Бранислав Јевтић: СТРАНАЦ У РОЂЕНОМ ГРАДУ

Поделите:

 

 

OКТОБАР МРЕСТ

Овај месец, који неминовно евоцира успомене на Петооктобарску револуцију, и окуражује нове штрајкове, обележио је и више него срдачан дочек Турске с даровима данајским (по некима). Све у свему, неописив је осећај ходати разлоканим Београдом као правом метрополом, јер странаца има на сваком кораку, Кинеза (што у цивилу, што у полицијској униформи), црногорских новоседелаца, љупких домољупки, а понајвише Бошњака. Тако да се коначно осећам истоветно као да сам у Сарајеву, Загребу, Љубљани и Сплиту, све зазирући у крајњем опрезу да ме не изда екавско наречје.

САЈАМ БЕШТИЈА

Осим буђења вируса и свести, октобар ће ипак крунисати Сајам књига. Ако пренебрегнемо пљескавице као најчитанији артикл, бар када је у питању ценовник, главни хит и ове године биће издавач који већ годинама држи монопол над свим штандовима. За некога ко се тако сигурно налази на врху ланца исхране на Сицилији постоји надимак Don Zio или једноставније Zio (стриц, ујак, чича, прим. прев.). Када се одржава једном годишње Сајам бештија тј. стоке, Zio буде почаствован посебном пажњом када му сви прилазе иза паравана на рукољуб и пословне трансакције. Но, то и не би толико иритирало нашу безначајност, да се његов пулен, прошлогодишњи добитник НИН-ове награде није превише осилио. Од највећег кмекавца свих времена док није добио награду, до најиндолентнијег харамбаше на књижевној естради, трансмутација је и више него илустративна. Наиме, на једној слици без имало срама и страха, распојасани за крканлуком седеће уз њега прошлогодишњи чланови жирија као и понеки из истог састава задржаних и за текућу. А, каква би то силажа за нас била сервирана да није и главне мирођије Мухарема Баздуља, од милоште званог Муха. Владимира Табашевића (очево Бошњак) очигледно нема сврхе подсећати због кога је протеран из родног му Мостара, када не само што је незахвалан за одомаћење испрва на Петловом брду до круга двојке, већ и због нескривеног остављања отворених врата лисицама у кокошињац.

РЕТОРИКА КАМЕЛЕОНА

Како је Муха из Травника постао државни пријатељ бр. 1? Од Баздуља – Сорошевог имплатанта, многи заборављају првобитне текстове док је из Босне по Србима бацао се камењем, а памте само пацифистичке, па чак и југоносталгичарске ноте које производи емотивац танатоски каменог срца. Када би префарбали погребно возило у дречаво резедо, то не би био више мртвачки караван већ хипи-оцветкани пик-ап за љубав и толеранцију. На сајму књига, гле чуда, Муха ће бити један од ретких домаћих писаца у улози анимир-џокера у возићу који ће туда шклопотати, и афирмисати нове нараштаје.

ОРТОДОКСНА ЦИРКУМЦИЗИЈА

У земљи тренутних седатива и трајних палијатива, Бошњаци се служе јеврејским методом: друштвено се позиционирати, симпатизацију максимално измамити, приграбити елитне награде и, напокон, се одомаћити. Како се не би изнова проскрибовало значење теорије завере, нека остане незапамћен израз: кандирани џихад. Али, нека остане запамћено шта је Муамер Зукорлић недавно успео јавно да изговори и преживи, како је апсолутна измишљотина да је икада било данка у крви. Јер, вели, његов син је аплицирао за студије у Америци, па шта? Турска тада је као Америка сада, вели он још. Нико да му одговори, да његов син иде добровољно и уз благослов родитеља, а српчад васколика, да су имала исто право и слободу, то би био санак у крви, а не данак. Елем, да останемо при римама као наши преци што у десетерцима и с колена на колено историју и истину испеваше, зауставимо се на речи, која је све само не обична – Санџак. Следећи циљ и више него јасан одговор откуд топот читаве тројанске ергеле. Осим познатих, на сајму ће се прикључити и Синан Гуџевић. Он се неће увлачити кроз шпијунку као претходници из својих духовних касаба и културних  забити, већ директно, на велика врата са књижурином пуном есеја и колумни стилом – како удавити гњурца. Мање је важно то што је досаднији од мухе, већ то што ће као рођени Новопазарац скутрен у Загребу, умарширати кроз београдску чаршију као носилац Албанске споменице. Све, све, али објавити есеје који у омаловажавајућем контексту дефинишу Србијанце, а да ни под разно не би се дотакао све извеснијих сумњи у вези са Сребреницом, Маркалама, ул. Васе Мискина, Мостарском мосту, Дубровнику… Најбитније да је он оскрнавио до сржи старога и пречистога чувара Зејтинлика Ђорђа Михаиловића. Нека му је просто, а ономе ко купи књигу тог скрибомана сморитеља ван конкуренције нека је Бог у помоћи.

ПРЕТРЕС МОЗГА

У почетку беше медиокритетизација, па нус-продукција, а сада је у току колонизација, која сама као таква постоји од кад је живог света. Бифуркација је било и биће, али овакав аутоколонијализам је незапамћен. Опште познато је шта представља деколонизација, реконкиста и слично. Али, оволику респонзивност ни француски сценарио не оправдава. Наиме, после Првог светског рата, Французима беше преко главе ратовања па су почев од нимало романтичне капитулације пред Немцима, дотерали довде где су сада, да су странци у рођеној земљи. Одлика свих староседелаца је пасивност, док се варвари свим средствима служе да себе усађују тако што ове искорењују и истискују, чему највише кумују наивне биљчице склоне јефтином завођењу. Оправдања има напретек. Уморан од ратовања, народ колективно је исто као и индивидуалног склопа. Примарна оријентација живота је према задовољству, а што даље од бола. Бол доживљавамо као претњу интегритету, и посебно, ако смо имали трауме, скупљамо се и повлачимо из ситуације која прети да постане болна. Обећање задовољства изазива импулс организма да се посегне према извору, али претња болом присиљава организам да гуши тај импулс, стварајући осећај анксиозности. Временом стиче се и мазохистичка црта коју одаје потчињеност. На дубљем емоционалном нивоу он има јако осећање ината, негативизма, непријатељства и супериорности. Међутим, испољавање таквих осећања је онемогућено из страха да не дође до експлозије насилничког понашања. Мазохистички карактер, онда, супротставља се страху од експлодирања склопом мускуларног уздржавања. Снажна мускулатура задржава било какво отворено изражавање свога става и само гунђању и жалбама допушта да прођу кроз грло. У нас је то исказано још и кроз скрибоманију, али најалармантнија је репродуктивна инхибиција, што још више упражњава простор варварима с обзиром на белу кугу. Насупрот усменој и писменој структури, мазохистичка је енергетски сабијена. Због снажног уздржавања, периферни органи су под слабим набојем, што не води пражњењу и ослобађању, већ до колапса. Колапс се манифестује у пределу струка када се тело савија под теретом сопствене тензије и тако долази до пуцања кичме (народски речено). Тако утучени и споља и изнутра, пристаћете на све само да сачувате голи живот. Отуд нека не чуди што се после Другог светског рата Србија одрекла без приговора скоро свих својих добара. Навешћу само неке дарове и уздарја у виду расељавања индустрије и бесповратног финансирања у, тобож, руралне пределе бивших република, па и Албаније. Један од великодушнијих министара био је Борис Кидрич који је водио принудну привредну евакуацију тј. конфискацију (народски дуго, дуго неизречену). Документација је, наравно, уредно брисана у Босни и Далмацији. Дакле: крагујевачка тополивница у Травник пренета и претворена у „Братство“, Београдска авиоиндустрија у Мостар, Лесковац који се некада звао и српски Манчестер цео је почишћен и данас представља једно од најнеразвијенијих подручја, машине из Чачка добијене на име ратне одштете пренете у Словенију, фабрика ИМР из Раковице у Марибор, фабрика текстила из Земуна у Пријепоље, фабрика шећера у Албанију, младеновачка као и кнежевачка постројења у Сарајево… Списак је предугачак; податак прецизан постоји само за Словенију која је „потпомогнута“ 90 процената српском фамилијарношћу, а за друге републике ослоњени на горепоменути страх, боље је да и не истражујемо. Једино сигурно је да деоба још не престаје.

ПРЕ И ПОСЛЕ АНТИХРИСТА

Пошто историја није дозвољавала да Срби буду сложни и неподељени, дозволимо будућности да постанемо недељиви као број 7 нпр., и биће то као да смо на лотоу добили седмицу. Тренутак када ћемо знати да смо на добром путу, биће тај када будемо ухватили себе како певушимо без речи и без музике. Никакве певајуће фонтане, само нека је фонтана која не прокишњава. Химна да нам не буде „боже прости“, већ „Боже правде“. Док други деле време на пре и после Христа, ми не можемо ни пре ни после антихриста, колико их је било само. Доста је наопаких петиција и апела попут Александра Ујединитеља за свеца. Том логиком, хајдемо Тита, Слобу, или, живог нам председника, за светитеља. О Карађорђу у лектири једва и словце, а разјединитеље у свеце? Ред би било да скинемо са себе окове небеског народа коме тешко падају земаљски проблеми. Решење је просто. Промтно се изјаснити. Ко се осећа Србином, а ко је „случајни“ Србин, за почетак. Онда претребити пасуљ од бораније. Случајним Србијанцима нико не забрањује да слушају Дина Дервишхалидовића, гледају Емира Хаџихафизбеговића нити читају Марка Томаша, али да своју поливалентност не пропагирају са Храма Светог Саве. Лучоносним Србима довољан нека буде углед – пример Миме Караџића када није успео у замисли да купи кафану „Два голуба“ на Скадарлији и преименује је у два галеба (?!). На крају, не могу, а да се не захвалим свим добронамерним туристима, јер, коначно, чак иако ме инфицирају ијекавицом, могу само бити поносан. Вратити се првотној ијекавици еквивалентно је вратити се коренима, будући да је славјанском најприближнији хрватски језик. То што су у Хрватској забранили српско предузетништво од занемарљивог је значаја. Најважнији је живот, а када будемо у потпуности савладали дијалекте братске, постаћемо јединственији, а можда сачувамо и голи живот у гостима.

  1. S.

Ово није никаква ревандикација нити одговор на истоимену колумну Вулета Журића који се тиме само додворавао Кецмановићу, наводно га бранећи, пре свега зато што сам наслов склепао пре неголи сам га спазио на гуглу, а изнад свега зато што Вулићевом чланку више приличи да се зове Домаћин у туђем граду, или још прецизније, Газда у туђем граду, а, признаћете, никако странац у рођеном.

  1. P. S.

О азилантима са Блиског, Средњег и Далеког истока, с обзиром на то да сам странац, штафету интеграције са мигрантима препуштам новим староседеоцима.

Бранислав Јевтић за Видовдан

 

Поделите:

2 Коментари

  1. Београд није “рођени град”. Прво: зато што се на прсте могу избројати “староседеоци” од пре 2.св.рата, о 1.рату да и не гоиворимо, а 1868.није било Србина у Бгд. Према томе – инсистирати на свом староседелаштву и рођености – сасвим је скоројевићки.
    Друго – што је Бгд главни град свих Срба, Југословена и људи добре воље, и свима њима дугује за свој развој; па према томе – свако од њих има право на свој квадрат Београда.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here