Branislav Jevtić: AFRIČKA DŽENARIKA

Podelite:

Guča ili Egzit? – poslednje je od gorućih pitanja na ovom prostoru. Večno pitanje je zapravo zašto je Srbija najpoželjnija zemlja od pamtiveka. Ona, koja je isključivo branila svoje ognjište, optuživana je za stvaranje Velike Srbije (dok je, na drugoj strani, Velikoj Britaniji omogućeno da nesmetano zauzme ¾ planete), i na dobrom je putu da se sprći pod jednu šljivu. Šta je to toliko privlačno da je kroz istoriju mamilo pohotne interese svih, od onih najvećih grabljivaca, do običnih jajara i ostalih lešinara iz komšiluka? Zašto smo nepresušni afrodizijak i predmet požude milenijumima?

Zato što je sve na izvol̕ te. Baš kao jedna neugledna biljka koju kao i svi snobovi nikad nismo prihvatili za svoj odraz ili bar nacionalni brend. Snob je neko ko će poslednji priznati da je dalji rođak od majmuna. Porekla se ne treba stideti. Poput crvenog nosa, koji je bukvalno pred očima, i tu biljku beskućnicu, poslednju ćemo ozvaničiti kao deo našeg mentaliteta. Ime joj je dženarika, po svoj prilici, divlja šljiva, iz šire porodice ruža. Zovu je i migavac, ringlov, pa i piskavac i šljivciga. Svima na dohvat ruke, niko odoleti ne može da je ne kicne sa grane i zafrljači u nekoga, nešto ili u proizvoljnom pravcu. Poneko je i smaže, tako što je oglođe i košticu ispljune s takvom smislenošću, kao da je zbog toga samo i uzimao u usta. Iako je hiljadama godina bila najzastupljenija šljiva, sada bezmalo uživa status korova pre nego sorte voća. Baš zbog činjenice da je otpornija od ostalih na zimske uslove, i da je u stanju da nikne gde god bi čeljad pljucnula košticu, dogodila se ova rasna degradacija, ako ne i diskriminacija. Ona je uvek pored puta kao zaboravljena krpenjača koja prosto vapi da je džidnete tako šugavu bez premišljanja, za šta će vam biti još i zahvalna, osim ako to nije samo subjektivan osećaj. Nema ko je nije onako po divljački otresao, ali ta divljakuša prkosi svim nasrtajima i iznova džiklja i daje plodove. Sudeći po boji, može proći i kao nezrela voćka, ali i kao prezrela. Ukusom ne obara s nogu, slatka a kiselkasta, potcenjena je za rakiju, a kamoli za slatko, kompot ili sokove. U Francuskoj se od nje spravlja renomirani liker Mirabelle, a u nas se, najčešće, servira za gaženje pod đon.

Otud, zašto se svak otima o nju. Kao podloga dobra za kalemljenje, svima paše. Takođe, kome još nije podmetnuo grbinu naš seljak. Jedna kamera opskura je potrebna da bi se prava slika stekla. Samo naopako. Optuživan za ksenofobiju, u stvari je ksenofil. Od nepokornosti do najniže poniznosti. Uprkos tome što je u Hrvatskoj cenzurisan i na nož još uvek dočekivan, u Beogradu će oberučke prihvatiti svoju vanmateričnu braću, predati im ključeve kafana cele Skadarlije, i euforično im se prepustiti do te mere da se ekavica tek ponekad i pokunjeno prozbori. Od tolikih država s kineskom migracijom mi ćemo biti najgostoprimljiviji, te pored domaće, imaćemo i stranu policiju. Bila bi uvedena i islamska policija, e da to ne bi izazvalo dodatni razdor među migrantima u ekspanziji na potezu Savamale. Zbog kvantaške politike vlastodržaca, osim odliva mozgova, počastićemo mnoge  i lepotom za izvoz, i to mnogostruko. Bilo da je to u Dubaiju gde se prostitutka omalovažava na svakojaki način, bilo da je to u Hrvatskoj ili Bosni gde su specijalitet kuće, ili na Kosovu gde se krvnički postupa sa njima, i to bilo Šiptarima kao roba ili NATO vojnicima umesto (jednoruki džek) džoba. Ta servilnost, kao dobrodašnost u kelneruše koja se prosto oseća dužnom da svakome ud-ovolji, ogleda se i kroz, već, poslovične podele. Možda je najilustrativnije to demonstrirao nedavno u intervjuu jedan fudbaler Partizana. Taj, više polutan, nego polutka, kome je mama od malena dala nadimak Lola (po Ivi Loli Ribaru, što dovoljno implicira kojom vezom je prve korake načinio na Stadionu JNA), izjavio je da mu je u karijeri najdraže bilo kada Zvezda izgubi…

Pošto se od šljivciga ili urbanih šljiva lako dobija sraćkalica, a uzev u obzir i one hejtere koji svako dobronamerno slovo izvitopereno tumače (poglavito zato što dok vrše nuždu, da se malo jače napnu, mozak bi mogli da isprazne), vratimo se naravoučeniju spasonosnom. Nećemo više vaditi koren iz generike niti ćemo se pentrati na migavac saznanja. Dosta je ujdurme oko dileme: Guča ili Egzit (vino i sifone ili šarene bombone), već, pre negoli načnemo novo poglavlje, nije naodmet, malo se osvrnuti u prolazu kada su dženarike u cvatu, pa se sve zabeli kao trešnje u Japanu. Dovoljno je proniknuti u nju, i umesto koštice razaznati dodirnu tačku civilizacije i divljine. Stoga, ne gubimo nadu, jer u početku beše reč

Ali, oprez: kome zavet prestane da bude svet, taj svet postaje uklet.

Branislav Jevtić

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here