Антисрпски ДНК медија Antena M, антисрпски уреднички идентитет и непроменљива антисрпска матрица
Антена М није настала као случајни медиј, већ као добро позиционирани пројекат у времену када се Црна Гора одвајала од сопствених духовних темеља. Радио „Антена М“, основан 18. јула 1994. године у Подгорици, под окриљем Друштва за радио-дифузну дјелатност Antena M d.o.o., представља први независни, али у суштини идеолошки програмирани антисрпски радио у Црној Гори.
Већински власник је новинар Дарко Шуковић (71% удела), док је породица Мишка Перовића – идејног творца „Монитора“ и „Вијести“ – држала 21,5% власништва. Заједно су створили уређивачки тандем који је спојио либерално-монтенегрински активизам и западне грантове, обликујући медиј са јасним циљем: разарање српског духовног, националног и културног ткива у Црној Гори.
Први студио Антене М (ул. 19. децембра 19) налазио се свега пет минута хода од Цркве Светог Ђорђа под Горицом, најстарије живе хришћанске светиње на простору Црне Горе. Тај просторни распоред имао је више од урбане симболике. Био је географски антипод, „фреквенцијски фронт“ у хибридном рату против духовног извора српског бића у Подгорици.
Светиња под Горицом, која је вековима чувала православни идентитет и литургијски континуитет народа, нашла се у зони симболичког обруча — тик поред студија који је емитовао програме у којима се подсмевао вери, понижавајуће говорило о српској Цркви, и глорификовала „нова“ црногорска самобитност.
„Не може се град сакрити кад на гори стоји“ (Мт. 5, 14). Тако се ни духовни противник не може сакрити кад се, у подножју те исте горе, оглашава из антене што емитује туђе духове.
Дарко Шуковић, као уредник и лице радија, формирао је антисрпску уређивачку матрицу која траје до данас. Његов лични новинарски пут – од државног радија, преко Монитора, до „независне“ Антене М – означио је континуитет једне идеологије: одбацивање српског идентитета као „ретроградног“ и промоција новог, „цивилизованог“ Црногорства у духу западних агенди.
На истој фреквенцији, ноћу када је ум најпријемчивији, емитовале су се емисије групе The Books of Knjige, култне по вулгарности, подсмешљивости на рачун Српске православне цркве, њених свештеника и верника. Њихов хумор није био само авангардни, већ програмски деструктиван – исмевање обреда, пародија на литургију, симболичко изједначавање српства са примитивизмом.
Тако је кроз шалу и сарказам спровођена медијска ресемантизација: од вере до фарсе, од храма до студија.
Крајем деведесетих и почетком двехиљадитих, када се појавила такозвана „Црногорска православна црква“, управо су фреквенције попут Антене М представљале њен пропагандни канал.
Сцене са Цетиња – када су Срби славили Бадње вече у храмовима Српске цркве, а „нови Црногорци“ палили бадњаке преко пута, биле су медијски дизајниране као spektakl podjela, у режији медија који је уређивао исти човек који је радио у Монитору и сарађивао са западним невладиним структурама. Антена М је, у тим годинама, била логистички култ монтенегринског пројекта – производње новог народа, нове цркве и новог памћења. Делим са вама новији снимак, старији је саблазнији, змијско легло је било очигледнои. Легло раздора и раскола, плански и систематски креирано. Сабласно је било посматрати, јер сам имала очи да видим, а сада да посведочим.
У психолошко-теолошком смислу, пројекат Антене М показује све особине паразитског антисистема који се храни извором који пориче. Као што се демон храни енергијом светлости коју не може поднети, тако је овај медиј изабрао позицију одмах испод светиње — да би непрестано емитовао супротне таласе, контрафреквенцију, духовни шум. Тиме је створен антрополошки парадокс Црне Горе: у радијусу од неколико стотина метара, између олтара и антене, одиграла се духовна драма народа који је раздвојио свој ум од своје душе.
„Неће остати камен на камену који се неће разметнути“ (Мт. 24,2).
То се односи не само на грађевине, већ и на медијске куле које се граде на песку лажи.
Наратив без еволуције: од 1994. до данас
И данас, три деценије касније, уреднички идентитет Антене М није променио ни тон, ни смер. Реторика je остала иста: Срби као реметилачки фактор, Српска православна црква као „политичка организација“, а вера као анахрона категорија.
Сваку обнову националне свести медиј оцењује као „великосрпски национализам“, а сваки покушај духовног сабирања као „угрожавање секуларизма“.
То није новинарство, већ циљани духовни инжињеринг, а антена за дехристијанизацију. И зато је важно подсетити: срце Светог Ђорђа под Горицом куца јаче од сваке антинародне и антихришћанске фреквенције која жели да га пороби.
Антена М није само медијска кућа – она је метафора колонизованог ума, покушај да се духовно средиште Подгорице замени звучним зидом „модерности“. Али свака антена, ма колико снажно емитовала, мора да падне пред светлошћу која долази са врха – са оне исте Горице где стоји храм Светог Ђорђа. (историјски извори повезују обнову и одржавање храма са Јеленом Балшић, кћерком кнеза Лазара и супругом Ђурђа II Балшића, која је у његовој близини подигла и своју задужбину – цркву Свете Богородице (1440). У тестаменту из 1442. године Јелена помиње „обимне поправке“ на цркви Светог Ђорђа, што значи да је тада већ била веома стара и поштована светиња)
„Јер светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1,5).
И зато — није случајно да је српска црква остала на свом месту, а да се медијски антисистеми смењују као сенке. Јер кад срце града куца под крстом, свака антена што шири лаж остаје само метални одјек празнине.
Хибридни рат против српског идентитета у Црној Гори није започет у кабинетима, већ у етру, плански и систематски — на таласима Антене М. Али, баш као што Његош рече:
„Нека буде борба непрестана,
Нека буде што бити не може!
нек ад прождре, покоси сатана! На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење“
