Бранислав Јевтић: Дискретни шарм гологузије

Поделите:

„Кад се нисам шлогир̓о…“, недавно у Националној галерији у Лондону када је један од сапутника испод слике шпанског сликара Муриља, задивљено прочитао на глас – Мурињо!? Блам не изискује срам осим уколико није у питању намерно поигравање словима у вези појмова или славних људи као у овом случају. Неопростиви блам било би побркати Милутина Миланковића и Милана Милутиновића. О величини и скромности првога срамота је трошити речи, док о политичкој ништавности другога као и о животу у најлуксузнијој вили на Дедињу срамота је, пак, не прозборити ни реч.

Међутим, ових дана били смо сведоци неупоредиво веће сензације. Од Косовског боја па наовамо није се збио епохалнији догађај – свадба Цециног сина и девојке из Титела. Медијима свака част што су нас засули тако приљежно као при тепих бомбардовању. Апсолутно нам ништа није промакло. Од хронологије припрема за венчање из бајке, преко ценовника за педикир и шнајдера, коња колико ржу у црној ролцики, бријању… Британска краљевска породица да им позавиди. Ред масно, ред кртине пропратио је наизменично Ђани, балетска трупа уз класичну музику, и неизбежни Аца Лукас. Свекрва је била најсрећнија јер је с поносом млада носила њену хаљину, с надом да ће брачна срећа затрајати дуже од Вивалдијевих годишњих доба. Све у свему, коментари су више него позитивни, јер опште је познато у Срба да се свадба свакако исплати. Од беле технике, фенова и шпорета смедеревца, виђене су само беле коверте и у њима срећа обећана.

Када се глумица Христина Поповић за славу Светог Луке брецнула на све који не подржавају довољно Halloween, изјавивши да народ који крка на сахрани нема право да осуђује тај западњачки обичај, нико да јој одговори ваљано. Прво, од настанка света и века се крка на сахранама, и то више у католичким, протестантским и осталим религијама него код нас. Друго: недељама пре Ноћи вештица по вртићима су васпитачице наметале и представљале деци то као нешто веће важности, чак, од традиционалних нам православних и других празника. Но, не треба је више помињати, јер, после свега, снобизам и није настао овде. То што Маријана Матеус носи презиме тотално апсурдно, па онда Дел Монако, Цептер етц, не треба да чуди. Један писац таквог калибра, рођен као Оноре Балса, преименовао се у Оноре де Балзак како би се учинио племенитијим. (Да се ја питам, а да сам женско био бих Сирена де Бержерак, овако ми пристаје само Ероре Рамазоти.)

У Енглеској је снобизам сасвим нормална ствар. Почев од гвозденог новца који имитира многоугласте паре древних цивилизација по цену тога да се једва разазнаје исписана вредност. Нема само хајдук Вељкова мама кућу тј. храм са све куполом и кинеским зидом. Лавове и лабудове имају и Енглези као и Власи (изузетак је Скопље, оно је ван конкуренције). Разлике су битне друге природе. Наш ће геак продати у Нишу Шиптару стан за БГ табле. У било којој нормалној земљи, Италији, Шпанији, Француској, Енглеској… нико се не оптерећује да ли живи у лондонском Ситију или као countrymen или peasant. О нагласку нико живи не мари тамо, док у Београду на стуб срама вас разапну ако отегнете нпр. поморавски. Ако друшво диктира, овде ће постати хипстери, хомосексуалци, свингери, или не дај боже, масони. У Енглеској су масони хобисти, а не лобисти. Тамо се негује као трава у Кејмбриџу принципијелност, етика, став, манири и поштовање правила. Аристократија, буржоазија, патрицији, нобили на равној нози су са плебсом, што доказује уважавање у Парламенту где су подељени на Црвени и Зелени дом. Нувориши су једино неподобни, што је код нас обратна ситуација. Оно што је заједничко, и надасве комично, је сврха свих тих церемонијала и ритуала као инфантилних играрија које држе за култове. Тиме се, једноставно, настоји да се минимализује неискреност, промућурност, мада на другој страни, тиме се постиже да још више повластица приграби елита. Фундаментално питање је да ли је сноб заправо и само својих фрустрација роб.

Како не би ово звучало романтично колико и срце на вратима пољског клозета, мало ентузијазма није наодмет. Елем, за почетак искорењивати наопаке идеале. Ако је неко селебрити не значи да је вредан пажње. Узмимо за пример новог парајлију фудбалера Страхињу Павловића који ће из Партизана прећи у Монако за позамашну своту. Међутим, права истина је да неће баш свака само због масне алиментације на видику да му узме орах из руке, па, можда, ни бицикл наслонити на њега. Јер, ако ме сећање баш много не вара, Милорад Павић још је рекао да није највећа клетва кратка и бурна срећа, већ дуг и досадан живот.

 

Бранисалав Јевтић за Видовдан

 

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here