Бранко Радун: “Ђилас подиже споменик Титу”

Поделите:

На сатиричном порталу Зицер се појавио занимљив наслов “Драган Ђилас се залаже за самоуправљање и подизање споменика Титу у центру Београда!” Наравно Ђилас није нешто тако рекао, али ова шала (успела или не) погађа у тему о којој хоћемо да говоримо а то је програм који на неки начин рехабилитује титоистички дискурс у политици и економији. У то спада и повампирење титоизма кроз аутошовинизам квазилиберала који се огледа кроз кампање против српског национализма и СПЦ која као авет васкрсава комунистичку кампању “борбе против вере и сујеверја”, вечно претећег “великосрпског национализма” и “опасног утицаја Русије”. Kао што би рекао Трамп који је у САД мета сличне леволибералне хистерије – класичан лов на вештице.
Да горепоменути наслов о обнови самоуправљања није без основа говоре и неки ставови о национализацији приватизованих компанија (у стратешким областима) као и о потреби партиципације запослених у управљању компанијама. Kао неко ко је годинама писао о потреби већег утицаја државе у привреди (“државни капитализам”) и о потреби селективног субвенционисања и паметне заштите домаће производње сам са знатижељом читао о овим идејама које Ђилас промовише. Откуд тај коперникански обрт од заговорника неолибералног тржишта и европских интеграција у евроскептицизам и “антиглобализам” код тајкуна који је постао политичар који видимо у радикалнијем виду и код неких политичких дилетаната попут Радуловића? Једноставно су постали свесни да гуслање о “евроинтеграцијама” и “благодатима тржишта” не производи никакав ефекат у јавности. Они стога покушавају да се убаце у воз – антиглобализма, суверенизма, евроскептицизма који се као баук шири Европом али и светом.

Није спорно да политичари прате трендове и да ослушкују расположење грађана. Но спорно је како људи који су направили каријере у једном систему који је промовисао безглаву и једностану европеизацију и спроводио пљачкашку приватизацију (која је очекивани епилог социјализма који је рођен у злочину и пљачкашкој национализацији и који је продукт исте титоистичке елите) могу бити сада перјанице националне економије, евроскептицизма и суверенистичке политике. Могу да пробају али то не делује убедљиво.

Замислимо да су преко ноћи и Ђилас и ликови као Радуловић доживели просветљење и схватили колико су грешили и да сада ово што заговарају искрено раде. Иако све говори да је реч о популизму и демагогији замислимо да су они у томе потпуно аутентични. Kада се детаљније погледају њихови ставови ту нема много више од запаљивих фраза против ММФ-а и банкара (који су да кажем нама блиски). То нам говори да није реч о разрађеном програму на основу дубоког уверења већ о површним паролама, списку лепих жеља и о намери да се артикулишу популарни ставови.
Kад избаците пароле о државном капитализму не морате се држати реалности већ подилазите јавности без објашњења како ћете то одрадити. Kако ћете доћи до ресурса за оснивање државних компанија, како ћете доћи до квалификованог менаџемнта а да то не буде кумовско&страначка линија и томе слично. Исто тако ако предлазете национализацију она мора бити дефинисана у смислу од кад да важи и за шта, а да не говоримо о томе “како”. Уколико тога нема ви једноставно причате бајке и онда је сасвим разумљиво да попут Ђиласа изјавите како ћете “својом имовиног гарантовати национализацију ПKБ-а”. Сећам се негде је почетком деведесетих Милан Панић одговарао на питања хрватских новинара о “ратној одштети коју Србија треба да плати Хрватској”. Он је рекао да то није проблем. Они су опет питали ко ће то платити. Он је шеретски одговорио – “па ево ја”. Наравно сви су то схватили као духовит одговор, док Ђилас покушава да изгледа озбиљно док говори нешто слично.

Зашто то онда Ђилас промовише ако није реално и ако он то вероватни не би ни покушао да реализује уколико којим случајем некада дође на власт? Пре свега зато што то добро звучи – држава се враћа у економију и помаже запошљавање и развој. Осим тога део јавности са носталгијом памти самоуправљање и то није мала циљна група. На крају то значи и већи буџет који омогућава да се они који сун а власти или блиски њој окористе од државног капитализма и да успеју оно што никад на тржишту не би успели. Морамо закључити да иако ова обнова титоистичког дискурса делује као демагошка фарса у односу на оригинал, није за подцењивање јер може донети исто тако отровне плодове.

Бранко Радун

Политика

Поделите:

2 Коментари

  1. Тито јесте смрт за србе и Србију, слично његовом покровитељу Черчилу и наследнику Вучићу.
    Али, не може му се одузети да је знао да влада, да мућка, да плива. Сада нема таквог кога би народ подржао без резерве. Историја каже – Био некад митинг у Сплиту, па 1986, па Карађорђево… Пливач је пливао и узгред давио остале, нарочито србе. Мислим да свим члановима некадашњег Политбироа треба подићи заједнички гипсано – папирни споменик, да не заборавимо наше патње. Словенци то имају у центру града – гипсани Кардељ и друштво.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here