Branislav Jevtić: Diskretni šarm gologuzije

Podelite:

„Kad se nisam šlogir̓o…“, nedavno u Nacionalnoj galeriji u Londonu kada je jedan od saputnika ispod slike španskog slikara Murilja, zadivljeno pročitao na glas – Murinjo!? Blam ne iziskuje sram osim ukoliko nije u pitanju namerno poigravanje slovima u vezi pojmova ili slavnih ljudi kao u ovom slučaju. Neoprostivi blam bilo bi pobrkati Milutina Milankovića i Milana Milutinovića. O veličini i skromnosti prvoga sramota je trošiti reči, dok o političkoj ništavnosti drugoga kao i o životu u najluksuznijoj vili na Dedinju sramota je, pak, ne prozboriti ni reč.

Međutim, ovih dana bili smo svedoci neuporedivo veće senzacije. Od Kosovskog boja pa naovamo nije se zbio epohalniji događaj – svadba Cecinog sina i devojke iz Titela. Medijima svaka čast što su nas zasuli tako prilježno kao pri tepih bombardovanju. Apsolutno nam ništa nije promaklo. Od hronologije priprema za venčanje iz bajke, preko cenovnika za pedikir i šnajdera, konja koliko ržu u crnoj rolciki, brijanju… Britanska kraljevska porodica da im pozavidi. Red masno, red krtine propratio je naizmenično Đani, baletska trupa uz klasičnu muziku, i neizbežni Aca Lukas. Svekrva je bila najsrećnija jer je s ponosom mlada nosila njenu haljinu, s nadom da će bračna sreća zatrajati duže od Vivaldijevih godišnjih doba. Sve u svemu, komentari su više nego pozitivni, jer opšte je poznato u Srba da se svadba svakako isplati. Od bele tehnike, fenova i šporeta smederevca, viđene su samo bele koverte i u njima sreća obećana.

Kada se glumica Hristina Popović za slavu Svetog Luke brecnula na sve koji ne podržavaju dovoljno Halloween, izjavivši da narod koji krka na sahrani nema pravo da osuđuje taj zapadnjački običaj, niko da joj odgovori valjano. Prvo, od nastanka sveta i veka se krka na sahranama, i to više u katoličkim, protestantskim i ostalim religijama nego kod nas. Drugo: nedeljama pre Noći veštica po vrtićima su vaspitačice nametale i predstavljale deci to kao nešto veće važnosti, čak, od tradicionalnih nam pravoslavnih i drugih praznika. No, ne treba je više pominjati, jer, posle svega, snobizam i nije nastao ovde. To što Marijana Mateus nosi prezime totalno apsurdno, pa onda Del Monako, Cepter etc, ne treba da čudi. Jedan pisac takvog kalibra, rođen kao Onore Balsa, preimenovao se u Onore de Balzak kako bi se učinio plemenitijim. (Da se ja pitam, a da sam žensko bio bih Sirena de Beržerak, ovako mi pristaje samo Erore Ramazoti.)

U Engleskoj je snobizam sasvim normalna stvar. Počev od gvozdenog novca koji imitira mnogouglaste pare drevnih civilizacija po cenu toga da se jedva razaznaje ispisana vrednost. Nema samo hajduk Veljkova mama kuću tj. hram sa sve kupolom i kineskim zidom. Lavove i labudove imaju i Englezi kao i Vlasi (izuzetak je Skoplje, ono je van konkurencije). Razlike su bitne druge prirode. Naš će geak prodati u Nišu Šiptaru stan za BG table. U bilo kojoj normalnoj zemlji, Italiji, Španiji, Francuskoj, Engleskoj… niko se ne opterećuje da li živi u londonskom Sitiju ili kao countrymen ili peasant. O naglasku niko živi ne mari tamo, dok u Beogradu na stub srama vas razapnu ako otegnete npr. pomoravski. Ako drušvo diktira, ovde će postati hipsteri, homoseksualci, svingeri, ili ne daj bože, masoni. U Engleskoj su masoni hobisti, a ne lobisti. Tamo se neguje kao trava u Kejmbridžu principijelnost, etika, stav, maniri i poštovanje pravila. Aristokratija, buržoazija, patriciji, nobili na ravnoj nozi su sa plebsom, što dokazuje uvažavanje u Parlamentu gde su podeljeni na Crveni i Zeleni dom. Nuvoriši su jedino nepodobni, što je kod nas obratna situacija. Ono što je zajedničko, i nadasve komično, je svrha svih tih ceremonijala i rituala kao infantilnih igrarija koje drže za kultove. Time se, jednostavno, nastoji da se minimalizuje neiskrenost, promućurnost, mada na drugoj strani, time se postiže da još više povlastica prigrabi elita. Fundamentalno pitanje je da li je snob zapravo i samo svojih frustracija rob.

Kako ne bi ovo zvučalo romantično koliko i srce na vratima poljskog klozeta, malo entuzijazma nije naodmet. Elem, za početak iskorenjivati naopake ideale. Ako je neko selebriti ne znači da je vredan pažnje. Uzmimo za primer novog parajliju fudbalera Strahinju Pavlovića koji će iz Partizana preći u Monako za pozamašnu svotu. Međutim, prava istina je da neće baš svaka samo zbog masne alimentacije na vidiku da mu uzme orah iz ruke, pa, možda, ni bicikl nasloniti na njega. Jer, ako me sećanje baš mnogo ne vara, Milorad Pavić još je rekao da nije najveća kletva kratka i burna sreća, već dug i dosadan život.

 

Branisalav Jevtić za Vidovdan

 

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here