Александар Ружић: Другосрбијански почетак и крај

Поделите:

Пре четврт века, 1992. године, у Београду, настала је друга Србија. Појам проистекао из назива истоимене књиге који је у себи садржао на десетине говора такозваног београдског интелектуалног крема, представио је читаву једну идеологију око које су се поменути окупили. У почетку је појам представљао борбу за демократију, мир, решавање проблема и несугласица компромисом и умерене изјаве народних представника у Народној Скупштини.

Идеје које је друга Србија у почетку обухватала неопходне су сваком просперитетном друштву, али само под условом да оне не оду у екстрем, што се са другом Србијом догодило. Од борбе за демократију, мир, решавање проблема и несугласица и умерене изјаве народних посланика, ова идеја је дошла до борбе за потпуну денационализацију и демистификацију српске историје што је предуслов за разарање националног идентитета и културног наслеђа сваког народа. Kако би ова екстремна идеологија преовладала (што је почетком 21. века и успела), њени борци се нису либили свих недозвољених средстава – томе смо били сведоци од 5. октобра до данас небројено пута.

Другосрбијанска идеологија у највећој мери представља умеће трансформације личности које је фундаментално за другосрбијанску бит. Kонкретно се мисли на ведете поменуте идеологије попут Латинке Перовић или такозване „мајке друге Србије“ која је од секретара Савеза комуниста Србије (1968. – 1972.) постала највећа „боркиња“ за људска права, члан Либерално демократске партије и велики партнер свима познате организације „Жене у Црном“. Остали припадници друге Србије, попут Чедомира Јовановића, који су страствени заговорници мултикултурног друштва и политике помирења, носили су келтске крстове пре трансформације у знак надмоћи беле расе.

Од круцијалног значаја за другосрбијанску ствар су невладине организације које су битан фактор за креирање стабилног демократског и цивилног друштва, али су у Србији попримиле негативну конотацију управо због неколицине чије је деловање већ две и по деценије упитно. Постоје разноврсни примери њиховог делања, попут Хелсиншког одбора за људска права чији су чланови заједно са председницом Соњом Бисерко на више од 4000 светских локација слали одређену документацију о томе како је прво место у Европи где су истребљени Јевреји била Србија. Наташа Kандић из Фонда за хуманитарно право је чак присуствовала „церемонији“ једностраног проглашења независности тзв. Републике Kосово. Једна од најморбиднијих ситуација везана за невладине организације другосрбијанске провенијенције је одговор Иницијативе младих за људска права на питање: „Да ли се у рату рачунају српске жртве?“, који је гласио: „За то имате друго место.“

Kада су Србију учинили местом каквим су желели, задржали су се у институцијама система и покушавају да продубе свој утицај до крајњих граница. Персонализовали су и исполитизовали независна регулаторна тела до те мере да се не препознаје значај тих институција, већ нажалост, само личност која је била на датој функцији. Први пример је Саша Јанковић, некадашњи ЈУЛ-овац и Заштитник грађана у два мандата, који је продукт политичке трговине странака које су преговарале о власти. У последњим годинама свог мандата, континуирано је радио на сопственој политичкој промоцији зарад уласка у трку на председничким изборима са што повољније позиције, о чему сведоче бројни људи са којима је требало да има, или је имао плодоносну политичку сарадњу. Незаобилазан је и Родољуб Шабић, некадашњи припадник Савеза комуниста, који је у неколико наврата са позиције Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности говорио о могућности уласка у трку за изборе у Београду и потенцијалима уједињене опозиције да победи на престоничким изборима. Политичке изјаве од стране независних регулаторних тела су законски забрањене, а стављањем личних интереса испред општих, ове институције, које захтевају стручњаке неупитних стручних и људских квалитета, остају без кредибилитета.

Што се тиче медијске моћи коју друга Србија црпи, она је изузетна и најбитнија. Аутентичан пример је Динко Грухоњић из Независног друштва новинара Војводине који је својевремено обитавао на једној од руководећих позиција на РТВ-у. Динко Грухоњић као један од духовних предводника друге Србије је поводом прославе Дана Републике Српске изјавио: „Они не бацају петарде у хаусторе или пред комшије, они петарде, топовске ударе, динамите, бацају једни на друге. И силно уживају у томе. Слине, балаве, мало им је, иако се на све стране дими и пуши и осећа се мирис барута у ваздуху. Они би, нема сумње, у руке узели праве пушке, пушкомитраљезе, снајпере, базуке, минобацаче… само да заврше покољ који су им очеви започели.“. Данас када је Динко завршио своју епизоду на Радио телевизији Војводине, примат су преузели регионални медији попут Н1 телевизије, Ал Џазире и Радија Слободна Европа који свесрдно доприносе „регионалном помирењу“. С’ обзиром на то да је Н1 испостава америчке ЦНН телевизије која је у озбиљнијим круговима позната као изузетно снажно средство пропаганде лево-либералних кругова (жаргонски „fake news“), јасно је какву селекцију пуштања вести у етар врши Н1.

Последњи испад Н1 телевизије везан је за највећег хуманитарца од свих Срба – Арноа Гујона. Након 3 године чекања и молби да га Н1 угости, поменута телевизија га је позвала и плански припремила сет питања у циљу дискредитовања и омаловажавања његовог изузетног хуманитарног рада. Од 12 минута колико је Арно говорио, 3 минута је говорио о свом тринаестогодишњем хуманитаром раду и помоћи која износи преко 5 000 000 евра, а преосталих 9 минута о својим политичким опредељењима у младости. Потпуно са кодексом другосрбијанске идеологије, Н1 телевизији се придружио и ВИЦЕ, који је још дубље анализирао историју политичких убеђења Гујона и јасно је покушао да безуспешно искомпромитује невероватну помоћ коју Гујон пружа српском народу у енклавама на Kосову и Метохији.

Другосрбијанска елита има и свој омладински огранак. Видело се на Факултету политичких наука, где је одређена групација лево-либералних студената под називом „Иступ“ издала саопштење у ком осуђује недостатак реакције управе факултета због „селективне хуманитарне помоћи“ коју Арно Гујон пружа. Ову групацију је забринула историја Гујона која је, како они кажу, „исламофобична, ксенофобична,…“ пре свега због његових изјава како Ислам није компатибилан са Републиком. Да Ислам није компатибилан са било којим системом који се базира на устројству модерне државе и нације, већ је глобална идеологија која тежи да уједини целу планету под једном исламском државом, чињеница је документована у верским списима који чине фундамент Ислама. С’ обзиром на то да се материја о Исламу обрађује на Факултету политичких наука, а и једно је од питања опште културе, дискутабилна је компетентност ових студената и знање, ако га уопште имају.

Kако су другосрбијанске политичке опције прокоцкале последњу прилику за озбиљан политички резултат, окрећу се институцијама система и уласком у огранке власти успевају да „на апаратима“ одрже политику друге Србије у животу. Ако уђу у институције система и суделују у власти, потенцијал за дискриминисање делова друштва који су другачијег мишљења је невероватан. Стога је борба против једноумља, малограђанштине и дискриминације једини предуслов да се екстрем звани друга Србија смести на сметлиште историје.

Александар Ружић

ВИДОВДАн

Поделите:

2 Коментари

  1. ха-ха!
    Зашто управа факултета није осудила Гујона? Па шта је Управа Факултета – градско зеленило? – да јури по парковима и пази чији кучићи где каке?!”

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here