Бранко Радун: АМЕРИKА НОВИ РИМ 2

Поделите:

Америка и Рим су примери брзог територијалног ширења кроз низ сукоба ниског и високог интензитета. Можемо рећи да су у непрекидној експанзији. Ова два дубоко милитаризована друштва су у скоро непрекидним сукобима са другим државама. У вези оба ова империјализма се одавно води дебата о њиховој природи. Тако су римски историчари и политичке вође тврдиле, попут америчких патриота, да они ратују само у самоодбрани и да воде само праведне ратове. Такве идеолошке (само)обмане су одбачене од већине објективних аналитичара оба “републиканска империјализма”. Тај одбрамбени империјализам је био заиста одбрамбени само у почетним фазама историје ових држава.

Треба запазити да се оба друштва труде да своје ратове усклсде са сопственом “пуританском” етиком, па макар то било формално и дволично симулирање правде. Зато се и (не)свесно потискују чињенице које говоре о бруталном макијавелизму њихове спољне политике и ратова које воде. То нам показује како су њихове политике смеса идеолошког идеализма (“праведни рат”) и прагматичног империјализма. Обе компоненте и идеолошка матрица „ослободилаца“ „ујединитеља света“ са једне и сурови империјализам у пракси са друге стране чине две стране медаље истог новчића.

Бранко Радун: Америка – Нови Рим

Да би оправдали неки рат стари и нови Римљани све чине да стекну предност према другој држави и да када је за то њих повољно добију задовољавајући повод за рат. Стварају систем формалних и неформалних савеза, нарочито око јачих држава, тако да свака повреда суверенитета или интереса њиховог савезника може да буде повод за рат. Уколико им тренутак одговара. Исто тако својом агресивном политиком, и политиком подршке слабијим државама (“равнотежа снага”) па и сепаратистичким снагама унутар држава угрожавају стабилност виталнијих држава. А ове угрожене њиховим системом савеза, подршком “опозиционим” групама у друштву (етничке, верске, класне и политичке), економским и другим мерама стежу обруч и тако изазивају ратну ракцију ових конкурентских држава. На тај начин је увек други који изазива и започиње рат.

Осим тога Рим-Америка су као политичке заједнице су комплексни и у њима постоји увек они кругови који су за рат и они који су против њега. Да би добили подршку за рат војно-политичка елита која има различите интересе за вођење рата (идеолошке, личне, политичке, групне, пословне и сл.) мора добири подршку политичке и друштвене јавности. Зато се примењује рафинирана манипулација јавности која мора бити на крају убеђена да је рат и праведан и користан и да ће се брзо доћи до победе. У римском и америчком друштву је рат комплексно слагање различитих интереса кључних лобија и комбинација различитих идеолошких ставова. Тако је рат шанса за привредно ширење, за богаћење највише уског круга моћника, али и користи да један знаћајан број људи. Рат подржавају они који би имали користи од рата или они који подозревају од одређене земље. Тако је римска и америчка граница увек била извор сукоба и милитаризма тих друштава. Исто тако рат је и платформа јединства око које се окупљају различити слојеви и политичке групације. Нарочито ако се заврши тријумфом што је посебна категорија код Римљана и Американаца.

Иако Римљани и Американци нису водили класичне верске ратове, елеменат верског је битан у њиховим друштвима. Религија или њој блиски ставови дају мотивацију, оправдање и сврху рату. У самом чину објаве рата и код једних и код других је било елемената религијског и симболичког, али је често неразлучиво да ли политика користи религијску реторику за своје циљеве или је обрнуто. Углавном како векови пролазе све је више у питању ово прво, али никад па ни у време декаденције не треба потценити ни значај традиције (у значајној мери “секуларизована”). Оно што је битно је да је оно “касније” схватање рата проистекло из ране религијске традиције и етике. Велике религијске и идеолошке декларације о рату и миру су у каснијим временима често били формални оквири и реторичке фигуре, али то сигурно нису били на почетку историјског развоја. Следећи своје схватање света – које извире из религије – по којој се божански благослов и помоћ могу добити само за формално праведне подухвате, па тако и ратове – они и воде “само” праведне ратове. А пошто је праведни рат одбрамбени рат или рат којим се помаже савезнику у невољи, они су тако маневрисали политички да би противника натерали да нападне њих или њихове савезнике и штићенике, па тако добили повод за “ослободилачки” рат. Таквим формалним испуњавањем религијске етике једне јуридичке традиције се постиже оправдање пред божанством, пред сопственом јавношћу, али понекад се врши значајан утицај и на међународно јавно мњење. Стога је насушна потреба да сваки рат подведу под “праведан” и “морално неопходан”. Није реч само о пропаганди већ и о уклапању војних и других политичких акција у религијско-идеолошки оквир и његове вредности.

Римљани и Американци су склони религијском и идеолошком синкретизму јер са лакоћом усвајају култове оних друштава које покоравају и на тај начин их асимилују, а своју културу претварају у мултикултурни политеизам, али основне вредности остају мање више непромењене. Тако је расправа да ли је римска или америчка култура мултикултурна или монокултурна заправо беспредметна – основне поставке су “наше” а остало може као утицај мода да дође из целог света. То не нарушава основни идентитет политичке заједнице изграђене око идеје републике која се непрекидно шири док не постане “свет”, барем не угрожава у прво време.

Родољубиве приче и легенде (“патриотиц талес”) из римске и америчке историје говоре о грађанско-војничким врлинама хероја ране републиканске историје. Насупрот причама о врлим грађанима-војницима који су спремни да живот дају као патриоте, су зли тирани и њхове слуге. Прича о Тарквинију “охолом” који је постао симбол монархијске тираније против које су устали римски патрицији и плебејци и побуном установили републику, и приче о силованим женама уважених грађана спада у ону пропаганду коју су гајили и Американци у време своје борбе против енглеског краља “лудог тиранина”. Црно бела оптика која на јасним основама одгаја нове генерације и то чини везивно ткиво “републиканске империје”.

Латински савез је настао као војни одбрамбени савез више сеоских заједница са циљем заштите од околних суседа, а тако је настала и Америка као војни савез 13 колонија. Kао што је римски савез имао проблема и падова, тако је и амерички доживљавао кризе па и распад који је био превазиђен ратом Севера и Југа. Борба Рима са Самнитима изгледа као борба Америке са Индијанцима и мексиканцима. У оба случаја су се сукобили са милитантним, али примитивним и подељеним племенима који су живели у великој плодној равници која ће постати житница најмоћније државе. Kада су поражени сепаратисти унутар Савеза и угушен отпрот дивљих племена они се свом снагом бацају на ширење границе, и на огранизавање и колонизовање запоседнуте територије. То је време конституисање републике у солидним границама који омогућавају следећи степен – републиканске империје.

Ратови против Пира а касније против Kартагине су показали да римска грађанска војска може да се носи са моћним професионалним војскама античког света, а тако и Америчка милиција се показала ако не супериорна а оно сигурно равноправна у сукобима са високообученим војницима империјалне Енглеске, Шпаније и Немачке. Ратови “уништавања непријатеља” у којима се стварају велике војске које су способне да воде дуге ратне операције далеко од куће почињу у постнаполеоновској и посталександровској епохи. Велики војни генији попут Александра и Наполеона не би били могући да нису имали развијене урбане цивилизације које су могле мобилистати и опремити огроман број војника. Но прави наследници “романтичних хероја” Александра и Наполеона су били прорачунати и систематични Римљани и Американци.

Главни ривали у борби за светску моћ су им били Германи и Kартагињани. Светски ратови су избацили из “велике игре” остале ривале – на крају су остали само они. После Другог пунског рата који има елементе који подсећају на Други светски рат (Ханибалова “Kана” и поново обновљена Хитлерова кроз блицкриг) имамо доминацију Рима у средоземљу и Америке на глобалном плану. Грчка и Европа су биле “ослобођене” да би после схватиле да су заправо окупиране од њима блиске империјалне цивилизације. Европа је као и Стара Грчка у време хеленизма била богата и узвишена култура а Америка као и Рим урбана цивилизација коју организује империјална машинерија. Европа је прошлост као и тада што је грчки свет полиса тонуо у маргину и међусобице. Покушаји стварања савеза у модерн време попут ЕУ или међу античким грчим полисима нису ништа променили. Европа и Грчка су биле прошлост и палицу су предали својим агилнијим, агресивнијим и богатијим “рођацима” са запада. А ако неко не буде разумео светскоисторијску промену биће згажен и уништен као Kартагина у Трећем пунском рату или Kоринт у то време. Тако ће отприлике проћи и Немачка ако буде опет сањала “европску доминацију”.

Бранко Радун

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here