Зоран Јотановић: Немачко становиште – мој покојни стриц, мигрант у Немачкој

Поделите:

Куд год се човек окрене данас види – Немачку. Немачки аутомобили, немачки медији, немачке фабрике. Немачка – невољни сан Срба да тамо емигрирају и ситуирају се. Немачка поставља услове Србима шта да ураде, које законе да донесу. Немачка нам је кројила судбину 1914., па 1941., идеологија потекла из Немачке је владала нама до последњег рата. Последњи рат опет Немачка води главну реч. После рата се деценијама „интегришемо“ не би ли се Немачка смиловала да нас прими у ЕУ. Немачка нам говори да Косово и Метохија није наше. Немачка, Немачка, Немачка. Говоре нам да нам је Немачка пријатељ. Говори да треба да се угледамо на Немце по педантности, организационим способностима. За немачке марке су продавани градови, животи, људи, образ. После Турака, само су Немци имали толиког утицаја на српску историју и на живот Срба.

Пре неколико година почео сам да размишљам о свом покојном стрицу по деди. Умро је давно пре мог рођења. Он нема ближих потомака јер је умро млад као нежења и без деце – у Немачкој. И упркос мојој многобројној родбини ближој, живим и упокојеним, упркос томе што о њему ништа нисам знао нити данас знам, ни слика иза њега није остала, само сам као дете чуо од деде о њему, у јеку животних недаћа, однекуд, почех да мислим о њему. Испочетка то беше као неко чудно сећање на недоживљено, а онда чешће, док не поста као неки тихи зов и молба да му кости пренесем и сахраним у родни крај или било где у српску земљу – само да не лежи у Немачкој. Можда сам умислио све то, јер је Немачка пре више од једног века постала и до данас остала кројач судбине Србима. Како год, њему 78 година нико од родбине није дошао на гроб. Нико од потомака није ни знао где му је гроб, тек из дедине приче да је у Немачкој. И ношен тим мислима које су одједном почеле да ме посећују, коначно сам сазнао где је сахрањен.

А како је мој стриц доспео у Немачку?

Дође рат и дођоше Немци

Поче Други светски рат и Немци окупираше Краљевину Југославију. Деда беше сироче, па када поодрасте стече породицу, али имаше и два млађа брата о којима се бринуо, оба неожењена. Један беше војник у краљевој војсци. Но Шваба, како су их звали, окупира државу, подели је, стави под управу, а део војске краљеве оде у герилу, део кућама, а део беше заробљено. У том хаосу, нико није знао, посебно по селима, шта се тачно дешава. Чуло се да је краљ „утекао“, да је Шваба ставио све под своју чизму и разне војске се ствараше. Једни за краља, други за неког Тита, трећи у неким црним униформама „шокачке вере“. Но нада није умирала, све се погледало одакле ће банути Милован – тако се звао један од дедине браће, војник „издајничке“ војске Краљевине Југославије.

Дође лето, жела се зоб, а уместо Милована међу жетеоце бану комшија са групом партизана. Комшија никад није путовао даље од локалне варошице, четвртком на пијац. Образовање му се састојало од азбуке коју је научио од некога у селу, пишући угарком по каквој тесаној греди или тресци. Читао је на слогове и за Марксов „Капитал“, за који није ни чуо, требало би му пола века да прочита, а разумео би га таман онолико колико и милиони Срба касније. Таква је била његова „идеолошка свест“. Не зна се од кога је Лењин добио сифилис, да ли у време друговања са Розом Луксембург или касније, али се зна да је са великом свотом новца примљеног од немачких тајних служби стигао у Русију и подметнуо Русима крваву револуцију. Немци нису хтели да прихвате оно што су другима извозили. Роза није била успешна код Немаца као Лењин код Руса. И тако, разним путевима и путељцима, након пар деценија – хоп, бану та Розо-Лењинова идеологија деди на жетву. Где ју је комшија изучио, то се никад неће сазнати. Како год, то је била сада руска идеологија али са швапским шмајсером о рамену. „У име народа“ ухватише другог дединог брата и свезаше му руке на леђима рђавом жицом. Овај, млад и неискусан као јагње, није се ни опирао, само је зачуђено колутао очима. Хтео је да се жени, маштао да са вршњацима насече и истеше брвна за нови „кијер“, да се осамостали и породицу оснује, постане човек. Имао је једну ланену кошуљу, коју је око паса везивао широким тканим каишом, извезеним ситним ђинђувама – званим „тканица“. Кошуља му је била и радна и парадна. Сам је прао своју „рубину“ када би је испрљао, па ју је сушио на сунцу или поред ватре, како би био уредан, ради девојака.

Баба паде на колена пред комшијом: „Немој (име) ти-и-ти, немој очију ти да га водите, није ништа скривио. Немој кумим те Светим Ђорђем, имамо пола качице сира, има и ку‘рузна браша, све ћемо дати војсци“. Узалуд – одведоше га, а он се, свезан, обазирао све док не замакоше. И тако деда дочека рат нестанком два брата.

Прође рат, одоше Немци и завлада идеологија из Немачке

Прође рат. Деда је преживео, али се браћа нису вратила. У поратним годинама, да би прехранио нејач, ишао је да сече шуму сезонски. Шума се секла ручним тестерама, много људи је радило. Спавало се у баракама, мала радничка насеља су подизана по шумама, са куварима, поштанском адресом, управом, шталама за коње. Једне вечери стигоше уморни из шуме пред бараке, а кувар пре вечере поче да дели пошту. Деда се зачуди кад њега прозва: ко би то њему могао писати? Писмо имаше печат Црвеног крста и црне слутње навираше. Прочиташе му да је јављено из Швајцарске да му је брат заробљен почетком рата у војсци Краљевине Југославије, депортован у Немачку и тамо умро у радном логору тад-и-тад. Подаци о месту сахране ту-и-ту, и број гробног места тај-и-тај. Брат је био војник „издајничке“ војске, мук влада, радницима, простим људима, беше жао деде. Разних вера ту беше из разних крајева, сви окупљени да зараде комад хлеба у новој држави. Деда оде у бараку и изнесе ракију, наздрави за покој душе, па даде флашу најпре Милутину и онда у круг. И то беше опело за тог несрећника.

У баракама се спавало на креветима „на спрат“, нагураним једним до других. Пазило се шта ће се рећи, али није се много презало од ратних догодовштина везаних за „народноослободилачку“ војску. И то вече, потакнут савешћу, са уводом како је рат проклет и добра не доноси никоме, један муслиман, борац НОБ-а, отвори душу. Вели, негде одмах почетком рата, тад-и-тад, он беше пушкомитраљезац у воду. Па доведоше тројицу младића „народних непријатеља“ са свезаним рукама на леђима. Прислонише несрећнике, без суда и пресуде, уз неку узвишицу, на неком пропланку поред села тог-и-тог и њему наредише да залегне са пушкомитраљезом и да на команду стреља. Он је, несрећник, замуцао да нешто каже, тобож да предложи, како би избегао да стреља, али га је командир вода прекинуо претећи. Глава је могла да одлети и за мање. Залегао је, нанишанио и зажмурио. На команду: „Пали“! – истресао је рафал. Када је отворио очи дрхтећи, пре њим је клечао један од оне тројице младића у које је пуцао. Кроз ланену кошуљу цурила је крв и натапала чудан каиш који је младић имао око паса. Сељаци су то звали „тканица“. Изаткан широки комад платна, извезен са сићушним, црвеним и највише плавим ђинђувама. Примивши куршуме, младић је корачао ка своме убици, и пао на колена пред њим, а затим издахнуо и клонуо на земљу. По опису, и „тканици“, по месту и времену, деда је знао да је то његов други брат кога су одвели са жетве. Тако је у једном дану сазнао за судбину оба брата – да се никада неће вратити. Једног су стрељали партизани, други је умро у Немачкој као ратни, војни затвореник – обојица „народни непријатељи“. Једном се никада неће сазнати за гроб, а другоме се зна захваљујући томе што Немци и када убијају, окупирају, раде то „педантно“ са ефикасним „организационим способностима“.

Св. Владика Николај рече да су комунизам и нацизам два брата близанца, рођена од једног оца, сатане, који усташе један на другога како би што више људске крви пролили и људских душа погубили. Приметио бих, изгледа да им је руска и српска крв најмилија. А све некако те идеологије из правца Немачке стижу. Извозно оријентисане Немачке.

Дође нови рат, прође рат и дође немачка демократија

Дошао је још један рат, распала се и друга Југославија, сада под другом идеологијом. Идеологија је да се Немачка уједини, да се Југославија разједини, па се онда разједињена поново уједини око Немачке у Европску Унију. Мада, Срби треба да се преваспитају како би заслужили ту нову Унију. Деда се упокојио и није сачувао оно писмо из Црвеног крста с краја оног првог рата. Ма не Првог светског рата, него Другог светског рата, оног што је био пре овог последњег рата….е, тај, тај, пре овога последњег, али не онај први него онај други! Немачка је за деду била далеко, зар он да иде тамо, двојица браће „народни непријатељи“. За стрељаног брата није се смело питати. И ко зна од толиких букава и храстова који је израстао из њега? Знајући да гроб другог дединог брата постоји, једном сам у Берну у Међународном црвеном крсту затражио помоћ. Упутили су ме – где би до у Немачку – у Аролсен, архиву Међународни центар за жртве нацизма. Обратио сам им се писмено и пронашли су гроб стрица по деди. Заробљен је одмах приликом окупације, депортован и умро од тифуса 1942. године. Сахрањен је ту-и-ту, број гроба тај-и-тај.

Није судбина ове двојице браће ништа посебно за Србе. Таквих судбина има на милионе. И, бојати се, биће их још, не било, ако наставимо да се уздамо у немачко пријатељство и усвајамо немачке идеологије. Мислим на државу Немачку и њену политику, не на људе. Убеђен сам да су милиони Немаца дивни, добри људи.

И данас Срби раде у немачким фабрикама по Србији за цркавицу, остављају своје родитеље а брину о немачким старцима по Немачкој, и Немачка им говори: ви сте изгубили право да бринете о Косову и Метохији.

Протест(ант)и

Слушамо често о протестантском радном духу, којег Срби, тобож, немају. Само прећуткујемо једно – тај дух је у протестантским европским земљама натерао и властите политичаре и властите послодавце да служе своме народу не како они сами хоће, него како народ то дозволи! Ако власт од свог народа очекује да буду „протестанти“, онда треба да се и понаша као власти у протестантским земљама, Немачкој, Скандинавији и другде. Тамо је иронија најрадикалнији облик вербалног конфликта са политичким противницама. Примером се показује. Послодавци у земљама са тим протестантским радним духом не могући да израбљују свој народ, јер им народ није дозволио, стога су поткупили политику и почели да израбљују друге народе. Када је то постало глобално, онда је капиталу и профиту било „тесно“ у властитим земљама, па се прибегло либерализацији свега – у корист профита, на штету човека. То је истина о протестантском радном духу. Сада када је свет у трвењима између интереса разних моћника, греота је да српска омладина своје младости погуби по ратовима од којих други профитирају; по револуцијама од којих други ћаре; по фабрикама за цркавицу без икакве перспективе; или по емиграцији. Греота је устати на своју браћу, а не устати на себе сама, на своје слабости. Генерације пре нас и нас су лагали, варали и манипулисали. Зато наша омладина има и одговорност – јер има од чега да извуче поуке. Ако на своју историју буде гледала као дедин комшија на Марксов „Капитал“, ако се ушушка у властитом комодитету као генерације пре њих, скупо ће платити то у будућности. Неко мора, једном, да прекине век несрпског становишта.

Петокрака је последња скинута у Београду, а Мило Ђукановић је сецесијом коначно „приморао“ Србију да буде Србија.

Очекивати од једног човека да он сам изгради светлу будућност је безумље и тог човек а и оних који га следе. Много пута у историји су Срби трагично платили сулуде амбиције својих вођа. Али и кривити једног човека за све недаће српске је лицемерно и неодговорно – Србија се још од 1914. није ослободила од немачких окупација и немачких идеологија. Не боје се наши непријатељи једног човека, ма ко он био, него српске омладине, ако се она сложи, ако се окупи не око којекаквих спасилаца, не, него – око Спаситеља.

Да, Срби треба доста да науче од Немаца, Швеђана, Данаца и других народа са протестантским духом. Да науче онај унутрашњополитички део друштвено-одговорних људи који сами брину о својим државама и не дозвољавају послодавцима да од њих праве робље, нити политичарима да од њих праве идеолошке или идолатријске послушнике без права на мишљење, јер вођа све зна, а газда све може. Са друге стране не треба да дозволе да им протестантизам улази у теологију, црквену политику, веру и традицију. Нити да граде друштво индивидуалаца „социјално дистанцираних“, него заједнице. Такво друштво може да има понеки елемент протестантског духа, али да не оде у крајност индивидуализма на домаћем и мундијализма на спољном плану.

Српска омладина не треба да дозволи ни српским политичарима ни „српским“ послодавцима да од ње прави „бирачко тело“ и робље за цркавицу, него да са њима граде Србију – са српским школством, српском теологијом, српском традицијом. Зашто да не и са протестантским радним духом, јер он заиста јесте одговоран и ако неко покуша да угрози његова права – одмах протестује тај дух. Тај дух не ради 300 сати у месецу, него 160 или 172 сата. Тај дух дозвољава да се каријера изгради без дипломе, ако је неко способан, али не дозвољава да се каријера гради са лажном дипломом. Он не дозвољава да се плагирају докторати, продају дипломе, да се гранитни плочници лепе силиконом, а свуда се најпре излистају права и привилегије човеку па тек онда обавезе. Не дозвољава баснословне плате директорима јавних предузећа који праве губитке и богате се. А ако неко покуша другачије – одмах се протестује, падају оставке уз извињење јавности и следи кривично гоњење. Тај дух се не обраћа народу као исфрустрирани родитељ деци, који им убија последњи трачак самопоуздања и креативности, разарајући им савест непостојећим кривицама.

Протести на улицама, пребијање и неслога је последње што Србима данас треба. Србима треба слога, али не око неког амбициозног вође и неких спасилаца, него око српског становишта и – Спаситеља! Не око немачког, него око српског становишта. Не око протестантског духа, него око православног! Више од једног века то немачко становиште Србима долази главе, да се кости мученика „у гробу преврћу“ и жељне су починка у мирној српској земљи. Српске вође се и нису баш показале мудрима, нити су Срби много протестовали кроз тај век пре него су их у жицама водили на стрељања, јаме, радне логоре – али тада је било касно. Цео један век немачких идеологија и немачког становишта које се намеће Србима.

Уморна и измучена од страдања у борбама против окупатора, у лутањима за лажним идеологијама и вођама, Србија се и у наше време нашла на раскршћу и у дилеми: да ли да изабере апотеозу немачког становишта? Као да се плаши метафора великог Црњанског, којима је он, на само њему својствен начин, изражавао српско становиште – „наздрављајући“ Мајци која испраћа сина:

„Чашу ову оној мајци што је, смежурана и седа, погурена и хрома, дошла и рекла сину: „Чедо моје, како би те нана о Светом Аранђелу оставила без колача?“ Господо, не могу да је опишем, за националисте, јер није личила на царицу Милицу. А ни интернационалистима, јер није личила на Рембрантову матер“.

Зоран Јотановић

Поделите:

1 коментар

  1. Оваква брига и љубав према народу српском
    изазива сузу у оку и осмех на лицу.

Оставите одговор на гола истина о голом животу Откажите одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here