Anđelković: Sudbonosna dilema

Podelite:

Kada neko utvrdi da se od svih država tzv. Zapadnog Balkana jedino Hrvatska može pohvaliti titulom „slobodne države“ – ostaje nam da se zapitamo da li je totalno neupućen ili jako zlonameran. To još više važi za organizacije nego za pojedince, koji mogu mnogo lakše da se izgube u magli emotivnog „autizma“. A baš jedna u svetskim razmerama aktivna i poznata NVO – koja tvrdi a mnogi to i prihvataju, da metodološki racionalno i hladno produkuje sudove – stoji iza navedenih tvrdnji za susednu zemlju u kojoj je odnos prema lokalnom nacističkom nasleđu (ustaštvu) gotovo na zvaničnim osnovama pozitivan, dok je klima za opstanak stigmatizovanih manjinskih grupa (kakva je srpska) krajnje negativna. U pitanju je „Fridom haus“.

PROPAGANDNA DEMOKRATIJA

Ta američka formalno nevladina ali i te kako paradržavna organizacija (dominantno se finansira iz budžeta te velesile), u zadnje vreme se na razne načine intenzivno bavi nama. To se kreće od ovih dana aktuelnih medijskih nastupa njenih predstavnika, do „pažnje“ koja nam je posvećena u njenom redovnom a nedavno objavljenom izveštaju o stanju demokratije i slobode u gotovo 200 država. Tu je konstatovano da je Srbija u pogledu navedenog nazadovala te je iz hvaljene lige „demokratskih zemalja“ upala u napola crnu kategoriju „delimično slobodnih država“.

Odmah da kažem da se sa tim ne slažem! Ne zato što ne stoji da je naša demokratija falična i nezrela a sistem opterećen brojnim zloupotrebama i drugim balastima, te nam je mesto među zemljama koje nisu ovenčane priznanjima. To i te kako stoji, ali tako je bilo i prethodnih godina, pošto se 2012. promenio noseći element vlasti, i ništa manje a možda i više u razdoblju pre toga, kada je Srbijom žario „žuti kartel“. Nešto više demokratije i slobode – ma koliko i tada sistem bio manjkav – bilo je dok je prvi čovek zemlje bio Vojislav Koštunica, što ga je, uzgred budi rečeno, i koštalo vlasti a državna politika po pitanju odbrane Kosova odmah je zatim krenula nizbrdo.

Razumeo bih da je posle 2008. godine – kada je naša policija „obeležila“ ustoličenje nove vlasti prebijanjem demonstranata (i ubistvom Ranka Panića) a mediji su započeli postpetookobarsku reprizu okupacione žuto-evroatlantske histerije – „Fridom haus“ oborio demokratski rejting Srbije te ga zadržao na tom nivou do sada. Ali nije to učino jer je za neke demokratski biti nedemokrata ako to geopolitički koristi evroatlantskoj eliti. Taman koliko mi bode oči nedavana pozitivna ocena hrvatske demokratije, toliko je upadljivo neprincipijelna linija procene stanja slobode u našoj zemlji od strane te navodne NVO. No, da ne gubimo vreme na prazne priče kroz koje provejava čuđenje, već da budemo krajnje konkretniji.

„SLOBODA“ BEZ SLOBODE

„Fridom haus“ je – to su što bi Anglosaksonci rekli „brutalne činjenice“ – klasičan instrument moći otuđene američke oligarhije. Tu organizaciju je 1941. osnovala Eleona Ruzvelt, supruga tadašnjeg predsednika SAD, i od tada se ona nije mnogo odmakla od američkog establišmenta. Kada i nije bliska njegovom prvom čoveku – kao što je sada slučaj – i te kako je tesno povezana sa tzv. „dubokom državom“ koja je u mnogo čemu bitnija od američkog predsednika. On dođe i ode a ona ostaje. Uz to da bi njegova oštrica ponegde probila gustu sistemsku mrežu koju je ona isplela, on svim silama mora na to da se usredsredi, dok na svim drugim sektorima uticaj duboke države preovladava. Vratimo se polazeći od toga „Fridom hausu“.

Kome još nije jasno koliko ta organizacija postupa bez imalo skrupula kada je u pitanju geopolitički interes SAD na način kako ga vidi duboka država, biće to kada se osvrnemo na njen odnos prema Rusiji. Dok je postojao SSSR ta totalitarna država je s pravom bila uvrštena u kategoriju „neslobodnih država“. Neshvatljivo je nešto drugo – da je mnogo bolje ocenjivana za vlade Borisa Jeljcina, čak i onda kada je on protivustavno delovao i naredio tenkovski napad na legalni i legitimni Parlament 1993. Nasuprot tome, ubrzo pošto je Putin kosnolidovao rusku državu a njen narod počeo mnogo bolje da živi, ona je 2004. ponovo dobila negativnu etiketu. Problem je bio što je Rusija počela da se vraća na svetsku mapu moći. Avangardni „Fridom haus“ nije čekao Putinov minhenski govor (2007) da reaguje.

Za taj važni segment zapadnog propagandnog aparata očito nije bitno ili – hajde da ne budem ni ja isključiv – makar nije od presudnog značaja, šta unutar svojih granica radi neka vlast i koliki je demokratski deficit karakteriše, već kako se sve to manifestuje na geopolitičke interese vodećih evroatlantskih centara moći. A kada smo ponovo kod njih, da i to napomenem, „miroljubiva“ NVO kojom se bavimo bez ustručavanja je isticala svoju podršku agresivnom vojnom paktu kakav je NATO. Nije važno da li je mač krvav već u čijim je rukama. Principijelno!

KOSOVSKI FAKTOR

Šta je „Fridom haus“ – to smo raščistili. Ali otkud to da se sada posvećeno a prilično maliciozno bavi našim vlastima? Sa mnogo kritičnih tonova, do sada sam u svojim tekstovima niz puta istakao da je zvanični Beograd preterano saradnički nastrojen u odnosu na globalna neoliberalna središta uticaja. Pokazao je preveliku, gotovo mazohističku, popustljivost po pitanju Kosova. Nastavlja, i u okolnostima kada se temelji EU ozbiljno ljuljaju, tzv. proevropski kurs na način koji prevazilazi puku mimikriju (što bi se dalo razumeti kako ne bismo privlačili nepotrebne nevolje). Uspostavio je veze sa NATO koje su maksimalno razvijene za zemlju koja nije njegov deo, a izbegava da ruskim humanitarcima u Nišu da status koji smo obećali Kremlju. Pri tome nas je NATO bombardovao a Rusija nam je partner u odbrani Kosova i Republike Srpske.

Bez obzira na sve to, aktuelna vlast je sve više izložena pritiscima bitnih zapadnih krugova. Tako je jer oni neće nešto, neće ni skoro sve, već žele baš sve! I to brzo. U meri u kojoj geopolitička klackalica polako ali sigurno preteže ka istoku, oni postaju sve nestrpljiviji. Namera im je da dok još imaju ofanzivni potencijal zacementiraju zone svog uticaja, a jedna od njih je i tzv. Zapadni Balkan. Tu su Crnu Goru protivno većinskoj volji građana već uterali u NATO, a brzo će taj proces okončati i sa Makedonijom. Van njegovih redova tako ostaju samo Srbija i BiH (zahvaljujući stavu RS), te naša secesionistička pokrajina Kosovo koju iako je NATO okupirao ne može formalno da proguta dok ona ne „normalizuje“ odnose sa Beogradom.

Zato su intenzivirani pritisci na srpsku vlast. Ona je, da ponovim, spremna na prekomerne ustupke Prištini i Zapadu, ali ipak nešto traži zauzvrat. Da nije tako ne bi radila na opozivu priznanja Kosova od strane niza država, sprečavala njegov ulazak u UNESKO i Interpol te povremeno preko medija koji su joj bliski dizala patriotski naboj. Tako stvara bumerang efekat koji će je mnogo opasnije pogodio ako ne postigne neki rezultat nego što bi zbog toga osetila posledice kada bi samo defetistički uporno obrađivala javnost.

AMERIČKA ČESTITKA

Očito se radi o tome da vlast iskreno insistira na nekom modelu podele Kosova kojim bismo, ako ne više, dobili mogućnost da sever pokrajine, u sadašnjem formatu, bude uključen u sastav centralne Srbije a da ključni naši manastiri dobiju nešto nalik eksteritorijalnosti. Za srpsku patriotsku javnost to je naravno malo, ali kosovski Albanci bar uz žuto svetlo svojih mentora, za sada ni to nisu spremni da prihvate. Tako je tzv. pregovarački proces došao u stanje koje deluje kao ćorsokak.

U takvim okolnostima Vučiću je pre neki dan – gle cinizma povodom državnosti Srbije – stiglo pismo nominalno upućeno od strane američkog predsednika (a zapravo ono je plod aktivnosti duboke države). U njemu se državni vrh Srbije hvali zbog dosadašnjeg zalaganja za tzv. normalizaciju odnosa sa Kosovom i onda se poentira time što se naglašava da SAD smatraju „da bi uzajamno priznanje trebalo da bude centralni element trajne normalizacije odnosa“. Kakva podela, kakve kompenzacije, poruka je da se očekuje priznajte Kosovo što pre i bez toga!

Da ipak ne zaboravim i ono što sam nedavno pisao u Pečatu („Igre percepcije“, br. 556). To ne znači da se posle hladnog tuša neće pojaviti američka konjica i ođednom, volšebno obezbediti nekakvo „razgraničenje“, ali to ćemo morati dodatno da platimo. I to ne samo delom opština Preševo i Bujanovac. Ono što bi nam delovalo kao poraz cilj je da bude predstavljeno kao ogroman ustupak koji nekako moramo da kompenzujemo. Jasno je kako. U pitanju bi bio scenario „Đukanović“, a on podrazumeva radikalno distanciranje od Rusije, ubrzani kurs NATO integracija i agresivno prepariranje javnog mnenja nacije kako bi sve to moglo kako-tako da se odvija i održi.

ĐUKANOVIĆ I VIDOJKOVIĆ

Zvanični Beograd, uz svu popustljivost, na to izgleda nije spreman. Ne ulazim sada da li iz idejnih razloga ili pukog pragmatizma jer je svestan da bi tako otvorio Pandorinu kutiju iz koje bi izletela „sva zla ovog sveta“. Ona bi brzo rastočila i sadašnji establišment. Njegova središnja ciljna grupa je nesumnjivo proruski i nacionalno opredeljena. Spremna je da prihvati razna vrdanja i popuštanja dok misli da je krovna geopolitička konstrukcija Srbije takva da su spone sa Rusijom ipak zaštićene, a spremnost na nekakav „kompromis“ sa Prištinom ne podrazumeva baš našu potpunu kapitulaciju. Čak i početak realizacije scenarija „Đukanović“ sve to bi razvejao sa nekontrolisanim posledicama po vlast.

Toga su dobro svesni evroatlantski stratezi. Zato pritiskaju sadašnju vlast na način da shvati da nije najgore otići u političku istoriju već kada je to u kombinaciji sa progonima koji bi usledili. Sa vlasti se ode ali velika je razlika gde i kako. Otuda dirigovano radikalizovan pristup dela opozicije, uz stvaranje atmosfere koja je na granici poziva na pogrom. To sada zbog njene nemoći ne znači mnogo ali je nagoveštaj budućnosti. Uporedo se radi još nešto. Plasiraju se poželjni stavovi u vezi sa Kosovom.

Njih je iz NATO perspektive najbolje izrazio pisac Marko Vidojković – za mnoge jedan od živih simbola aktuelnih opozicionih protesta. On je istakao da bilo kakvo novo „razgraničenje“ sa Albancima predstavljalo „anticivilizacijski potez“, prethodno naglasivši da misli da je nerealan viši stepen povezivanja celog Kosova sa ostatkom Srbije od sadašnjeg. Znači, Vidojković odbacuje promenu granica Kosova ali ne stoga što smatra da ima smisla težiti njegovoj celovitoj reintegraciji u sastav Srbije. Naprotiv. Kako kaže ono je za nas balast a njemu lično mnogo i ne znači. Potom zaključuje: „nije bitno Kosovo, bitno je šta smo mi napravili od ostatka ove zemlje“.

PRITISCI I MANIPULACIJE

To NATO želi da čuje. Srbija se odriče Kosova a onda Srbija i Kosovo ulaze u njegove redove. Razume se – uz ubeđivanje naroda – da je do bitno kako bismo od Srbije napravili bolju i srećniju zemlju. Cinizam NATO lobista nema kraja. Njih svakako ima i u sadašnjoj vlasti. Ali još mnogo više ih ima u opoziciji. I to kako onoj kooperativnoj tako i radikalno antivladinoj, koju oličava Vidojković. Da u vezi sa tim sada ne dužim, svima bih posavetovao da pročitaju ako nisu ili se podsete materije ako jesu, sjajnu knjigu Nikole Vrzića: „Vikiliks – tajne beogradskih depeša“. Tu se, polazeći od američkih diplomatskih izvora, najbolje vidi šta lideri sadašnje opozicije a do 2012. godine vlasti – od Vuka Jeremića, preko Borisa Tadića i Borka Stefanovića, do Dragana Đilasa – stvarno nameravaju da rade sa Kosovom i NATO. Prvo im je, stiče se utisak, nebitno dok je drugo orijentir njihove politike. Šta god sada demagoški tvrdili, to su ljudi koji su prebacili operativnu kontrolu nad Kosovom sa UN na EULEKS (gde se Rusija ne pita) i prizvali po nas jako lošu odluku Međunarodnog suda pravde.

Sadašnja vlast je kriva jer nije imala hrabrosti da napravi diskontinuitet u odnosu na njihovu kosovsku i evroatlantsku politiku, iako i da je smela da to pokuša, ne bi mogla da ispravi sve njene negativne posledice. Nažalost napravila je i nove. Ipak, uz povlačenje svih pogrešnih poteza u vezi sa Kosovom i NATO, nije dovela zemlju do onoga što su perjanice „žutog karetela“ u vezi sa time obećali onima koji su stajali iza postmoderne (petooktobarske) okupacije Srbije. Sada se od zvanične Srbije energičnije nego ikada posle 2012. to traži. Radi toga se suočava sa mnogo većim unutrašnjim i spoljnim pritiscima od onih sa kojima se ranije susretala. Zato su tu uporni protesti (gde uz deo naglašeno nezadovoljnih patriota, ipak dominiraju zatočenici drugosrbijanskog duha) i „Fridom haus“, po ruskom primeru sudeći (već 2004. je ta NVO aktivirana protiv Putina), vesnik predstojećeg mnogo potpunijeg zapadnog angažovanja protiv Vučića.

Uporedno, druga NATO kolona, ona koja za sada ne napada vlast već izigrava tzv. konstruktivnu parlamentarnu opoziciju, unosi zabunu napadajući Ruse da oni, navodno, stoje iza borbene opozicije. Koješta! Vidi se dobro čiji su u pitanju kako rukopis tako i narandžasto mastilo. Zagovaranjem laži da su oni ruski a ne evroatlantski radi se mnogo više protiv Vučića nego Moskve. Njegovim pristalicama se šalje poruka da je izgubio podršku Rusije, a mnogima od njih, uveren sam u to, ona je značajnija od njega. Kada bi tako stvarno bilo vlast bi se našla u mnogo većim teškoćama nego kada je pritiska Zapad.

POSLEDICE OKLEVANJA

Na zvaničnom Beogradu je i zbog njega, i radi nas, da sve to dobro razume i prestane da igra razne nemušte igre. Nema više vremena za pasivno balansiranje. Da bi Srbija stvarno nešto mogla da uradi na način da u vezi sa vitalnim nacionalnim interesima – od Kosova do Republike Srpske – nešto postignemo sebi u korist, moramo mnogo više da se okrene saradnji sa Moskvom i da prestane da podilazi Zapadu. Prvi korak u tom pravcu treba da bude poništavanje propalog Briselskog sporazuma i uspostavljanje na severu Kosova mehanizama koje smo ranije imali – mislim na dobro organizovanu Civilnu zaštitu koja je i mnogo više od onoga što u klasičnom smislu podrazumeva – koji garantuju njegovu odbranu.

Možda je Vidojković u pravu kada tvrdi da je „razgraničenje“ neprihvatljivo (iako ja lično smatram da je ono prihvatljivo ako je ograničeno na Kosovo uz paralelno samoopredeljenje RS). Samo je dotični gospodin svakako pobrkao pravac pa stvari treba postaviti ispravno. To znači da treba da se vratimo na stanje kada smo efikasno kontrolisali ono što i ovako, po svemu sudeći, maksimalno možemo da dobijemo. Besmisleno je pristati na anuliranje srpske kontrole nad severom Kosova da bismo onda njega, kao, dobili za naše ustupke na drugim poljima (npr. priznanje ostatka Kosova i prepuštanje dela centralne Srbije). Umesto toga treba što pre na Kosovu ponovo da čvrsto stegnemo ono što možemo i čekamo bolja vremena koja za nas mogu da nastupe samo sa daljim slabljenjem parametara evroatlantske moći. U protivnom, ako verujemo da će nam ih doneti oni koji su u proteklim decenijama srpski narod darovali samo okeanom zla, nespremno ćemo dočekati njegovu novu buru koja će nas i na spoljnjem i na unutrašnjem planu dotući.

U tom svetlu da na kraju navedem reči irskog političara i nobelovca Šona Mekbrajda (1904-1988). Kako je on bez dlake na jeziku odavno rekao za specijalne službe naših zapadnih „prijatelja“ (a bogami sa njima su i te kako povezane i razne NVO i medijske poluge moći), to je „mafija koja organizuje politička ubistva, izaziva ratove u drugim zemljama, stvara formacije sastavljene od plaćenika radi rušenja zakonitih vlada i nastoji da destabiliše zemlje koje joj nisu po volji“. Ko to ne razume na osnovu našeg ili ukrajinskog iskustva, dešavanja u Venecueli i skoro javnih planova da se slično potkopa Iran, a nije spreman da plati baš svaki reket koji ta mafija očekuje – slušaće oluju i pre ili kasnije oseti njenu razornu silu. Ključni problemi Srbije i srpskog naroda dolaze spolja i to sa Zapada. Sve drugo – od regionalnih do unutrašnjih izazova – samo su manifestacije toga!

(Pečat)

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here