Borislav Borović: Regulisati bankarsko-finansijski sistem-Posebni računi platnog prometa

Podelite:

U SAD je 1933. godine donet tzv Glas-Stigalov zakon koji je propisivao odvojenost komercijalnih banaka i banaka koje se bave investicijama. Konkretno, bilo je razdvojeno redovno bankarsko poslovanje (platni promet i štednja građana) od rizičnog poslovanja u investicije. To je značilo i postojanje posebnih računa za ova poslovanja. Ukidanje ovog zakona, te 1999-te, je početak finansijske deregulacije i napuštanje principa sigurnog, konzervativnog bankarstva. To je praktično značilo da su banke, fondovi i druge finansijske institucije mogle da na finansijskom tržištu veštački multiplikuju kapital “prikazujući” isti novac po nekoliko puta, “kladeći” se na sve rizičnije investicije koje donose sve veću dobit. I to novcem koji nije njihov, već njihovih deponenata a najčešće novcem koji postoji samo u njihovim kompjuterima. Ovu praksu iz SAD su preuzele i mnoge druge zemlje a danas je na snazi i u poslovanju banaka kod nas (posebno ukidanjem SDK). NBS mora da pokaže minimum integriteta u odnosu na međunarodne finansijske institucije i uđe u reformu bankarskog sistema Srbije. Razloga je na pretek, od uspostavljanje reda u bankarskom poslovanju do eliminisanja rizika za depozite privrede i građana. Zato se valjda i zove Narodna banka. To bi morala i zbog same države, koja ne bi imala potrebe da spasava depozite u propalim bankama kao što to radi danas. Zar nije dovoljna opomena poslovanje i krah Agrobanke, Univerzal ili Razvojne banke Vojvodine…gde je leđa poturila upravo država (a zapravo svi poreski obveznici). Zato NBS u tu svrhu MORA da propiše nove principe i podelu računa banaka (po ugledu na Glas-Stigalov zakon) na transakcijske (platni promet) i investicione račune. Ovo je samo stvar odgovornosti za sigurnost novca privrede i građana, jer nema formalnih prepreka u ostvarenju ovih mera ili su one lako i brzo rešive. Više se radi o vremenskim limitima za njihovu tehničku implementaciju. Transakcijski račun bi služio samo za plate, penzije, tekuće poslovanje kompanija i slične oblike zarada koju ostvaruju građani na nekom poslu. Novac bi bio potpunosti zaštićen i ne bi se mogao koristiti za bilo kakve investicije niti za plasiranje kredita. NBS bi lako mogla da kontroliše ove račune i ne bi bio nikakav rizik da garantuje za njihovu nepovredivost . Držanje štednih depozita na ovim računima možda ne bi bilo baš stimulativno zbog niže kamate, ali iskustva iz 2008-me govore da princip sigurnosti uloga je itekako dobio na značaju u odnosu na visinu kamata. Investicioni račun bi pak služio, da fizička ili pravna lica stavljaju svoja sredstva na njega, uz dozvolu banci da s njima obavlja poslove investiranja i eventualno im osigura dodatni prihod. Dakle, uz svesnu spoznaju i o mogućem gubitku tih sredstava usled loše poslovne odluke banke ili drugih nepredvidivih razloga. Ulagač bi imao pravo u nekom trenutku i da povuče novac i prebaci ga na svoj transakcijski račun (i obrnuto) , ali uz striktna pravila kako bi se zaštitilo i poslovanje samih banaka. Zašto je ovo potrebno i šta je glavna opasnost po deponente banaka ustrojenih na ovim principima posle te 1999-te? Radi se o osnovnoj potrebi zaštite firmi i građana i njihovih zarađenih plata, penzija, ušteđevina ili ostvarene dobiti. Banke bi morale biti sigurno mesto gde bi se bez rizika mogao držati novac uz razumnu naknadu banke zbog vlastitih troškova, plata i pristojne zarade. Dakle banka, kao sinonim za sigurno mesto za čuvanje novca kojim bi mogli plaćate svoje poslovne obaveze, isplaćivati zarade ili penzije… Taj novac se nikako ne bi smeo koristiti za rizično kockanje i finansijske špekulacije kao što se danas koristi. Naravno da bi se banke, investicioni, hedž fondovi ili brokeri mogli i dalje baviti adrenalinskim igrama na berzama. Ali samo sa sredstvima onih, koji im svesno i uz izričit pristanak daju svoj novac uz preuzeti rizik takvog poslovanja. Motiv je svakako da se tako može dobro zaraditi i izgubiti naravno, ali je to onda stvar izbora. Mnogi međutim ne želi da se njihovim platama, penzijama ili ušteđevinama kocka i mešetari. Posebno što su te “investicije” upakovane u takve finansijske lavirinte da se teško može tačno objasniti o čemu se zapravo tu uopšte radi. Postoji i etički razlog jer ljudi ne žele da se njihovim novcem finansira kasnija otimačina zemlje ili stanova onima koji zastanu sa otplatom kredita. Svetska finansijska kriza je dobrim delom nastupila i zbog ovakvih špekulacija sa hipotekarnim kreditima preko „kolateralnih dužničkih obveznica“, kolopletom garancija prvih za druge, pa trećih za prve, sve do prvih za prve… do pucanja balona koji je doveo do kraha svetskih finansija. Ali to je već dobro poznato , mada mogućnost ponovne spirale ovakvih špekulacija nije zakonski u potpunosti eliminisana u mnogim zemljama, pa ni u Srbiji. Zato je obaveza NBS da bar u ovom segmentu zaštiti kapital privrede i građana koji oni drže u bankama.

 

Borisav Borović

VIDOVDAN

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here