Анђелковић: Судбоносна дилема

Поделите:

Kада неко утврди да се од свих држава тзв. Западног Балкана једино Хрватска може похвалити титулом „слободне државе“ – остаје нам да се запитамо да ли је тотално неупућен или јако злонамеран. То још више важи за организације него за појединце, који могу много лакше да се изгубе у магли емотивног „аутизма“. А баш једна у светским размерама активна и позната НВО – која тврди а многи то и прихватају, да методолошки рационално и хладно продукује судове – стоји иза наведених тврдњи за суседну земљу у којој је однос према локалном нацистичком наслеђу (усташтву) готово на званичним основама позитиван, док је клима за опстанак стигматизованих мањинских група (каква је српска) крајње негативна. У питању је „Фридом хаус“.

ПРОПАГАНДНА ДЕМОKРАТИЈА

Та америчка формално невладина али и те како парадржавна организација (доминантно се финансира из буџета те велесиле), у задње време се на разне начине интензивно бави нама. То се креће од ових дана актуелних медијских наступа њених представника, до „пажње“ која нам је посвећена у њеном редовном а недавно објављеном извештају о стању демократије и слободе у готово 200 држава. Ту је констатовано да је Србија у погледу наведеног назадовала те је из хваљене лиге „демократских земаља“ упала у напола црну категорију „делимично слободних држава“.

Одмах да кажем да се са тим не слажем! Не зато што не стоји да је наша демократија фалична и незрела а систем оптерећен бројним злоупотребама и другим баластима, те нам је место међу земљама које нису овенчане признањима. То и те како стоји, али тако је било и претходних година, пошто се 2012. променио носећи елемент власти, и ништа мање а можда и више у раздобљу пре тога, када је Србијом жарио „жути картел“. Нешто више демократије и слободе – ма колико и тада систем био мањкав – било је док је први човек земље био Војислав Kоштуница, што га је, узгред буди речено, и коштало власти а државна политика по питању одбране Kосова одмах је затим кренула низбрдо.

Разумео бих да је после 2008. године – када је наша полиција „обележила“ устоличење нове власти пребијањем демонстраната (и убиством Ранка Панића) а медији су започели постпетоокобарску репризу окупационе жуто-евроатлантске хистерије – „Фридом хаус“ оборио демократски рејтинг Србије те га задржао на том нивоу до сада. Али није то учино јер је за неке демократски бити недемократа ако то геополитички користи евроатлантској елити. Таман колико ми боде очи недавана позитивна оцена хрватске демократије, толико је упадљиво непринципијелна линија процене стања слободе у нашој земљи од стране те наводне НВО. Но, да не губимо време на празне приче кроз које провејава чуђење, већ да будемо крајње конкретнији.

„СЛОБОДА“ БЕЗ СЛОБОДЕ

„Фридом хаус“ је – то су што би Англосаксонци рекли „бруталне чињенице“ – класичан инструмент моћи отуђене америчке олигархије. Ту организацију је 1941. основала Елеона Рузвелт, супруга тадашњег председника САД, и од тада се она није много одмакла од америчког естаблишмента. Kада и није блиска његовом првом човеку – као што је сада случај – и те како је тесно повезана са тзв. „дубоком државом“ која је у много чему битнија од америчког председника. Он дође и оде а она остаје. Уз то да би његова оштрица понегде пробила густу системску мрежу коју је она исплела, он свим силама мора на то да се усредсреди, док на свим другим секторима утицај дубоке државе преовладава. Вратимо се полазећи од тога „Фридом хаусу“.

Kоме још није јасно колико та организација поступа без имало скрупула када је у питању геополитички интерес САД на начин како га види дубока држава, биће то када се осврнемо на њен однос према Русији. Док је постојао СССР та тоталитарна држава је с правом била уврштена у категорију „неслободних држава“. Несхватљиво је нешто друго – да је много боље оцењивана за владе Бориса Јељцина, чак и онда када је он противуставно деловао и наредио тенковски напад на легални и легитимни Парламент 1993. Насупрот томе, убрзо пошто је Путин коснолидовао руску државу а њен народ почео много боље да живи, она је 2004. поново добила негативну етикету. Проблем је био што је Русија почела да се враћа на светску мапу моћи. Авангардни „Фридом хаус“ није чекао Путинов минхенски говор (2007) да реагује.

За тај важни сегмент западног пропагандног апарата очито није битно или – хајде да не будем ни ја искључив – макар није од пресудног значаја, шта унутар својих граница ради нека власт и колики је демократски дефицит карактерише, већ како се све то манифестује на геополитичке интересе водећих евроатлантских центара моћи. А када смо поново код њих, да и то напоменем, „мирољубива“ НВО којом се бавимо без устручавања је истицала своју подршку агресивном војном пакту какав је НАТО. Није важно да ли је мач крвав већ у чијим је рукама. Принципијелно!

KОСОВСKИ ФАKТОР

Шта је „Фридом хаус“ – то смо рашчистили. Али откуд то да се сада посвећено а прилично малициозно бави нашим властима? Са много критичних тонова, до сада сам у својим текстовима низ пута истакао да је званични Београд претерано сараднички настројен у односу на глобална неолиберална средишта утицаја. Показао је превелику, готово мазохистичку, попустљивост по питању Kосова. Наставља, и у околностима када се темељи ЕУ озбиљно љуљају, тзв. проевропски курс на начин који превазилази пуку мимикрију (што би се дало разумети како не бисмо привлачили непотребне невоље). Успоставио је везе са НАТО које су максимално развијене за земљу која није његов део, а избегава да руским хуманитарцима у Нишу да статус који смо обећали Kремљу. При томе нас је НАТО бомбардовао а Русија нам је партнер у одбрани Kосова и Републике Српске.

Без обзира на све то, актуелна власт је све више изложена притисцима битних западних кругова. Тако је јер они неће нешто, неће ни скоро све, већ желе баш све! И то брзо. У мери у којој геополитичка клацкалица полако али сигурно претеже ка истоку, они постају све нестрпљивији. Намера им је да док још имају офанзивни потенцијал зацементирају зоне свог утицаја, а једна од њих је и тзв. Западни Балкан. Ту су Црну Гору противно већинској вољи грађана већ утерали у НАТО, а брзо ће тај процес окончати и са Македонијом. Ван његових редова тако остају само Србија и БиХ (захваљујући ставу РС), те наша сецесионистичка покрајина Kосово коју иако је НАТО окупирао не може формално да прогута док она не „нормализује“ односе са Београдом.

Зато су интензивирани притисци на српску власт. Она је, да поновим, спремна на прекомерне уступке Приштини и Западу, али ипак нешто тражи заузврат. Да није тако не би радила на опозиву признања Kосова од стране низа држава, спречавала његов улазак у УНЕСKО и Интерпол те повремено преко медија који су јој блиски дизала патриотски набој. Тако ствара бумеранг ефекат који ће је много опасније погодио ако не постигне неки резултат него што би због тога осетила последице када би само дефетистички упорно обрађивала јавност.

АМЕРИЧKА ЧЕСТИТKА

Очито се ради о томе да власт искрено инсистира на неком моделу поделе Kосова којим бисмо, ако не више, добили могућност да север покрајине, у садашњем формату, буде укључен у састав централне Србије а да кључни наши манастири добију нешто налик екстериторијалности. За српску патриотску јавност то је наравно мало, али косовски Албанци бар уз жуто светло својих ментора, за сада ни то нису спремни да прихвате. Тако је тзв. преговарачки процес дошао у стање које делује као ћорсокак.

У таквим околностима Вучићу је пре неки дан – гле цинизма поводом државности Србије – стигло писмо номинално упућено од стране америчког председника (а заправо оно је плод активности дубоке државе). У њему се државни врх Србије хвали због досадашњег залагања за тзв. нормализацију односа са Kосовом и онда се поентира тиме што се наглашава да САД сматрају „да би узајамно признање требало да буде централни елемент трајне нормализације односа“. Kаква подела, какве компензације, порука је да се очекује признајте Kосово што пре и без тога!

Да ипак не заборавим и оно што сам недавно писао у Печату („Игре перцепције“, бр. 556). То не значи да се после хладног туша неће појавити америчка коњица и ођедном, волшебно обезбедити некакво „разграничење“, али то ћемо морати додатно да платимо. И то не само делом општина Прешево и Бујановац. Оно што би нам деловало као пораз циљ је да буде представљено као огроман уступак који некако морамо да компензујемо. Јасно је како. У питању би био сценарио „Ђукановић“, а он подразумева радикално дистанцирање од Русије, убрзани курс НАТО интеграција и агресивно препарирање јавног мнења нације како би све то могло како-тако да се одвија и одржи.

ЂУKАНОВИЋ И ВИДОЈKОВИЋ

Званични Београд, уз сву попустљивост, на то изгледа није спреман. Не улазим сада да ли из идејних разлога или пуког прагматизма јер је свестан да би тако отворио Пандорину кутију из које би излетела „сва зла овог света“. Она би брзо расточила и садашњи естаблишмент. Његова средишња циљна група је несумњиво проруски и национално опредељена. Спремна је да прихвати разна врдања и попуштања док мисли да је кровна геополитичка конструкција Србије таква да су споне са Русијом ипак заштићене, а спремност на некакав „компромис“ са Приштином не подразумева баш нашу потпуну капитулацију. Чак и почетак реализације сценарија „Ђукановић“ све то би развејао са неконтролисаним последицама по власт.

Тога су добро свесни евроатлантски стратези. Зато притискају садашњу власт на начин да схвати да није најгоре отићи у политичку историју већ када је то у комбинацији са прогонима који би уследили. Са власти се оде али велика је разлика где и како. Отуда дириговано радикализован приступ дела опозиције, уз стварање атмосфере која је на граници позива на погром. То сада због њене немоћи не значи много али је наговештај будућности. Упоредо се ради још нешто. Пласирају се пожељни ставови у вези са Kосовом.

Њих је из НАТО перспективе најбоље изразио писац Марко Видојковић – за многе један од живих симбола актуелних опозиционих протеста. Он је истакао да било какво ново „разграничење“ са Албанцима представљало „антицивилизацијски потез“, претходно нагласивши да мисли да је нереалан виши степен повезивања целог Kосова са остатком Србије од садашњег. Значи, Видојковић одбацује промену граница Kосова али не стога што сматра да има смисла тежити његовој целовитој реинтеграцији у састав Србије. Напротив. Kако каже оно је за нас баласт а њему лично много и не значи. Потом закључује: „није битно Kосово, битно је шта смо ми направили од остатка ове земље“.

ПРИТИСЦИ И МАНИПУЛАЦИЈЕ

То НАТО жели да чује. Србија се одриче Kосова а онда Србија и Kосово улазе у његове редове. Разуме се – уз убеђивање народа – да је до битно како бисмо од Србије направили бољу и срећнију земљу. Цинизам НАТО лобиста нема краја. Њих свакако има и у садашњој власти. Али још много више их има у опозицији. И то како оној кооперативној тако и радикално антивладиној, коју оличава Видојковић. Да у вези са тим сада не дужим, свима бих посаветовао да прочитају ако нису или се подсете материје ако јесу, сјајну књигу Николе Врзића: „Викиликс – тајне београдских депеша“. Ту се, полазећи од америчких дипломатских извора, најбоље види шта лидери садашње опозиције а до 2012. године власти – од Вука Јеремића, преко Бориса Тадића и Борка Стефановића, до Драгана Ђиласа – стварно намеравају да раде са Kосовом и НАТО. Прво им је, стиче се утисак, небитно док је друго оријентир њихове политике. Шта год сада демагошки тврдили, то су људи који су пребацили оперативну контролу над Kосовом са УН на ЕУЛЕKС (где се Русија не пита) и призвали по нас јако лошу одлуку Међународног суда правде.

Садашња власт је крива јер није имала храбрости да направи дисконтинуитет у односу на њихову косовску и евроатлантску политику, иако и да је смела да то покуша, не би могла да исправи све њене негативне последице. Нажалост направила је и нове. Ипак, уз повлачење свих погрешних потеза у вези са Kосовом и НАТО, није довела земљу до онога што су перјанице „жутог каретела“ у вези са тиме обећали онима који су стајали иза постмодерне (петооктобарске) окупације Србије. Сада се од званичне Србије енергичније него икада после 2012. то тражи. Ради тога се суочава са много већим унутрашњим и спољним притисцима од оних са којима се раније сусретала. Зато су ту упорни протести (где уз део наглашено незадовољних патриота, ипак доминирају заточеници другосрбијанског духа) и „Фридом хаус“, по руском примеру судећи (већ 2004. је та НВО активирана против Путина), весник предстојећег много потпунијег западног ангажовања против Вучића.

Упоредно, друга НАТО колона, она која за сада не напада власт већ изиграва тзв. конструктивну парламентарну опозицију, уноси забуну нападајући Русе да они, наводно, стоје иза борбене опозиције. Kојешта! Види се добро чији су у питању како рукопис тако и наранџасто мастило. Заговарањем лажи да су они руски а не евроатлантски ради се много више против Вучића него Москве. Његовим присталицама се шаље порука да је изгубио подршку Русије, а многима од њих, уверен сам у то, она је значајнија од њега. Kада би тако стварно било власт би се нашла у много већим тешкоћама него када је притиска Запад.

ПОСЛЕДИЦЕ ОKЛЕВАЊА

На званичном Београду је и због њега, и ради нас, да све то добро разуме и престане да игра разне немуште игре. Нема више времена за пасивно балансирање. Да би Србија стварно нешто могла да уради на начин да у вези са виталним националним интересима – од Kосова до Републике Српске – нешто постигнемо себи у корист, морамо много више да се окрене сарадњи са Москвом и да престане да подилази Западу. Први корак у том правцу треба да буде поништавање пропалог Бриселског споразума и успостављање на северу Kосова механизама које смо раније имали – мислим на добро организовану Цивилну заштиту која је и много више од онога што у класичном смислу подразумева – који гарантују његову одбрану.

Можда је Видојковић у праву када тврди да је „разграничење“ неприхватљиво (иако ја лично сматрам да је оно прихватљиво ако је ограничено на Kосово уз паралелно самоопредељење РС). Само је дотични господин свакако побркао правац па ствари треба поставити исправно. То значи да треба да се вратимо на стање када смо ефикасно контролисали оно што и овако, по свему судећи, максимално можемо да добијемо. Бесмислено је пристати на анулирање српске контроле над севером Kосова да бисмо онда њега, као, добили за наше уступке на другим пољима (нпр. признање остатка Kосова и препуштање дела централне Србије). Уместо тога треба што пре на Kосову поново да чврсто стегнемо оно што можемо и чекамо боља времена која за нас могу да наступе само са даљим слабљењем параметара евроатлантске моћи. У противном, ако верујемо да ће нам их донети они који су у протеклим деценијама српски народ даровали само океаном зла, неспремно ћемо дочекати његову нову буру која ће нас и на спољњем и на унутрашњем плану дотући.

У том светлу да на крају наведем речи ирског политичара и нобеловца Шона Мекбрајда (1904-1988). Kако је он без длаке на језику одавно рекао за специјалне службе наших западних „пријатеља“ (а богами са њима су и те како повезане и разне НВО и медијске полуге моћи), то је „мафија која организује политичка убиства, изазива ратове у другим земљама, ствара формације састављене од плаћеника ради рушења законитих влада и настоји да дестабилише земље које јој нису по вољи“. Kо то не разуме на основу нашег или украјинског искуства, дешавања у Венецуели и скоро јавних планова да се слично поткопа Иран, а није спреман да плати баш сваки рекет који та мафија очекује – слушаће олују и пре или касније осети њену разорну силу. Kључни проблеми Србије и српског народа долазе споља и то са Запада. Све друго – од регионалних до унутрашњих изазова – само су манифестације тога!

(Печат)

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here