НЕДРЕМАНО ОКО

Поделите:

Последња емисија из серијала “Инсајдер”, под називом “Насиље уз благослов”, имала је двојаку природу. Била је права посластица за љубитеље жанра “хорор документарци” али и мука души за сваког иоле разборитог гледаоца. Навикли смо на свакаква изненађења у српским медијима али последњи Инсајдер је камен међаш у погледу много чега. Наступила је зора новог доба у српском новинарству. Vae victis, тешко побеђенима, писаће убудуће на заставама победника на српској политичкој и медијској сцени. Протеране су скрупуле, угашен је и последњи пламичак објективности, од сада ће постојати само императив бруталног политичког опортунизма. Истина је оно што победник прича. У праведној борби за европске и демократске циљеве, у српским медијима више неће бити заробљеника и Женевске конвенције. Вечно зелени Лењин поново нам поручује да нема демократије за противнике демократије.

Када је својевремено Б-92 добила националну фреквенцију, велики део јавности питао се по којим је то критеријумима учињено. Наравно, мало ко је био наиван па да не сабере два и два те закључи ко и како је стајао иза такве одлуке, али је формално гледано то била нека врста чуда. ТВ станица скоро без икаквих других аутономних садржаја осим информативног програма дубиозне објективности, добила је прилику да се башкари у скоро сваком дому у Србији. Спикери који се гротескно кревеље, дижу обрве, афектирају и на разне друге комичне начине “глуме вести” брзо су постали предмет спрдње у јавности, а они злобни и неваспитани противници напретка Србије, прикачили су целој медијској кући ружан надимак У-92, имајући ко зна шта све на уму. Као и херој наш Јосип Краш, који се борио, борио, па у кекс претворио, тако су и вредни посленици ове ТВ и радијске постаје, годинама храбро и донкихотовски нападали ветрењаче српског национализма, српских ратних злочина, антихашког опредељења и рушили тврђаве ретроградног и штетног уверења да Србија није једини и главни кривац за ратове на Балкану у последњих двадесетак година. Тешко је било тим храбрим новинарима да буду увек први на бранику борбе за денацификацију Србије, али су они тај посао радили са жаром и уверењем који се код Абелара разбуктао после спретне али циничне хируршке интервенције рођака његове Елоизе.

Алем-камен у круни уређивачких подвига на Б-92 свакако јесте серијал “Инсајдер” а у оквиру њега и емисија која је емитована у понедељак 15.11. Тешко је не дивити се редитељском, сценаристичком и монтажерском умећу вредних прегалаца овог серијала који су из обавештајне централе свог вазда будног европског срца, добили јасан налог да се обрачунају са страшним неманима у облику СПЦ и неколико НВО које луцидно и зналачки називају десничарским. Главни напад био је усмерен на “Двери Српске”, и то не без разлога. Скоро свакога би могла да превари подла пропаганда ове клеронационалистичке организације која се никада није позивала на насиље, већ га је увек осуђивала и трудила се да гаји културни дијалог са неистомишљеницима, што и сами Инсајдеровци признају, али то је само магла за наивне. Као што су Робеспјер и Вишински сурово раскринкавали противнике револуције, свесно негирајући форму нечије невиности у потрази за издајничком суштином, тако и Бранкицини ученици не гутају удицу тобожњег залагања за ненасиље, већ откривају запрепашћеним гледаоцима да иза свега стоје Амфилохије и погодите, Коштуница. А где су њих двојица ту су и насиље и антиевропске вредности и антизападни ставови и митови о Косову и триста других чуда и неподопштина. Редитељ и монтажер још су лукавији од сценаристе. Кад год се помене назив “Двери Српске” или СПЦ, то прате снимци насиља на улицама, кратки резови и аветињска музичко-звучна подлога која леди крв у жилама.

Продуценти култног филма “Тексашки масакр моторном тестером” ни не сањају какви се таленти за ефекте налазе у тиму Верана Матића. Неки антиевропски циник рекао би да је уз такву кафкијанску матрицу могуће брзо и лако направити документарац о Б-92 који би побудио грађане да полију бензином и запале здање у улици Зорана Ђинђића а они разборитији би рекли да специјалну емисију са хорор звучним ефектима заслужују и додела зграде СДК на коришћење овој медијској кући, афере око права на пренос СП у фудбалу и разне друге пикантерије чије би расветљавање допринело изласку овог друштва из кризе. Наравно, ни једни ни други, у својој поједностављеној заслепљености, не би били у праву. Све и да је тако, а није, сви амбасадори земаља “Квинте” а и шире, све другосрбијанске невладине организације, па чак и магични Томо Зорић знају да се не пореде бабе и жабе. Зна се шта је највећа опасност за пламене европске зоре Србије. То су све оне снаге које се у било ком облику наслањају на ретроградни српски национализам а нарочито на недовољно реформисану СПЦ, односно њене побуњене делове.

У борби против те пошасти добродошли су сви савезници, па отуд у Инсајдеру своју мудрост просипа и голобради, млађани “теолог”, потпуно непознат јавности, али мудар као сова. Њему уз раме наступио је и егзорцист Бајфорд млађи, Скали и Молдер у једном, када је реч о истраживању феномена десничарских организација. Тумачила су ова двојица храбрих младића све последице деловања “Двери” и њима сличних, тако да више ни прави јатаци Ратка Младића немају сумњу у то ко је кочница на нашем европском путу и зашто Србија већ одавно није у удобној колевци западне цивилизације и екуменизма. Оно мало простора што је дато представнику “Двери” и свештенику СПЦ, није им помогло да сакрију своје опасне намере, пре свега захваљујући бриткој а невидљивој водитељки која је интелигентно и симонвизенталски откривала запретене везе између те две организације које делују против интереса српског народа и његове европерспективе. Изгледа да се Бранкица Станковић уморила од наступа у Инсајдеру или можда ради на откривању нових завереника, тек нашла је себи достојну алтернативу. Невидљива водитељка и убитачни наратор са симпатичним шпрахфелером њена су више него добра замена.

Међутим, Србија не би била то што јесте, да минорна група незадовољника и кочничара развоја није одмах по окончању емисије почела да се баца дрвљем и камењем на ову бесплатну лекцију о добру и злу. Цикнули су до неба на својим десничарским форумима да је реч о срамотној пропагандистичкој брљотини, о занатски неукој агитки, о уједачком и нестручно склепаном електронском памфлету. Прозивали су храбре Б-92 посленике да су примитивном мржњом према различитом и пером умоченим у зле намере, исписали сорошевским нотама “Оду гадости” српског новинарства. Запрепашћено питају једни друге да ли национална фреквенција служи за стаљинистичке обрачуне са политичким противницима или за објективно информисање. Вајкају се како од времена Осме седнице није забележен овако прљави иступ у медијима и како су наводно, “Војко и Савле” образац етичности и професионализма у односу на ову погромашку, нестручну и злонамерну бујицу глупости која се чула у емисији. Али, шта им вреди? Пси лају, каравани пролазе, Србија нема времена за губљење. Породица цивилизованих народа отшкринула нам је своја златна врата и на нама је да учинимо све да нам их широм отвори. Поражене снаге, непокидани репови српског клеронационализма и шака хулигана неће успети да омету тај Велики пројекат. Ако случајно опет дигну главу, ту су пасдарани из Инсајдера, ту су проевропски медији а ту је ако зашкрипи и Томо Зорић. Недремано око Друге Србије неће испуштати из вида ове друштвене и историјске аутсајдере. Најмање што може да им се деси је нови Инсајдер. Већа казна им не треба.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here