Немања Јовић: Последњи дани Оца Тадеја

Поделите:

Прошло је пет година од упокојења великог православног духовника, Архимандрита Тадеја из манастира Витовница, духовног Старца многих православних хришћана у Србији и иностранству, монаха светог живота, чије су поуке, беседе и духовни савети оставили велики траг на душама верних људи, а многе и подигле са духовног дна и усмериле ка сигурном путу спасења – Христу.

Ово је прича о последњим годинама живота Старца Тадеја на земљи код побожних и благочестивих православних хришћана, породице Грубор из Бачке Паланке и њиховом потоњем страдању и искушењима. Нажалост, у народу су се појавиле многе неистине и нетачне информације поводом боравка Старца код њих, па на жалост и на рачун самог оца Тадеја. Највећи противник људског спасења се постарао да унесе пометњу међу верни народ, што се могло нажалост и прочитати на неким интернет сајтовима и православним форумима.

Познанство Старца Тадеја и Слободана и Босиљке Грубор, и њихове деце датира из ’90-их година 20. ог века. Између њих се одмах родило узајамно поверење и хришћанска љубав и Старац је постао њихов духовни отац и исповедник, а они су почели редовно да одлазе код њега у манастир Витовницу. Свима који су познавали доброг Старца, или читали књиге о њему, познато је да је отац Тадеј имао још као дете проблема са плућима и да се услед физичког исцрпљивања у дугим разговорима са верницима, јако замарао, а ушавши у дубоку стар-ост, морао адекватно и лечити. Отац Тадеј је долазио код породице Грубор и 90-их година на крсну славу и остајао и по неколико дана, а најдуже 1998. године када је због болова у нози остао три и по месеца, имајући сваку врсту неге код њих. После бомбардовања 1999. године, здравље му је било нарушено и он прелази код породице Грубор где борави, уз краће боравке у појединим манастирима, до свог упокојења 2003. године. До његовог надлежног епископа браничевског Игњатија долазе разне дезинформације поводом тога, па га он посећује у Бачкој Паланци. Уверивши сe да су гласине које је чуо нетачне, даје благослов да отац Тадеј остане ту да се лечи и понудио, ако буде требало, било какву помоћ, али да он остаје и даље канонски клирик епархије браничевске, што је и остао до упокојења. Са његовим боравком у Бачкој Паланци, епархији бачкој, били су упознати и надлежни епископ бачки Иринеј и епископ јегарски Порфирије, ко ји су то и благословили и исто тако понудили своју помоћ.

Старца су укућани често и водили на прегледе и лечење у Институт за плућне болести у Сремској Каменици, који је најбољи у тој области у земљи. Биле су разне приче неупућених људи да је отац Тадеј практично отет, али свако ко је имао прилику да га тамо види, јасно је могао да закључи да је он тамо срећан и окружен пажњом и љубављу укућана. Осећао се као пети члан породице, па је често знао да каже: ”Требали би да урадимо ово, или оно. . . ”

За веће хришћанске празнике отац Тадеј је био на службама у манастирима Ковиљ и Бођани. Временом се у верном народу прочуло где се налази, па су људи почели да долазе. Треба нагласити да никада нико није пуштен код Старца нити одбијен, вољом саме породице, већ увек његовим благословом! Истина да је он био потребан људима, али одмор му је био неопходан, када је дуже причао губио би глас. Када се здравље погоршало, долазили би монаси из манастира Ковиљ да га причешћују, што су учинили и на дан упокојења. ”Епископ се мора поштовати. . . послушањем до спасења”, говорио је често у последње време, као и ”Молитва, пост, исповест, причешће, ту је спасење, то ће вас једино сачувати”.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је био неколико пута да га посети, као и епископ захумско-херцеговачки Григорије, епископ врањски Пахомије, отац Јоил из манастира Ћириловац, хиландарски монаси. . . Пред доста монаха и мирјана је последњих дана земаљског живота понављао да трулежно тело сахране у манастиру Витовници, епархији браничевској, где канонски и припада. Пред упокојење је члановима породице Грубор говорио да се пазе, да их чекају велика искушења и страдања кад се он упокоји, али ма шта да се буде дешавало да никад не клону духом, буду увек у Цркви, јер је једино спасење у Цркви. . . тада то ником није било јасно на шта Старац мисли . .

Упокојио се у Господу у ноћи између 13. и 14. Априла. 2003. године, па је прави датум упокојења 14. Април, с обзиром да се рачуна да је већ био наступио нови дан. Сахрањен је на манастирском гробљу у манастиру Витовници, где је и провео већи део свог живота.

Код породице Грубор, је годинама јако често боравио и био готово члан породице Босиљкин рођени брат Петар Савановић. Пошто Петар није био оже-њен, а живео са мајком у поодмаклим годинама, већину времена је проводио код њих. Тако да је и сам годинама познавао оца Тадеја, питао га за савете, па тако и за савете у вези посла. Породица Грубор је током 90-их материјално добро стајала, а и развијала је породични посао, све је ишло добро. . . 1997. године, приликом једног посла, исплаћују већу суму новца, код адвоката, Данилов Илији из оближњег села Дероње, за градњу његовог брода и потписују уговор по коме новац треба да се врати три месеца касније, 1997. године. Он то не чини и случај одлази на суд. За њега касније сазнају да је припадник адвентистичке цркве суботара као и цела његова породица. 2001. године, у суду у Оџацима, приликом извршења пресуде и наплате у корист Грубора, Данилов тражи да се одложи. Слободан и Босиљка му кажу да почне да полако враћа, део по део, колико може и он пристаје на то. Као православни хришћани они никад нису желели да се дуг намири тако што би се продала породична кућа Данилових и цела породица завршила на улици, већ продајом њива!

Проблем постаје још већи када група локалних моћника из Бачке Паланке на све могуће начине почиње да притиска Слободана због неког посла, тужи суду, провоцира на улици. . . Све постаје компликованије. . . Та група локалних моћника успева да издејствује да Слободан мора да им исплати повећу суму новца. Речи оца Тадеја су се почели присећати! Крајем 2006. године Слободан се разболео и отишао у болницу, Босиљка и Петар одлазе поново код Данилових са речима ”Дајте људи неки део, Слободан је у болници”, завршило се као и претходних пута.

Прво рочиште у децембру 2006, друго у априлу 2007. . . стално људско излажење у сусрет, одлагање, а све гора материјална ситуација. Да би изашли из целе ситуације, Грубори продају део некретнина, а у помоћ прискаче и Петар, исто продавши неке своје некретнине, с тим да ће му бити враћено када се добије од Данилових. Петар Савановић је дуго година имао жељу да оде у неки манастир и да се замонаши, али му је отац Тадеј говорио да то не ради док је мајка жива и о њој се брине, већ тек када се мајка упокоји. Последње, треће рочиште је заказано за 8. 6. 2007. Петрова и Босиљкина мајка Мара, у тешкој болести, у 85-ој години живота, говори Босиљки усред дана:”Убише Петра и оног другог човека”, а на Босиљкино питање:”Па шта га уби?” она је рекла:”Звер га уби!”. Сви су мислили да старица бунца у бунилу, јер је била већ у критичном стању. . . Мара Савановић се упокојила 2. 6. 2007. , шест дана пре заказаног последњег рочишта. Босиљка је исто узнемирена и упозорава Петра на суђење у петак, да буде опрезан, јер ће он бити на суду, са пуномоћу Грубора. На то Петар одговара да су суботари мирољубиви и да ништа не брине. . . Секта суботара-адвентиста је позната и по томе што не користе оружје (не носе га у војсци), наводно нису агресивни, речима шире ”не кради”, ”не убиј”. . . Слободан не може да присуствује суђењу из оправданих разлога, а Босиљка остаје кући да би спремила сутрашњи седмодневни помен својој и Петровој мајци, па због тога нису били на суђењу. Тог кобног 8. 6. 2007. (петак) у суд у Оџацима, Данилов Илија, долази са гипсом на нози у који је ставио пиштољ и тако га унео поред обезбеђења у судницу. Када је видео да је изгубио суд и да више нема одлагања, вади пиштољ из гипса, пуца у судију Цветановић Зорана, а потом и у леђа Петра Савановића и усмрћује их обојицу! Вест је одјекнула у целој земљи, па и у иностранству, и била ударна вест на свим каналима:”У Оџацима у суду убијен судија и представник странке у поступку!”…

У кући породице Грубор не могу да поверују шта се десило, шок! Босиљка губи у року од шест дана и мајку и брата! Наредних пар дана једва се сећају, јер их је бол сломио. . . Петар је иначе говорио да када прође 40 дана од мајчиног упокојења да ће отићи у манастир, а када прође годину дана, потпуно ће се посветити монашком животу и остати до краја живота у манастиру. После неколико дана сазнају да је убицa пуцала Петру у леђа и са четири метка направила смртну рану, у облику крста!!! Убица је осуђен на 40 година затвора, а у воду пада сва прича суботара о њиховом згражавању према насиљу-оружју! Грубор има се враћа из прошлости једна реченица оца Тадеја коју је рекао много година пре трагедије, а везана је за Петра:”Њега ће суд убити!”, тада нико није ни помишљао да је убиство у суду могуће, мислили су можда притисак, инфаркт… Од искушења нису била поштеђена ни њихова деца.

Поред свега што се издешавало и што се дешава, породица Грубор није клонула духом, знајући добро речи Светих отаца Цркве Божје, да ће онај који иде путем Христовим бити искушаван и страдати од кнеза таме. Нажалост, чак и међу појединим верницима и даље има ружних коментара, да добром Старцу не дају мира ни после пет година од упокојења. А Старац Тадеј је био и остао монах светог живота, кога је Господ прославио још за живота благодатним даровима, врлинским смирењем и љубављу за цео свет, а даће Бог да доживимо и његово прослављење и на земљи међу нама грешнима!

ПРЕПОДОБНИ ОЧЕ ТАДЕЈЕ, МОЛИ БОГА ЗА НАС!

Немања Јовић (по сведочењу чланова породице Грубор)

Датум објаве: 10.01.2015

Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here