Зоран Јотановић: Другосрбијанска и теолошка надриелита у антицрквеној е-мисији

Поделите:

Поводом перверзнoг вређања дела епископата СПЦ и Патријарха српског на www.nova.rs у тексту https://nova.rs/kolumne/pise-sara-radojkovic-zelim-mladog-patrijarha/ који потписује Саре Радојковић

Како је колизија онтологије и етике код неких српских теолога довела до шизофрених антицрквених деловања? Како су неки људи из врха Цркве чија мисија је да лече свет од шизофреније, својом е-мисијом почели да пројављују шизофрене, антицрквене симптоме?

СЕКСОЛОГИЈА ДРУГОСТИ РАДОЈКОВИЋ САРЕ

Овакви текстићи када не би имали скривену позадину сами по себи нису вредни коментара. Устремљена ка непостојећем елитизму којем би желела да припада, ауторка сама открива своје истинско статусно стање, а оно је лепо изражено народно-пословично – „видела жаба где се коњи поткивају, па и она дигла ногу да је поткују“. То што вређа епископат и Патријарха српског је трагично-смешно и такође не завређује коментар – њено трабуњање је зујање комарца који би „вихором“ својих крила хтео да одува планину. Уосталом, и сама ауторка – а можда и коауторка – то зна и жалопојно износи. Она – боркиња за „киднаповане“ студенте и „злостављане студенткиње“ – чека неког свог мишићавог патријарха, а криви су јој епископи СПЦ и садашњи Патријарх српски за којешта, али не зна за шта је сама крива. Њена е-мисија је да мења Цркву и црквени врх, а не себе. А крива је она као и друге „непокајане Тамаре и Магдалене, незагашени креч, који се пуши и заудара. Насред пута стоји кречана, из које избија дим и рђав задах. Христос стоји и чека, и не може да корачи“ (Св. Владика Николај).

Ово оличење неписмености, незнања, неваспитања и безобразлука, кривоверја све са незадовољеним еротским нагонима, поред што се само осрамотило, користи се од стране антицрквених медија да се удари на епископат и Патријарха српског тако што ће се онима који су на ауторкином „статусном“ нивоу – друштвеном и духовном – сервирати „исповест“ једне „вернице“ која се „одважила“ да проговори другосрбијанском аудиторијуму. А све то није безазлено, него је пројава много опасних ствари. Ауторкина сексологија другости је пројава једног болесног стања дела друштва, али и опасног, готово шизофреног стања њених духовних отаца који су и из-е-мисионарили своја духовна чеда, ове непокајане Саре, Тамаре и Магдалене. Оне не посустају у нападима на СПЦ, Синод и Патријарха. Оне су, преузевши од својих духовних отаца „дар апостолства“ – било да их је импресионирао ветар у коси, или замишљајући их док излазе из базена, или слушајући њихова високоумна мудровања док су ови е-мисионарили – саме, почеле е-мисионарство.

Оно што је ауторка заборавила, или се мало занела у свом слаткастом мисаоном везу, јесте да је патријарх отац, духовни отац, те да се ни сексистичке метафоре не смеју користити када су очеви у питању, јер је то болесно, ма колико себи „уметничке слободе“ приграбила – то је духовно-инцестоидно. То је морална анархије распуштених мисаоних маштарија које се износе бестидно-јавно, а не мисаона борба једне хришћанке која је свесна тежине мисаоне борбе. О, метафоро са сексистичким алузијама и илузијама! О, духовности са сексистичким маштаријама духовног инцеста! О, елитизму – од кога хоћеш да будеш виши и у коју елиту да те „препишу“? О, сексологијо другости – која надритеологија те је из-е-мисионарила?

О, онтологијо без етике, у какву каљугу си се сурвала, ако оваква чеда порађаш.

ЕКЛИСИОЛОГИЈА ДРУГОСТИ ДРУГОСРБИЈАНСКЕ НАДРИЕЛИТЕ

Такозвано другосрбијанство потиче из брозовштине, која је затрла семе српској аристократији, као и српском грађанству, у првом реду београдском. Поред тога, уништила је српско село, и нагнала народ, осим ка безбоштво, ка градовима, те се друштво поделило на „грађане“ и „сељаке“. У западном савременом свету елите живе по селима, ван градова, а сељаци су онај богатији део друштва, док се српска надриелита „напечила“ у фамозном „кругу двојке“ и одатле презире опанке и иконе својих сељачких прадедова, па и само Српство. Јер, они су мундијалисти. Њима је и сама Србија тесна јер су сами себи тесни. Та брозовштина, демонски привлачна, демонски лажљива и демонски крвава је засела у куће српске аристократије и београдског грађанства, и, подразумева се, заједно са тим преузела и политичку и културну управу над српским народом. Данас потомци потомака тих надриелитиста брозовштине, одрасли у конформизму и протекционизму, са свим привилегијама којих су се њихови преци наотимали, било кроз имовину, било путем полтронства и коруптивног каријеризма, постали су унакарађена, самоумишљена елита српског народа. Са друге стране, неки српски теолози сродили су се са том надриелитом, умишљајући, надати се, да могу да је христијанизују. Надати се – дај Боже само да не буде да су се ти е-мисионари самоелитизовали унутар Цркве, па је по оној да „свака птица своме јату лети“. По чему би ове две надриелите били својат? Ни по чему, сем по једном циљу – да нападају Синод, Патријарха и ПБФ! Што управо и чине!

СПЦ је падом брозовштине кончано „продисала“ и почела духовну обнову народа сходно новонасталим околностима. Обнову храмова, школства и друге обнове, па и обнову Храма Светог Саве, који је, чак и он, трн у оку. Црква је, у слободи, поновно отпочела своје природну мисије на многим пољима, мање или више успешно. Али слободна Цркве за мрзитеље Цркве је неприродна, зато другосрбијанска надриелита види ту мисију као „пружање пипака“ анахроних и затуцаних – због дугих брада и црних мантија „прљавих“ – брадоња. Осећајући како утицај Цркве расте, истовремено осећају како су они све мање елита па не могу више ни да се, маргинализовани, самообмањују. Њима смета што је испод самог „Кнеза“ у Патријаршији „засео“ неки стари, затуцани сељачки син. Њима смета што на сред Врачара сјаји једно архитектонско чудо, „светско а наше“ украшено руском руком, а и ту је „засео“ још један сељачки син. Јер то је „њихова“ територија – све. И географски и на пољу друштвеног утицаја. Шта раде те затуцане сељачине у ул. Краља Петра и на Врачару? Шта има они да заузимају неке позиције у друштву и да срамоте другосрбијанце пред „модерним“ светом? Сав културни и било који путеводитељски живот међ‘ Србима треба да буде у рукама те надриелите, а она ће, је ли, да прилагођава своје идеологије духу времена. Неће они да их срамоте пред светом ови сељачки синови, који киднапују студенте, малтретирају студенткиње – наравно на ПБФ-у – и све друго о чему, је ли, пишу „слободни медији“! И ко-то-каже-ко-то-лаже да они нису друштвено одговорни и да мрзе Цркву? Па они желе да реформишу сам ПБФ и патријарха, свог, да бирају јер се тако њима изволе! Изволе се Сари, Novi и њима да патриа‘ буде тај-и-тај!

Као елити, не приличи њима ништа мање бриге него о самом врху Цркве и врху црквеног образовања. Кад је већ како је, кад им преци нису затрли семе Цркви и Српству, дај шта даш – дај макар неке „модерне“ владике, „модерног“ патријарха и неко мекше православље – дај им другог! Имају они своју еклисиологију другости!

Али, поред тих „статусних“ проблема, мучи их још један – са колонијалном надридемократијом стигао је и бруталан капитализам. Не могу више ни ћале ни кеве да помогну, а незаслужених позиција нема, те је наступио синдром празних новчаника. Не можеш бити елита и аристократија а стискати хиљадарку динара у новчанику. Ваља живети од нечега. Дај шта даш – буди што гласнији „либераш“ како би се додворио колонијалистима , привукао њихову пажњу. Сатерани у ћошак маргинализма, не могући да мењају себе, празног новчаника – они би да мењају све око себе.

Један шизофрен расцеп између обезбожених потомака са својим честитим (пра)дедовима пројављује се у аутошовинистичкој надриелити, која све гласније и све дрскије наставља своју антицрквену е-мисију.

ТЕОЛОШКА НАДРИЕЛИТА СА ПБФ-а

Како су неки људи из врха Цркве чија мисија је да лече свет од шизофреније, својом е-мисијом почели да пројављују шизофрене, антицрквене симптоме?

Назвати њихову антицрквену е-мисију шизофреном, није никаква хипербола.

Постоје две врсте шизофреније – шизофренија природе и шизофренија личности. Сам пад Адамов је, уствари, пад наше људске природе у шизофренију. Све је у нама у расцепу и добрим делом у сукобу. Чим се родимо почињемо да умиремо. Мисаоно поље нам је право ратиште мисли и помисли. Наше тело је легло разних страсти које што више задовољавамо бивају све незадовољ(е)није. На крају долази, кроз смрт, до потпуног расцепа, раздвајања душе од тела. Један шизофрен процес борбе живота и смрти, борбе добра и зла у нама.

Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени (Рим. 7, 18-20).
Поред опште шизофреније људске природе од које сви болујемо, шизофренија личности је болест тек понеких.
Шизофренија је унутрашњи расцеп заједништва, али такав расцеп који доводи до сукоба расцепљених, „одметнутих“ делова целине/човека. Узрок шизофреније је увек егоцентризам, а последица је увек одметништво од целине. То је динамичан расцеп, расцеп који поцепано сукобљава. Живи, покретни расцеп, активни. Нека врста унутрашњег револуционарства, али тако да оно што треба бити у заједништву и хармонији сада почиње да се сукобљава. Расцеп хаоса. То је анти-целина-процес. Увек и само егоцентризам је узрок шизофреније. Најпре је пао Луцифер, па је пао Адам, и исто тако пада човек, лично – у шизофренију личности.

Шизофреним особама је немогуће објаснити било шта, јер све речено и аргументовано ће бити побијено од једне од оних поцепаних страна. Ма шта да пружите као аргумент шизофреној особи, она има свој контрааргумент да није тако, јер има две стране свега. Та поцепаност није поцепаност на црно-бело, већ поцепаност свега-на-све, увек у хармоничној-супротности, у хармонији хаоса. Црква једина има моћ да лечи шизофренију код човека, и то силом Духа Светог, што кроз Свете Тајне, што кроз проповед, што кроз лични подвиг самог човека.

Како су они који су позвани да својим мисијама лече свет и личности од шизофреније, својим е-мисијама почели да пројављују шизофрене, антицрквене симптоме? Тако што је на њиховој теолошкој равни дошло до расцепа и колизије онтологије и етике! Гордим умовима су се винули у висине, а етику су запоставили. Етика је бачена у страну, а сујета је у онтолошким висинама сама себе узвисивала, са све више поена по Болоњи, све тањом библиографијом и све успешнијом каријером. Управо је то узрок неких шизофрених п(р)ојава и антицрквених деловања људи из Цркве.

Текст Саре Радојковић је једна таква пројава, један симптом много опасних, шизофрених појава – духовне инцестоидности која је из-е-мисионарена.

Неопходна је провера од стране позваних и теолошки кадрих људи Цркве – и то истинских Ава, великих богослова, апостолских наследника и са даром распознавања духова – те и такве теологије која је ставила у расцеп и колизију онтологију и етику. Поред те сложене проблематике која се разрешава мукотрпно од великих теолога-подвижника, којих, хвала Богу, наша Црква има међу оним епископима који су и нападани најчешће, потребно је хитно реаговати и зауставити е-мисионарење оних који порађају духовна чеда попут ауторке и других црквобришкиња и црквобрижника.

Неће баш бити да се Сарина сексологија другости, другосрбијанска еклисиологија другости и антицрквено, надритеолошко е-мисионарење увек окупља на истом месту случајно. На антицрквеним медијима, са истим циљем – напад на ПБФ, Синод и Патријарха.

Лечење опште шизофреније наше пале природе Црква ће мање или више успешно наставити до краја света и века, јер јој је то мисија. Лечење личних шизофренија јој баш нешто и не иде у наше време. Не треба очекивати много, али најмање што би наш епископат требао да уради, сматрам, јесте да врати онтологију и етику у хармонију, са посебним компензационим третманом етике у црквеном образовању и проповедима, Да је не само врате где јој је место, него и да јој „ретроактивно“, за све оно време док су је неки држали утамничену, „исплате одштету“. Опасно је кад се вине у висине онтологије, а букагија са којом је утамничена етика вуче на доле. Тада речи попут: други, заједница, љубав, те свете речи, постају предмет демонског изругивања кроз уста којекаквих Сара, Тамара и Магдалена – „пуше се и смрде као кречане“.

Ко је крив за ова антицрквена дејства и како су се „узаједничрили“ неки (надри)теолози, другосрбијанци и непокајане Саре, Тамаре и Магдалене? Ко је крив за то? „Крива је мржња, која побада коље на путу Христовом, и интрига, која преплиће то коље прућем, и лаж која служи за кров плоту, и тупа уображеност, која се смеје Христу преко плота“ (Св. Владика Николај).

Зоран Јотановић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here