Branislav Jevtić: RADOJE DOMANOVIĆ PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA

Podelite:

 

Kada ono bi otvoren za pešake i poneko vozilo Trg republike, pade s neba direktno na plato Radoje Domanović kao na helidrom. Isprva se začudi slavni satiričar kako to može biti mogućno da se s onog sveta vraća na javno gubilište, jer mu ni na šta drugo nije zaličilo nego na Trg smaknuća kakav ne pamti da je prestoni grad ikad imao. On pohita ko da nasluti neko nevreme da, kad je već tu, malo pobliže osmotri svoju Stradiju.

Usput, što ćaskajući sa prolaznicima, što s nogu prelistavajući žurnale, otkri mnogo štošta čemu se nije nadao da će zateći u 21. veku. Saznaće da je na Gazimestanu podignut ili bolje rečeno skalabudžen spomenik u vidu proste da prostije ne može biti kule. Saznaće da kralj, iako nekrunisani, govori maternji grđe od tek pristiglih migranata iz Persije. Otkriće da su Hrvati veći antifašisti od Srba, Jevreja i Roma. Saznaće da ministar spoljnih poslova parla engleski koliko i papagaj na ramenu gusarskog kapetana. Da se za ministra policije kao i za mnoge faktore od značaja sumnja da na zidu kače lažne diplome. Da ministar odbrane nije služio vojni rok. Da je u najuglednijoj medijskoj kući RTS-u glavni urednik Kulturno-umetničkog programa neki tamo homo fagus, dospeo preko nepotizma, bez i jednog dana konkretnog staža, ako se ne ubraja to što je zaposlen paralelno i kao fantomski urednik u izdavačkoj kući, član upravnih odbora, bog i batina u većini udruženja, kao i da u svojstvu žirija vedri i oblači. Taj i takav glavni (ali ne i odgovorni) urednik raspolaže višemilionskim budžetom, i nema nameru tu da se zaustavi. Stradija je kroz celu istoriju volela da zanemaruje i zakida Radoju, a da izdaje blanko-prava Kradoju, ali ovolikoj autodestrukciji, ruku na srce,nije se nadao.

Nije mu mnogo trebalo da po mehanama na tradicionalni način nakupi glasina dovoljno da dozna i to da koknursi ili moderno rečeno tenderi ne postoje. Negativna selekcija izbija kao vrela para iz svake pore društva. Korumpirani žiri za svaki konkurs od onog za NIN-ovu nagradu pa do onog za satiričnu priču. Planirao je obići Alkibijada na groblju, ali je odjedared odbacio tu ideju. Nušić se prevrće u grobu poodavno, u to nije bilo sumnje. Na slici sa Nušićijade spazio je nekakvog Vidojkovića, i nije bilo potrebno biti vidovit da bi se uspostavila sveobuhvatna dijagnoza. Propozicije su nalagale navodno koverte sa pričom za žiri i šifrom u posebnoj da bi se održala regularnost svih pa tako i tog konkursa, što mu dođe kao da zatvorska vrata jesu zabravljena ključem, ali su rešetke kovane na dupli prored. Stoga, to ne može biti Nušićijada već prava pišijada.

Vidno potreseni Domanović odluči da se ipak vrati tamo gde je i aterirao, pa će ga Gospod možda po drugi i konačni put uzeti. Usput, pogled će mu zapeti za jednu knjigu u izlogu knjižare gde mu se učini da je to jedna te ista samo u sedam miliona primeraka. Naslov ga je hipnotisao, te se nakani da je prelista. Ožalošćeni Radoje samo što suzu ne pusti. Čitao je autora u neverici da to uopšte dopušta samom sebi. Konačno je razumeo najnoviju generaciju i te takozvane jutjuberske, influenserske i vlogerske prikaze. Gore na nebu dakako svi imaju pravo da ništa ne propuštaju od živoga sveta, ali tek je sada mogao da dokuči kako se može svesno i lako sumasrljnuti. Elem, shvatio je da knjigu može napisati svako ko je iole pismen. Ali, ovakvo bezidejno štivo ni sanjao nije da se može proturiti kod izdavača, a kamoli da se isproglašava za epohalno delo. Radnja, koje zapravo nema, posledica je toga što se autor muči da je pronađe na jezeru Komo gde se našao kao učesnik književne kolonije. I, on, bez imalo srama, jada se budućim čitaocima, kako to u suštini i nije smak sveta, jer, na kraju krajeva, jedino bitno i jeste da je njemu tamo bilo lepo, stekavši mnogo novih prijatelja.

Istog maha kao da mu sve pred očima zablista kristalno jasno. Video je autora i još bezbroj istih koji kao šušumige polaze na takve oaze raju slične, a vraćaju se sve važni kao da su po nekoj zasluzi ili referenci odabrani, a ne preko veze. Onda je povezao da se bez veze u Stradiji ne stupa ni u Akademiju nauka, a ni dobija neophodni recept ili uput za lekara specijalistu.

Pognute glave, uputi se trgu da sačeka poziv odozgo. Pomisli, dok se u Briselu Veliki trg popločava cvećem i biva kao gigantska tapiserija iz ptičje perspektive, mi patosiramo, nešto najpribližnije rečeno, kineski trg u Tirani.

Vrag je odneo šalu, dragi moj Radoje, i dva se puta zapita gde da se smesti: da li su pametne ili glupe? Valjda, klupe služe za pod …

Branislav Jevtić za Vidovdan

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here