Бранислав Јевтић: АФРИЧКА ЏЕНАРИКА

Поделите:

Гуча или Егзит? – последње је од горућих питања на овом простору. Вечно питање је заправо зашто је Србија најпожељнија земља од памтивека. Она, која је искључиво бранила своје огњиште, оптуживана је за стварање Велике Србије (док је, на другој страни, Великој Британији омогућено да несметано заузме ¾ планете), и на добром је путу да се спрћи под једну шљиву. Шта је то толико привлачно да је кроз историју мамило похотне интересе свих, од оних највећих грабљиваца, до обичних јајара и осталих лешинара из комшилука? Зашто смо непресушни афродизијак и предмет пожуде миленијумима?

Зато што је све на извол̕ те. Баш као једна неугледна биљка коју као и сви снобови никад нисмо прихватили за свој одраз или бар национални бренд. Сноб је неко ко ће последњи признати да је даљи рођак од мајмуна. Порекла се не треба стидети. Попут црвеног носа, који је буквално пред очима, и ту биљку бескућницу, последњу ћемо озваничити као део нашег менталитета. Име јој је џенарика, по свој прилици, дивља шљива, из шире породице ружа. Зову је и мигавац, ринглов, па и пискавац и шљивцига. Свима на дохват руке, нико одолети не може да је не кицне са гране и зафрљачи у некога, нешто или у произвољном правцу. Понеко је и смаже, тако што је оглође и коштицу испљуне с таквом смисленошћу, као да је због тога само и узимао у уста. Иако је хиљадама година била најзаступљенија шљива, сада безмало ужива статус корова пре него сорте воћа. Баш због чињенице да је отпорнија од осталих на зимске услове, и да је у стању да никне где год би чељад пљуцнула коштицу, догодила се ова расна деградација, ако не и дискриминација. Она је увек поред пута као заборављена крпењача која просто вапи да је џиднете тако шугаву без премишљања, за шта ће вам бити још и захвална, осим ако то није само субјективан осећај. Нема ко је није онако по дивљачки отресао, али та дивљакуша пркоси свим насртајима и изнова џикља и даје плодове. Судећи по боји, може проћи и као незрела воћка, али и као презрела. Укусом не обара с ногу, слатка а киселкаста, потцењена је за ракију, а камоли за слатко, компот или сокове. У Француској се од ње справља реномирани ликер Mirabelle, а у нас се, најчешће, сервира за гажење под ђон.

Отуд, зашто се свак отима о њу. Као подлога добра за калемљење, свима паше. Такође, коме још није подметнуо грбину наш сељак. Једна камера опскура је потребна да би се права слика стекла. Само наопако. Оптуживан за ксенофобију, у ствари је ксенофил. Од непокорности до најниже понизности. Упркос томе што је у Хрватској цензурисан и на нож још увек дочекиван, у Београду ће оберучке прихватити своју ванматеричну браћу, предати им кључеве кафана целе Скадарлије, и еуфорично им се препустити до те мере да се екавица тек понекад и покуњено прозбори. Од толиких држава с кинеском миграцијом ми ћемо бити најгостопримљивији, те поред домаће, имаћемо и страну полицију. Била би уведена и исламска полиција, е да то не би изазвало додатни раздор међу мигрантима у експанзији на потезу Савамале. Због кванташке политике властодржаца, осим одлива мозгова, почастићемо многе  и лепотом за извоз, и то многоструко. Било да је то у Дубаију где се проститутка омаловажава на свакојаки начин, било да је то у Хрватској или Босни где су специјалитет куће, или на Косову где се крвнички поступа са њима, и то било Шиптарима као роба или НАТО војницима уместо (једноруки џек) џоба. Та сервилност, као добродашност у келнеруше која се просто осећа дужном да свакоме уд-овољи, огледа се и кроз, већ, пословичне поделе. Можда је најилустративније то демонстрирао недавно у интервјуу један фудбалер Партизана. Тај, више полутан, него полутка, коме је мама од малена дала надимак Лола (по Иви Лоли Рибару, што довољно имплицира којом везом је прве кораке начинио на Стадиону ЈНА), изјавио је да му је у каријери најдраже било када Звезда изгуби…

Пошто се од шљивцига или урбаних шљива лако добија сраћкалица, а узев у обзир и оне хејтере који свако добронамерно слово извитоперено тумаче (поглавито зато што док врше нужду, да се мало јаче напну, мозак би могли да испразне), вратимо се наравоученију спасоносном. Нећемо више вадити корен из генерике нити ћемо се пентрати на мигавац сазнања. Доста је ујдурме око дилеме: Гуча или Егзит (вино и сифоне или шарене бомбоне), већ, пре неголи начнемо ново поглавље, није наодмет, мало се осврнути у пролазу када су џенарике у цвату, па се све забели као трешње у Јапану. Довољно је проникнути у њу, и уместо коштице разазнати додирну тачку цивилизације и дивљине. Стога, не губимо наду, јер у почетку беше реч

Али, опрез: коме завет престане да буде свет, тај свет постаје уклет.

Бранислав Јевтић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here