Бранислав Јевтић: РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА

Поделите:

 

Када оно би отворен за пешаке и понеко возило Трг републике, паде с неба директно на плато Радоје Домановић као на хелидром. Испрва се зачуди славни сатиричар како то може бити могућно да се с оног света враћа на јавно губилиште, јер му ни на шта друго није заличило него на Трг смакнућа какав не памти да је престони град икад имао. Он похита ко да наслути неко невреме да, кад је већ ту, мало поближе осмотри своју Страдију.

Успут, што ћаскајући са пролазницима, што с ногу прелиставајући журнале, откри много штошта чему се није надао да ће затећи у 21. веку. Сазнаће да је на Газиместану подигнут или боље речено скалабуџен споменик у виду просте да простије не може бити куле. Сазнаће да краљ, иако некрунисани, говори матерњи грђе од тек пристиглих миграната из Персије. Откриће да су Хрвати већи антифашисти од Срба, Јевреја и Рома. Сазнаће да министар спољних послова парла енглески колико и папагај на рамену гусарског капетана. Да се за министра полиције као и за многе факторе од значаја сумња да на зиду каче лажне дипломе. Да министар одбране није служио војни рок. Да је у најугледнијој медијској кући РТС-у главни уредник Културно-уметничког програма неки тамо хомо фагус, доспео преко непотизма, без и једног дана конкретног стажа, ако се не убраја то што је запослен паралелно и као фантомски уредник у издавачкој кући, члан управних одбора, бог и батина у већини удружења, као и да у својству жирија ведри и облачи. Тај и такав главни (али не и одговорни) уредник располаже вишемилионским буџетом, и нема намеру ту да се заустави. Страдија је кроз целу историју волела да занемарује и закида Радоју, а да издаје бланко-права Крадоју, али оволикој аутодеструкцији, руку на срце,није се надао.

Није му много требало да по механама на традиционални начин накупи гласина довољно да дозна и то да кокнурси или модерно речено тендери не постоје. Негативна селекција избија као врела пара из сваке поре друштва. Корумпирани жири за сваки конкурс од оног за НИН-ову награду па до оног за сатиричну причу. Планирао је обићи Алкибијада на гробљу, али је одједаред одбацио ту идеју. Нушић се преврће у гробу поодавно, у то није било сумње. На слици са Нушићијаде спазио је некаквог Видојковића, и није било потребно бити видовит да би се успоставила свеобухватна дијагноза. Пропозиције су налагале наводно коверте са причом за жири и шифром у посебној да би се одржала регуларност свих па тако и тог конкурса, што му дође као да затворска врата јесу забрављена кључем, али су решетке коване на дупли проред. Стога, то не може бити Нушићијада већ права пишијада.

Видно потресени Домановић одлучи да се ипак врати тамо где је и атерирао, па ће га Господ можда по други и коначни пут узети. Успут, поглед ће му запети за једну књигу у излогу књижаре где му се учини да је то једна те иста само у седам милиона примерака. Наслов га је хипнотисао, те се накани да је прелиста. Ожалошћени Радоје само што сузу не пусти. Читао је аутора у неверици да то уопште допушта самом себи. Коначно је разумео најновију генерацију и те такозване јутјуберске, инфлуенсерске и влогерске приказе. Горе на небу дакако сви имају право да ништа не пропуштају од живога света, али тек је сада могао да докучи како се може свесно и лако сумасрљнути. Елем, схватио је да књигу може написати свако ко је иоле писмен. Али, овакво безидејно штиво ни сањао није да се може протурити код издавача, а камоли да се испроглашава за епохално дело. Радња, које заправо нема, последица је тога што се аутор мучи да је пронађе на језеру Комо где се нашао као учесник књижевне колоније. И, он, без имало срама, јада се будућим читаоцима, како то у суштини и није смак света, јер, на крају крајева, једино битно и јесте да је њему тамо било лепо, стекавши много нових пријатеља.

Истог маха као да му све пред очима заблиста кристално јасно. Видео је аутора и још безброј истих који као шушумиге полазе на такве оазе рају сличне, а враћају се све важни као да су по некој заслузи или референци одабрани, а не преко везе. Онда је повезао да се без везе у Страдији не ступа ни у Академију наука, а ни добија неопходни рецепт или упут за лекара специјалисту.

Погнуте главе, упути се тргу да сачека позив одозго. Помисли, док се у Бриселу Велики трг поплочава цвећем и бива као гигантска таписерија из птичје перспективе, ми патосирамо, нешто најприближније речено, кинески трг у Тирани.

Враг је однео шалу, драги мој Радоје, и два се пута запита где да се смести: да ли су паметне или глупе? Ваљда, клупе служе за под …

Бранислав Јевтић за Видовдан

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here