Borislav Borović: Od Kejnsa do Vašingtonskog konsenzusa

Podelite:

“Osnivanjem MMF-a, započeo je proces koji sada nazivamo globalizacija. Svojevrsno uništavanje nacionalnih ekonomskih struktura. Salto mortale konkurentnih nacionalnih ekonomija razvijenog sveta. Svojevrsna propaganda pohlepe, hedonizma i nove buržoazije “ljudi od struke – bez duha i ljudi od uživanja – bez srca” (Maks Veber).

Ako bi (ipak) ideju za osnivanjem MMF-a mogli nazvati poštenim i opravdanim pokušajem menjanja postojećih ekonomskih odnosa zbog saznanja (Kejns) da tržište ne deluje uvek uspešno, što dovodi do ekonomskih kriza, recesija, često do pada proizvodnje i povećanja nezaposlenosti, naredne periode (uključujući i period odmah nakon osnivanja) bi bez problema mogli okarakterisati kao početak ukidanja finansijske suverenosti za većinu zemalja koje su pravile aranžmane sa MMF.

 Već pri osnivanju fonda, američki ekonomista Hari Dekster Vajt je nametnuo svoje principe koje su neutralisale Kejnsove ideje, pa se već tada trasiran put MMF-u kakvog danas poznajemo. Ali, potpun zaokret je nastupio 80-tih i Vašingtonskim sporazumom, kada  je fokus stavljen na promptnu i potpunu privatizaciju državnih preduzeća i finansijskog tržišta, restriktivnu fiskalnu i monetarnu politiku i liberalizaciju. Taj koncept je i dalje na snazi a MMF od tada države ubeđuje (čak i ucenama) da prihvate ovu politiku uveravajući ih da će im ona doneti oporavak i privredni rast. Sa druge strane, siguran sam, da predstavnici MMF koji godinama dolaze u Srbiju na pregovore o aranžmanima sa našom zemljom, nedovoljno (ili vrlo slabo) poznaju bitne ekonomske, socijalne pa i političke okolnosti u kojoj se nalazi naša privreda, pa je očekivano da ne mogu ni napraviti valjanu strategiju koja bi odgovarala specifičnim uslovima i potrebama Srbije, kao uostalom ni drugih zemalja sa kojima sklapaju aranžman. MMF ima svoju rutinu gde se isključivo vode statističkim pokazateljima koji su im u tom trenutku na raspolaganju. Dakle, unapred razrađena i istovetna šematska strategija za svaku zemlju, sa određenim odstupanjima po državama u zavisnosti od visine budžetskog deficita, nezaposlenosti, inflacije ili visine spoljnjeg duga tretirane zemlje. Delovanje MMF me podseća na rad Fiskalnog Saveta, bar što se tiče strategije i ekonomske filozofije, a nije isključeno da je Fiskalni savet u uskoj koordinaciji sa MMF. Zbog činjenice netemeljnog i pogrešnog makroekonomskog gledanja na privredu Srbije, mere koje MMF predlaže su u principu pogrešne i dugoročno pogubne za privredu.

Jedino ostaje čvrsto insistiranje na spoljnoj likvidnosti i sigurnoj naplati kamata i duga od države koja je u aranžmanu. Unutrašnja likvidnost im uopšte nije u fokusu interesovanja. Neko će reći da ove kritičke opaske nemaju realnog osnova, jer ko bi normalan i ekonomski iole pismen imao nešto protiv niskog i održivog budžetskog deficita, štednje kojom se obezbeđuje državna davanja budžetskim korisnicima u zdravstvu, prosveti, policiji…penzionerima, smanjenja nezaposlenosti ili kontrole javnog duga. Drugo je pitanje, da li je pomenute ciljeve moguće ostvariti i bez korbača MMF  a bez uslova koje nameće ovaj fond? Siguran sam da je moguće, ako ekonomsku politiku vode odgovorni i stručni kadrovi. Dakle, zalaganja MMF su retorički gledano sjajna stvar, ali…MMF-a je za model navodne tržišne ekonomije, dakle čisti neoliberalni model gde je uplitanje države u ekonomiju zabranjeno u bilo kom pogledu. MMF smatra da uzrok nezaposlenosti nije u(ne)funkcionisanju tržišta nego u previsokim platama zaposlenih. Doktrina MMF-a za smanjenje nezaposlenosti je u smanjivanju plata postojećih zaposlenih koje će izazvati povećanje tražnja za radicima, a  koje će onda dovesti do smanjenja stope nezaposlenosti (?). Druga  odlika ove strategije je stroga kontrola inflacije u jednoj državi zbog (navodne) brige za obezvređivanje plata i penzija građana te zemlje. Malo čudno, ako se zna da MMF troši milijarde evra za kreditiranje zemalja u ekonomskim problemima i koje se koriste pre, svega, za održavanje precenjenog kursa domaćih valuta. Primer Srbije je očigledan pokazatelj takve politike. A šta se zapravo u stvarnosti dešava? Precenjen kurs domaćih valuta na kojima insistira MMF (zalaganje za kontrolom inflacije) samo omogućava da vlasnici stranog kapitala, strani bankari  i domaći finansijski i privredni špekulanti, mogu izneti novac iz zemlje uz što povoljnije uslove, jer precenjen kurs domaće valute omogućava iznošenje veće količine deviznih sredstava za iste iznose u domaćoj valuti. Zato je MMF-u i pobrojanim špekulantima stalo da održe kurs domaće valute niskim. Naravno, ljudi  zaduženi u kreditima indeksiranim u stranoj valuti (kao i firme uostalom) mogu samo da pozdrave ovakvu politiku. Ali njihov problem se rešave na drugi način (ukidanjem valutne klauzule itd). MMF i računa na strah ljudi od situacije sličnoj onim hiperinflatornim  devedesetim godinama, ali se svesno zabašuruje da upravo MMF održava inflaciju, jer kad je kurs domaće valute nizak, onda rastu cene i dolazi do inflacije protiv koje se MMF navodno (retorički) bori. Kurs domaće valute je odraz snage domaće ekonomije, odnos deviznog priliva i odliva…nikako veštačko održavanje pumpanjem deviza iz inokredita (kredita MMF). Pored ovoga, u paketu je čitav arsenal mera, od opšte privatizacije privrede, velikih javnih industrijskih preduzeća, liberalizacije, restriktivne fiskalne i monetarne politike, sve u cilju  servisiranja stranom kapitalu. To privredu jedne države  u tranziciji urušava nepovratno.

Primera je napretek…ali nijedan koji bi potvrdio ispravnost doktrine MMF. Međutim, kada počne da pada proizvodnja, zaposlenost i životni standard, onda je tu zgodan izgovor MMF da je to zbog nedoslednog sprovođenja njihovih predloženih mera.

 Borislav Borović

VIDOVDAN

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here