраћа у државној Думи, а руски великодостојници се виђају на празничним литургијама. Али то је слика са фотографија и екрана. Са друге стране Карл Билт прозива православље као једно од највећих зала данашњице, а Русија се кречи у некакву православну џемахирију. Москва, а поготово Русија, је превелика да би те сличице показале право стање. Свуда су трагови крвавог бољешвизма. Мало шта, готово ништа, споља, сведочи о Царској Русији а готово све о бољешвичкој.

Ипак, на крају једне мале, забачене уличице у центру Москве, налази се једна православна црквица од опеке. При тој цркви је Св. Кнегиња Јелисавета помагала деци, сиромашним и болесним. Кнегиња је жива бачена у јаму од стране бољшевика. Храм је оскрнављен и током “револуционаризма” претваран у којешта. До 985-те године био је без куполе и крста, пун смећа у и око њега – место где су наркомани бацали шприцеве и алкохличари флаше од јефтине водке, где се изметило. Те ’85-те поставњен је настојатељ и кренула је обнова храма. 2012. године настојатељ на храм поставња таблу са натписом – Улица Царска. Та готово неприметна табла изазвала је медијску пажњу и полемику, што је и био циљ свештенику – мада не и крајњи циљ. Крајњи циљ је био да се покуша утицати на власти да у Москви, а можда и целој Русији, дође до враћања старих назива улица, оних од пре крваве револуције. Нажалост, није се успело. Иако је баћушка у то време био представник Синода РПЦ за односе са Војском Русије (дакле у блиским контактима и са врхом власти) крајњи циљ није постигнут. У насталој јавној полемици баћушка је назвао Лењина “најгорим чудовиштем које је ходало руском земљпм”. Затражио је од власти да се московским улицама врате пређашњи називи, а изнео је и поражавајуће податке о називима улица у Русији: Улица/трг/булевар Лењина – незнан број, има их више (десетина) хиљада; Улица Совјетска – 12870; Улица Октобарска – 7000; Улица Свердлова – 1100 улица; Улица Дзержинског – 1107 улица; Улица Маркса – 1405 улица; Улица Розе Луксебург – 284 улица и.т.д.

Да ли је то само “инфраструктурна шизофренија” или је и дубоки, непомирљиви расцеп у души руског народа? Да ли је тако јер широка и дубока руска душа уме да прашта па неће да се свети чак ни називима улица? Да ли због тога да се не продубљују поделе у народу између црвеноармејаца и белогардејаца? Изгледа, од свега по мало. Један од највећих, ако не и највећи, рсуки и европски булевар носи име сифиличног крвника Романових и милиона Руса. Ипак, на табли која означава почетак престоничке територије путнике дочекује и охрабрује “ослободилац затвореника, лекар болесника, заштитник сиромаха и помоћник Царева” – Свети Георгије Победоносац, грб руске престонице! Руски Цар је мртав, али Русија васкрсава. Велики, силни али и троми руски медвед се буди из дубоког, столетног зимског сна. Златне куполе храмова извирују измењу вишеспртница метрополе, као висибабе између наслага снега. Време када су руски сатанисти, надахнути злим дусима, убијали и прогањали људе је прошло. Русија има и бесмртни пук, али има и Олега Костогутова. Дух сифиличара, цареубице, заједно са својим легионом, запосео је највеће трегове, булеваре, улице и не одступа! Русија је поново оснажила, али зли дуси Русије, споља и изнутра, “као лав ричући ходе и чекају да је прождеру”. Тек мањи део Руса је свестан да једино Христос те духове може прогнати у свиње.

***

Звони! Наш Боле се трже из далеког путешесвија. Подне је, доста је било крчмарења, ваља плату зарадити. Мало је окаснио, ал’ сад ће он. Препречи преко Пашићевог трга и ето га – Москва и Политика су близу. Одлучио је овај пут заобићи Русију – писаће о неоходности реформе СПЦ, да му ти попови не срамоте више народ, скроз тамо до Лондона. Болету није потребно неко веће истраживање, брзо он то, јер су пророци надахнуту с вишег. Мада, Болету скромност не дозвољава да му се приписују неке висине, продуховљеност и слично. Какви духови,, какви бакрачи – довољно је само “таленат”!

Зоран Јотановић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here