Бранислав Јевтић: Жетва без рода

Поделите:

 

ЗЕМЉА НА ДОБОШ

Можда није комплетна дефиниција за ово рајско поднебље. То није само зато што је багателно раскрцкана земља домаћим предаторима или страним (м)улагачима уз гратис субвенције. То не омета ни чињеница да смо и ваздух пустили у промет тако што је традиционално фер и јавно спроведеним тендером омогућено повлашћенима да разапну и експлоатишу ветро-турбине које су све само не ветрењаче. Већ, стога што смо и душу увелико почели да распродајемо. Док се у свету већ примењује чиповање (имплатантима између палца и кажипрста чијим се таговањем постиже олакшано електронско плаћање, ауторизација приступа и свакојако контролисање уређаја у околини), овде и даље вјерују политичарима на реч. Е да није – да је безброј празних речи једна реч: ништа.

 

ПОПИС ИЛИ ИНВЕНТАРИСАЊЕ?

Пробни попис становништва који следи само се на први поглед може учинити као генерална проба предизборне кампање у ближој или мало даљој будућности. Суштинске разлике између нашег конзервативног бирократисања и намера владара из сенке попут медијског манипулатора и супервизора  Пјера Омидјара (Pierre Omidyar) нема. И једне и друге брига за нечије генералије као за лањски снег, али зато им је итекако стало колико сте им рентабилни.

 

(НЕ)ПРИРОДНИ ПРИРАШТАЈ

Нови попис, старо инвентарисање превасходно има за циљ да заведе сву имовину како не би измакла порезу трибутарне државе, а нарочито лихварским сизеренима. Од секундарне важности, али итекаквог значаја је приказивање лажног стања односа рађања и умирања. Штеловање резултата како би се минимализовала бела куга врши се на више начина, али најпопуларнији је фантомски фонд. У њему се, у зависности од могућности, могу пронаћи идентитети особа од оних који су одавно резиденти у иностранству, преко оних са двојним држављанством, све до почивших. На другој страни заташкава се тачан број, учесталост као и пораст емиграција (имиграција са Блиског истока), абортуса као и негативан прираштај услед већег морталитета од наталитета. На то све ако додамо и најсуптилнију тајну – број самоубистава, свако иоле свесно биће доћи ће до закључка да је свему томе заједничко узрочно стање: не када се нема перспектива (јер срећни су они који имају неизвесну будућност, док год имају могућност на њу да утичу), већ када је извесна безизгледна перспектива.

 

РЕСТРИКТИВНА ПОЛИТИКА

Прикривање чињенице да смо у самом врху табеле најстаријих нација, и рекордни број абортуса на годишњем нивоу погодују само арсен-лупен пролетаријату како би без муке фабриковали опши утисак запослености у наводном порасту. Вређање колективне интелигенције у једном тренутку отишло је дотле да су деведесетих јавно сервиране приче да општа немаштина може само позитивно утицати (за време рестрикција струје) на наталитет. Таквом брижношћу ускоро ћемо комотно моћи да уживамо углед као први и јединствени голи оток усред копна.

 

СУЗЕ АТЛАНТИДЕ

Срби су небески народ коме се није отворио падобран. Овоме у прилог, ако начас занемаримо натални бојкот (јер се то мора разграничити од сексуалне анестезираности), итекако треба црвеним словима истаћи, а то је број самоубистава. За народ (demos) који је систематски убијан у појам терором (deimos), нису потребни добошари пред капијом да се укућани стресу, онесвесте или потраже конопац, већ је довољно калуђерско куцање на врата јавних извршитеља. У шах-мат позицији, где год се окрене, народ је захватила општа апатија, те не треба парафразирати толико штиво већ обрађеног проблема суицида. Овом итекако освешћеном народу понајмање су потребни life-couch-еви, реики и остала плацебо замајавања, када су и слепцу видљиве последице у виду губитка самопоштовања и аутодеструкције. Овде више не пролази оптимизам памћења (исфилтрирана носталгија као последњи одбрамбени механизам бића), када је увелико узела маха тривијалност памћења (када постаје свеједно јединки шта се некада – лепо или лоше – збивало, самим тим што ће само горе бити). Тај глобални феномен није настао случајно, и сада најлакше могу бити заборављени пропусти у здравству. Ко зна колико само случајева је могло бити спасено да је имао ко слуха за њих. Ко није имао прилике да се обрати психијатру, тај не зна како је нормалан полудети. Пођимо од селебрити Јована Марића као врлог сексолога, професора, начелника болнице и двапут бираног амбасадора. Шта је он постигао за унапређивање професије, осим што се доказао као типични каријериста? Руку на срце, није он једини, већи је проблем наћи некога ко није марио само за себе. Дакле, тим и таквим марићима ако вас несрећа потера да потражите савет или утеху, нека вам је Бог у помоћи. Док вас ишеткају незаинтересовани стипендисти који ће се преслишавати пред вама, па док вас испитају некомпетентни и несавесни психолози бајатим тестовима, доћи ћете до психијатра (ако вам то тада ишта буде значило). Када будете схватили колико сте времена протраћили, и да сте више емпатије и професионализма могли наћи у гласу из слушалице позивајући кол-центар за самоубице, схватите да сте сами ви и ваша воља у потрази за сламком спаса.

 

СЛАМКА КВАСА

Ко броји до бесконачно, нема назад. Политичарима, којима није било потребно хируршки одстрањивати обзирност, игнорисали су сигнализацију народа сваке врсте да пуца по свим шавовима, и отуд као резултат пандемија самоубистава и нерађања. За то ће народ окривити, по принципу сваљивања кривице. Елем, људи су криви што не иду код лекара редовно, него кад пригусти (а питање је колики проценат има за нпр. магнетну резонанцу). За све је крив народ. Довољно је пропратити жаргон младих, јер они су најбољи одраз актуелног стања. Беше (ако изузмемо вулгарног типа узречице): мрак, шатро, боли глава, екстра, кул… па смо дошли до: реално (сетимо се тривијалности памћења), и на концу: логично! Као у аутобусу фирме Крстић где ништа не функционише, Павле Вујисић инсистира: „прописи су прописи“, тако и у нас све нелогично поста, што парадоксално стварно, а што у хумору на свој рачун, логично. Логично је да у Академију наука бива примљен Горан Петровић као заслуга за двадесетогодишњу књижевну импотенцију, а не неко заиста плодан и обећавајући писац или које друге вокације. За циљ се има тотална дехуманизација. На све могуће начине увести инхибицију задовољења свих егзистенцијалних потреба, од слободе говора до репродукције. Одродити човека, потчинити му интелект, емоцију угасити, свест обездушити и комплетно га подредити сврси система. Према томе, стерилитет никога не треба да чуди. Још ако постанемо сви једнакополни тј. гендер, бићемо једноставнији за манипулацију од једноћелијског прапретка. Једина зачкољица се намеће у виду питања: ако се већ инсистира на укидању родова, а опет и на родној декларацији (психолог – психолошкиња, витез – витешкиња…), како избећи трећи род (то, ово, оно) у који нас увлаче, а да не буде реч о каквом чудовишту, које би баш да избегну?

 

ЖИВОТ У ОПТИЦАЈУ

Када је држава у стечају, како живот одржати у оптицају? Никакви савети громопуцателно названих холистичара, креативних индустрија нити лажних алтрустичких апела у виду националних тимова за препород. Политичаре резистентне на божији гнев, и њихових медија катастрофичне вести игнорисати. Одавно је избрисана граница између етике Хипократа и Хипокрита. Него, када ти ништа не преостаје, уздај се у оно чиме располажеш. Ово није петпарачки клише, мантра или ом, већ реално и логично промишљање. Инат! Наш бренд, наш днк-монограм, наш идентитет – инат је једино што се може супротставити демографском банкроту. Свикли на тетурање из крајности у крајност, зашто не бисмо одабрали нешто друго спрам зида? За оне благословене плитким умом, ово није challenge за масовно заскакивање где се ко затекне; не губити невиност одмах по губљењу млечних зуба као у примитивних народа; не призивати непланирану као ни нежељену децу; већ, слободно и поносито, без параноје, поћи у загрљај вољеној особи. А, онима на власти, ставити до знања, да је доста свима пасјег живота у ком је забрањено и да се залаје. На њима је да отворе буџет, јер је алармантно до критичне тачке време, за подстицај. Децу не доносе роде, нити се самоубиства догађају без разлога, већ је неопходно стабилније гнездо односно сигурнија база. Не за треће, четврто, десето дете, већ за прво. И, за тили час, догодиће се, нешто, најприближније речено, васкрсење. Верујте!

Бранислав Јевтић за Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here