Александар Димитријевић: Аждаха још није крепала, а ка’ће .  .  .  ?!

Поделите:

 

И два лоша убише Милоша!

Народна изрека

Аждаха још није крепала, а ка’ће .  .  .  ?!

Ових дана опет се појавило Писмо. Све то почиње помало да личи на октобар 1972-ге и ноторно писмо тадашњег властодршца својим субјектима. Безпоговорни ауторитет једног постао је изненада угрожен од стране разума многих. Појавили су се и Они. Непријатељ је исти. Овога пута подигла се академска, интелектуална, дипломатска, невладина, уметничка, умировљена и још покоја успутна, кука и мотика. На кога? На још давно проказан народ и његову државу. У жестини са којом су се обрушили, снагом данашњег светског поретка, његових перјаница  и његове пролазне истине, један једини циљ постаје јасно видљив. То је да дотуку, да сатру свог противника, јер са њима Они не желе да имају никаква посла.

Почео је још један ”лов на вештице”. Употреба овде, ове фразе, данас омиљене преко Атлантика, истина супротне моралне подлоге, долази као сасвим згодна за новонасталу ситуацију на Балканском полуострву. Јер, крв је узаврела. Спрема се нова Walpurgis Night.

Повод: контраверзни ”Закон о слободи вероисповести”, донет недавно у Црној Гори, састављен у кухињи Ватикана, по узору на једнообразне законе западних демократија, али виђен са далеко ширим захватом. Покушај скретања пажње на чињеницу, најблаже речено, извесне његове противречности од стране оних којих се овај закон на крају крајева највише тиче, дочекан је на нож од његових поборника различитих боја. Силе мрака и безумља у њиховим редовима, обучене у крабуљне костиме са украсима од демократије, толеранције, бриге за права човека и народа, благоглагољиве, са милозвучним речима, неупадљиво наговештавају macabre свога дела, чији писани предложак представља ”Апел за угрожавање мира у Црној Гори и региону од стране Београда”. Према томе, само је један његов циљ а то је Србија и њен народ, различити од света из којег је потекла идеја угрожености.

За разлику од лова на вештице у Washington-у, овдашњи траје деценијама можда већ и вековима. Његов циљ представља остварење сасвим одређених политичких циљева изражених у територијалном проширењу и ширењу политичког утицаја. Тиме он далеко превазилази забринутост око политичког стања у друштву оптуженог, које стоји иза дословно схваћене реторике и у првом плану лова као таквог. У ствари лов је уперен против државе, њене  sovereignty, против њеног народа и његове културе. У датом случају реч је о српском народу и Србији. Све то лепо је саображено и изнето у Апелу, тако да није могуће дохватити скривени план ни за главу ни за реп. Него, пред очима само лебди наводна угроженост онога који са брани а у ствари напада. У томе је изражено савршенство плана и овога лова, али и њихова перфидност. Његови творци и учитељи могусасвим слободно да буду поносни на своје ученике. Ови су их надмашили. То знају само творци плана и они који заговарају у њихово име.

Једина потешкоћа на коју ипак наилазе, али је одмах и превиђају, састављачи Апела, односно његови биолошки родитељи, јесте чињеница да држава против које су устали постоји, од својих рудимената, дванаест векова. Она постоји далеко пре од држава погонских снага овог пројекта одстрањивања другог. Тако је веома тешко да буде успостављена логика и чињенична покривеност наводне угрожености, која представља повод њихова посла. Читава ујдурма око бриге за Црну Гору, али и регион,  и опасности која прети из Београда, требало би да буде посматрана из перспективе насталог  новог доба у међународним односима и нових држава, како са Балкана али исто тако и шире и њихове борбе за место под сунцем. Непосредна последица њиховог залагања за право и слободу човека, па самим тим и друштва, управо је супротно од исказаног, јер они доживљавају да право другог угрожава њихово. Зато њихово залагање за право и слободе, није ништа друго него укидање тога права и слобода за једног човека и његов народ, у овом случају српског народа, одбацивање дијалога као начина политичког деловања међу заинтересованим, одбацивање разума за водиљу при образовању политичког става, потирања другог и различитог и покушај, у крајњој линији, покоравања једне државе мирним путем.

Данашње писмо, Апел, послужило је сасвим случајно, и поновном откривању свих anti-српских снага, које су истина одавно познате и лако препознатљиве већ дуго времена. Међу њима све сами anti-Срби и не-Срби, да је просто тешко међу њима препознати непристрасног. Оно је дало могућност, исто тако, свима њима да се окупе на једном месту стајући под једну заставу, која постаје знак Петог крсташког похода, али овога пута не на Свету земљу, него на слободну и независну државу и њен народ. За разлику од претходног овај воде atheists и ino-верници. Тако је постало сасвим јасно ко је за кога, коме је давано па сад има да враћа. Истина појавили су се у том блоку и неки нови људи, са чиме је пала њихова маска, коју су дуго успешно носили, од којих се многи не устежу да и даље користе јасле Србије, док је истовремено поткопавају. Није потребно пуно мудрости па да буде схваћено како упирање прста у Београд, јесте еуфемизам за упирање прста у један народ, како би била означена жртва и испуњена тражена ” политичка коректност” у данашњем речнику изражавања и споразумевања. Та коректност, тај речник, представља у ствари један сасвим нови ”идентификациони документ” снага новог поретка. Оне су снажне и постају све моћније, али мора се знати, без обзира на тренутне исходе, да је њихова истина кратког је даха, пролазна као и све друго са овога света.

Тако, поново су се пробудиле авети прошлости, жедне крви, почела да пресушује она проливена између 1941-ве и 1945-те, односно 1991-ве и 1999-те. Метод њиховог напада и спровођења намере успостављања тоталне демократије, данас више него пре, завијен у обланду пацифизма. Његова средства су ништа друго него пребијање, ломљење руку и ногу, вађење очију, одсецање језика и ушију, протеривање и убијање. И опет, не могаше свога непријатеља избрисати. Али, кад њихов непријатељ опет мало отвори очи, они опет скуче да изгазе, душу да му истерају. То управо стоји иза данашњег углађеног апела, иза бриге пете колоне и белосветских витезова, око права и слобода, у овом случају народа Балкана и нарочито српског народа и Србије.

Једино што у овом случају остаје нападнутом јесте да још јаче збије своје редове. Да, бар на тренутак, избрише све међусобне поделе и да устане. Да затоми своје неуспехе у прошлости и да се окрене једном заједничком циљу: одбрани суверенитета своје државе и достојанства народа.

Александар Димитријевић за Видовдан

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright Ó Александар Димитријевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here