Александар Ламброс: Неочекивани путопис

Поделите:

Heureux qui, comme Ulysse, a fait un beau voyage (Срећан је онај ко се, као Одисеј, напутовао). Ово је цитат који је у мозаику од камена угравиран на једној од стаза парка на брду које је на неколико стотина метара од зграде у којој живим, у једном од злогасно туристичких места (неколико милиона туриста годишње у граду од једва пар стотина хиљада становника) а у који се некад повучем да растежем мишиће и … побегнем од туриста. Сећам се још увек дана, пре неколико година, када сам, покушавајући да брадом додирнем колена, уочио овај стих исписан мозаиком на тлу, и превео га … чињеница да сам га приметио говорила је о томе да је мој француски коначно узнапредовао.

Могућност да обиђеш нешто света a да при том ниси богат је, врло вероватно, једина ствар која ми се код глобализације свиђа. Још као клинац, кад ни у лудилу нисам могао да замислим сва срања која ће нас касније снаћи, био сам убеђен да ћу макар део живота провести негде у иностранству. Увек сам осећао да је искуство живота на другом поднебљу и у другој култури, а још боље у неколико других култура некако неопходно за саморазвој. Мени макар. Астролог ми је рекао да је то због тога што ми је владар хороскопа, Венера наиме, смештена у деветој кући, кући далеких путовања и хоризоната. Како год, ја сам у непрестаном стању планирања следећег одредишта. И мада сам видео нешто света – на памет ми пада баба Бојка – „видела сам и ја света, била сам у Шиду!“ (из Семберије, иначе) био до Јудејске пустиње и Куфонисије, увек ме прати осећај који непрестано распаљује моју глад за новим одредиштима, да ништа нисам видео, или врло мало. И тако живим у стању непрестане чежње.

Стих с почетка је, узгред, пошто толико волим да складиштим беспотребне податке, француског песника Жоакима д Блеа из 16. века.

Имам проблем с масовним туризмом и с тим у вези једну нелагоду, пошто држим себе за човека свог доба и упркос свим манама наше епохе, не бих прихватио да живим у другој, сем ако нисам, што оно рече Оскар Вајлд, кардинал у ренесансном Риму.

На страну еколошка катастрофа коју за собом носи масовни туризам у виду милијарди пластичних тона (увек су ми хотелске самопрепоруке које за циљ имају да те убеде у корпоративну одговорност о пешкирима од „био“ памука за које се очекује да их употребиш више од једанпут, биле апсолутно смешне) супротно општем уверењу о томе како глобализација, и у оквиру ње масовни туризам, доприносе зближавању људи и очувању јединствености света, мој је утисак потпуно другачији – људи су то површнији и незаинтересованији за једни друге што је могућност међусобног контакта лакша а свет се претвара у један свеопшти Дизниленд у коме се културе испражњене од свог аутентичног значаја претварају у кулисе за селфије за инстанграм лајкове. Уз то, пошто живим у злогласно туристичком месту, а често се затекнем и у другим таквим, стекао сам утисак да масовни туризам оставља дубоку психолошку трауму на локалне становнике. Издвојићу својеврсну патолошку опсесију профитом, која заврши тако да деформише колективну свест – у ресторану у коме сам радио одговорни су имали обичај да неколико пута у току дана проверавају просечни рачун и број продатих „јела дана“ и боци вина, што је мени деловало неуротично чак и за услове либералног капитализма. Исто тако, држим да у местима где је туризам са свим својим „муштерија је увек у праву“ варијететима главни мотор економије, влада својеврсна колективна психоза изазвана стресом од прекобројних међуљудских контаката од којих је више од половина мотивисана двостраном динамиком „узети што више а дати што мање“.

Овде ћу да престанем да џвањкам, тим пре што немам решење за одрживи туризам, а ко што рекох, ако има нечег због чега сам срећан што ми запала ова епоха то је онда могућност да одем до Кине, где ми, игром глобализације живи најбољи друг, без да годину дана с коња на камилу шпартам пола планете. Спикинг ов Чајна која је предмет западних маштарија и симбол „другог“ у културолошком и цивилизацијском смислу још од времена Марка Пола, управо ми је она данас некако симбол свега онога што није у реду с глобализацијом – некад су кинеска свила, порцулан, лакирани намештај од ретког дрвета, зачини, били симбол рафинмана и луксуза, предмет жеље богатих западњака, а данас је „,made in China”, сем ако поручиоци не желе другачије, на сваком могућем замисливом срању произведеном за пола центи по комаду, од снежне кугле са мотивом Ајфеловог торња преко „уметности“ галерија Монмартра од шатро локалних уметника, до вероватно „јерменске“ керамике старог Јерусалима и других сличних „локалних традиција“ којима је увек потребно још мало оборити цену јер туристима ништа није свето.

Игром околности за једне, и игром судбине за друге (ја левитирам између два у зависности од тренутног расположења и тренутног списка литературе) живим у Француској, земљи која је увек интригирала моју машту и незаситну потребу за лепим ал за коју никад нисам помишљао да ћу у њој једном живети. Сматрам се благословеним. Мислим да је Француска најлепша земља на свету. И безнадежно сам заљубљен у њу. Не говорим о франкофилији јер ми је то политички термин а политички сам у озбиљној завади с мојом усвојеном домовином. Али естетски сам већи Француз од Француза. Карл Лагерфелд је једном рекао „да бисте били Француз потребно је да сте странац“. Има нечег у томе. Пијем вино и једем буђаве сиреве, на које сам се мрштио кад сам овде дошао. Не дозвољавам да ми се вино сипа у неодговарајућу чашу. Опчињен сам институцијом вртова, колекцијама, архивама и “savoir faire à la française“. Уопште, опчињен сам свиме à la française.

Француштина је непресушан извор надахњућа мог српства. У комбинацији с ционизмом. Волим Србију, данас мислим, слободно, без задршке, мање реактивно и букачки, а више активно, à la française. Скупљам српске сликаре, проучавам српску историју, чепркам архиве, дадох богатство на новине старе и по 150 година, медаље и сличне ствари, које одају почаст Србији. Било шта, било какав материјални доказ српске историје, јер у Француској сам постао опсесивно историчан. Узгред, Француска је одлично место да се заљубиш у Србију ако већ ниси. Ако сербофилија као израз и идеја уопште има своје оправдање, Француска му је постојбина.

Да упоредите приступ … недавно се у Француској на аукцији појавио прстен из 14. века који је припадао Марији Ангелини, нећаки цара Душана и жене Томе Прељубовића, српског великаша и господара Епира. Отишао је у руке приватног колекционара. Држава Србија је, као и обично била савршено незаинтересована. Па онолке године не покуписмо починулог војводу Путника из капеле у Ници, где ћеш даље.

Не, нисмо толико сиромашни. Пре неколико година неко је пронашао некакве дневничке записе Робеспјера и дао их на аукцију. Претила је опасност да доспеју у руке приватног колекционара, америчког милионера. Мобилисала се читава Француска, послате су хиљаде чекова на суме колико је ко могао и хтео. Робеспјерови записи су остали у Националној архиви.

Да Сиса остане у Задрузи пошаљите смс с бројем 3.

Скренух с теме, само зато што толико често лоше пишем о својој новој домовини, а учинила је да толико заволим ону из које потичем. Имам помешана осећања према њој, с једне стране је естетска егзалтација и апсолутно дивљење, здружено с чињеницом да је Француска и колевка секуларизма и просвећености а ја вам не верујем много, или тачније, не верујем уопште у једнакост култура упркос овим мулти култи просеравањима којa силују мозак – западњачка је убедљиво надмоћна над свим осталима а управо захваљујући француском просветитељству које нас је ослободило терора бога и организоване религије. С друге стране, чим склизнем на политичку раван, видим је као земљу с којом сам у рату а ту нисам претерано болећив. Тачније, неболећивост је сразмерна окрутности испољеној према мојој отаџбини, тако да можете себи представити до које мере сам тврд орах. До „слобода за француске муслимане“ и „шеријат за Француску“, с пуним цинизмом, који сам и њега, научио овде.

Све ово, као увод у неочекивани путопис најављен у наслову. Природно, користим сваку прилику да се завучем и у најзабаченији кутак ове предивне земље јер овде свуда, дословно свуда, има нешто што ће да вас изненади. Слично као са масовним туризмом проблем имам и са путописима као жанром. Држим да су ови данашњи, са свим овим магазинима посвећеним путовањима, језиво безлични. Као кулинарски рецепти. И мада има очигледнијих кандидата за који путописни редак одавде, рецимо читава област у којој живим а чије само име изазива најбујније фантазије – Азурна обала, или Фонтенбло или Сан Мишел, перо ме засврбело у Бокеру (Beaucaire).

Јесте ли икад чули за њега? Ни ја. Али, имамо друга који се преселио тамо и кренули смо му били у посету. Зграда на самој обали Роне, за коју нисам имао појма да је огромна и импресивна као Дунав. С терасе се види Тараскон и његов средњевековни замак, ноћу дивно осветљен да се чини да лебди изнад реке и пошумљене обале. Обиђосмо га већ првог дана. Затим оближњи Ним, па Узес, па римски акведукт Пон д Гар (који би још увек могао бити функционалан да за тим има потребе), па Салон д Прованс, родно место Нострадамуса, па Арл у који је својевремено са севера побегао Ван Гог да у њему нађе светлост и крајолик који су родили његов непоновљив стил. Свако јутро гласали би уз кафу на питање „где ћемо данас?“ и свако јутро би мој предлог „Бокер“, који се чинио као логичан јер смо већ били у њему, био надгласан уз убеђивање да у њему „нема шта да се види“.

Истини за вољу, оно мало што сам укачио из аутомобила, при одласку и повратку с наших дневних екскурзија по околини, није претерано будило знатижељу. Деловао је некако напуштено, код нас би се рекло „пасиван крај“. Уснимио сам био неколико занимљивих али оронулих фасада, фантомски пустих башта кафића (ок, можда је због ветра) и групице згубидана који пуше (марихуану, убеђен сам без префикса „скоро“) по ћошковима а чија појава тера да убрзаш корак и гледаш стриктно испред себе. Ипак, живим довољно дуго овде да бих допустио да ме први утисак завара.

Издејствовах обилазак последњег дана боравка. Од незаобилазних података издвојићу само два – Бокер је био најпрометније медитеранско сајмиште које је до 17. века за недељу дана трајања остваривао промет колико Марсеј за читавих годину дана. А мени је деловао као „пасиван крај“ из ког се одлази. Даље, Рона је каналом дугим безмало 100 км, повезана с приобалним градом Сет. Канал је из 18. века и савршено је функционалан. Иначе, очекује се да се деоница Коридора 10, доврши ове, 27-ме године заредом.

У атмосферу ме је увукла већ прва уличица у коју сам бесциљно и насумице зашао да из ње даље истражујем градић. На први поглед све је деловало ко типично месташце с југа Француске, с карактеристичним уличицама оивиченим старим каменим кућама од којих су неке обојене у провансалске боје жућкастих и окер нијанси. Махом замандаљене жалузине, поприлично оронуле фасаде, које читавом месту дају атмосферу романа „С погледом на Арно“ Едвара Моргана Фостера (можда ће вам филм „Соба с погледом“ више значити). Неколико задивљујућих hôtels particuliers фасада (куће богатих грађана и артистократа) са богатом скулптуралном декорацијом улаза, прозора и балкона. Више цркви, редом све замандељене а од којих се она недалеко од трга с градском кућом истицала таласастом барокном фасадом и … слобода, једнакост, братство натписом изнад улаза. Ову ћете крилатицу видети свуда по Француској али се не сећам да сам је икада видео на тако мало вероватном месту као што је фасада барокне цркве. Искуством историчара аматера закључим да јој је намена након револуције вероватно била промењена. Шетња крунисана остацима тврђаве на неколико десетина метара надморске висине, са археолошикм слојевима из безмало сваког века последњег миленијума, а који се попреко гледају са средњевековном тврђавом Тараскона на другој обали Роне.

Све је тако француски, а опет…. није. Не осећам се превише лагодно, посебно што обилазак обављам у пратњи два друга геја. Улице су пусте а њушке, да њушке а не лица, која висе ту и тамо по ћошковима, не буде жељу да назовеш добар дан. У ваздуху нешто „виси“, онако како виси у Магребу, ко је имао прилику да се тамо шета изван надзираних турист зона.

Није ми требало много да схватим у чему је ствар, то јест шта је узрок ове нелагоде. Бокер је француски градић у коме упадљиво, у сваком случају упадљивије него што сам већ навикао, недостају Французи. Употребио сам јако политички некоректан израз пошто можете да се кладитe да би на ову примедбу скочио сваки лево освешћени Француз објашњавајући да само зато што се неко од зујача по ћошковима зове можда Ахмед или Мухамед, не значи да нису Французи. Tant mieux, што се мене тиче.

Ипак, не коментаришем ништа. Ја који се не либим да Французима након сваког терористичког акта кажем „па то су ваши пријатељи, због њих сте нас бомбардовали, ето вам их сада“. Држим да је ова бруталност у искрености пријатељски чин, јер пред собом видим драге људе у потпуној политичкој коми које је потребно повремено ошамарити. Не кажем ништа да не бих по ко зна који пут прошао ко Ерик Земур (Eric Zemmour, аутор „Самоубиства Француске“) на ТВ, познатом по еуролибертард бласфемичној изјави да „више нисмо у Француској“ што је био мој утисак тог дана у Бокеру, врло француском градићу. Мислим, шта да расправљаш с људима који верују у секуларни ислам. А кад изнесеш доказе, чврсте као еволуциони, они ти увређено саопште да је то „само твоје мишљење“. Јебени идиоти.

Ја не говорим ништа, али се један од двојице из моје пратње оглашава – „Имам утисак да ме стално посматрају. Чак и у улицама где нема живе душе, имам утисак да зидови имају очи“.

Merci.

Правимо кафе паузу на једној од тераса на тргићу под столетним платанима. Недалеко од нас још један од локалних hôtels particuliers. Предивне су им фасаде, мораш бити потпуно слеп да их не приметиш. На њему табла с натписом који обавештава да су ту сада смештени социјални станови. Размишљам бих ли пристао ту да живим, ја коме је hôtels particulier у приватном власништву сан, када би ми понудили овај овде.

Укуцавам Бокер у гугл, али не у потрази за туристичким подацима и историјатом места. Овај пут садашњост ми је фасцинантнија. Сазнајем најпре да је градоначелник из Фронт Насионала. Слагао бих кад бих рекао да сам се изненадио. Градоначелник је почетком године свињетину увео као обавезну у школским кантинама сваког понедељка. Одредба која „погађа“ око четвртину локалних школараца.

Своју одлуку образложио је овако: „Требамо ли укинути свињетину због тога што је поједини не једу? Могу да не једу предјело или јело понедељком ако садрже свињетину, већ остатак оброка. Кантина није обавезна, није ресторан с четири звездице који има јеловник“.

Уследиле су реакције.

„Одлука градоначелника је унилатерална и донесена је без претходне дебате и представља провокацију муслимана. Он је из политичких интереса ученике узео за таоце“, изјавио је за Фигаро Франсис Фусар, члан изабраног родитељског савета школе. Франсис, то вам дође нешто ко Срба код нас.

Локална опозиција тим поводом размишљала је о тужби против градоначелника јер, цитирам, „ради се о нападу на права детета које стигматизује заједницу Магребљана који се ни у каквом случају не може извести под плаштом секуларности“.

Права детета. У култури где је педофилија потпуно нормална.

Не знам за вас, али мени је ово феноменално. Дух епохе.

„Свако зна за египатске пирамиде, грчке храмове, римски форум који наводе на помисао да ови трагови несталих цивилизација доказују да цивилизације …. па нестају!“, вели Онфре у „Декаденцији“, с прикладним поднасловом „живот и смрт јудеохришћанства“.

„Не ради се ни о оптимизму, ни о песимизму јер, у овом часу, не ради се више ни о смеху ни плачу, већ о томе да се ствари разумеју“.

Мишеле, ако има неко с ким бих попио кафу под платанима у Бокеру, онда си то ти.

Алксандар Ламброс

Видовдан

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here