Branko Radun: “Đilas podiže spomenik Titu”

Podelite:

Na satiričnom portalu Zicer se pojavio zanimljiv naslov “Dragan Đilas se zalaže za samoupravljanje i podizanje spomenika Titu u centru Beograda!” Naravno Đilas nije nešto tako rekao, ali ova šala (uspela ili ne) pogađa u temu o kojoj hoćemo da govorimo a to je program koji na neki način rehabilituje titoistički diskurs u politici i ekonomiji. U to spada i povampirenje titoizma kroz autošovinizam kvaziliberala koji se ogleda kroz kampanje protiv srpskog nacionalizma i SPC koja kao avet vaskrsava komunističku kampanju “borbe protiv vere i sujeverja”, večno pretećeg “velikosrpskog nacionalizma” i “opasnog uticaja Rusije”. Kao što bi rekao Tramp koji je u SAD meta slične levoliberalne histerije – klasičan lov na veštice.
Da gorepomenuti naslov o obnovi samoupravljanja nije bez osnova govore i neki stavovi o nacionalizaciji privatizovanih kompanija (u strateškim oblastima) kao i o potrebi participacije zaposlenih u upravljanju kompanijama. Kao neko ko je godinama pisao o potrebi većeg uticaja države u privredi (“državni kapitalizam”) i o potrebi selektivnog subvencionisanja i pametne zaštite domaće proizvodnje sam sa znatiželjom čitao o ovim idejama koje Đilas promoviše. Otkud taj kopernikanski obrt od zagovornika neoliberalnog tržišta i evropskih integracija u evroskepticizam i “antiglobalizam” kod tajkuna koji je postao političar koji vidimo u radikalnijem vidu i kod nekih političkih diletanata poput Radulovića? Jednostavno su postali svesni da guslanje o “evrointegracijama” i “blagodatima tržišta” ne proizvodi nikakav efekat u javnosti. Oni stoga pokušavaju da se ubace u voz – antiglobalizma, suverenizma, evroskepticizma koji se kao bauk širi Evropom ali i svetom.

Nije sporno da političari prate trendove i da osluškuju raspoloženje građana. No sporno je kako ljudi koji su napravili karijere u jednom sistemu koji je promovisao bezglavu i jednostanu evropeizaciju i sprovodio pljačkašku privatizaciju (koja je očekivani epilog socijalizma koji je rođen u zločinu i pljačkaškoj nacionalizaciji i koji je produkt iste titoističke elite) mogu biti sada perjanice nacionalne ekonomije, evroskepticizma i suverenističke politike. Mogu da probaju ali to ne deluje ubedljivo.

Zamislimo da su preko noći i Đilas i likovi kao Radulović doživeli prosvetljenje i shvatili koliko su grešili i da sada ovo što zagovaraju iskreno rade. Iako sve govori da je reč o populizmu i demagogiji zamislimo da su oni u tome potpuno autentični. Kada se detaljnije pogledaju njihovi stavovi tu nema mnogo više od zapaljivih fraza protiv MMF-a i bankara (koji su da kažem nama bliski). To nam govori da nije reč o razrađenom programu na osnovu dubokog uverenja već o površnim parolama, spisku lepih želja i o nameri da se artikulišu popularni stavovi.
Kad izbacite parole o državnom kapitalizmu ne morate se držati realnosti već podilazite javnosti bez objašnjenja kako ćete to odraditi. Kako ćete doći do resursa za osnivanje državnih kompanija, kako ćete doći do kvalifikovanog menadžemnta a da to ne bude kumovsko&stranačka linija i tome slično. Isto tako ako predlazete nacionalizaciju ona mora biti definisana u smislu od kad da važi i za šta, a da ne govorimo o tome “kako”. Ukoliko toga nema vi jednostavno pričate bajke i onda je sasvim razumljivo da poput Đilasa izjavite kako ćete “svojom imovinog garantovati nacionalizaciju PKB-a”. Sećam se negde je početkom devedesetih Milan Panić odgovarao na pitanja hrvatskih novinara o “ratnoj odšteti koju Srbija treba da plati Hrvatskoj”. On je rekao da to nije problem. Oni su opet pitali ko će to platiti. On je šeretski odgovorio – “pa evo ja”. Naravno svi su to shvatili kao duhovit odgovor, dok Đilas pokušava da izgleda ozbiljno dok govori nešto slično.

Zašto to onda Đilas promoviše ako nije realno i ako on to verovatni ne bi ni pokušao da realizuje ukoliko kojim slučajem nekada dođe na vlast? Pre svega zato što to dobro zvuči – država se vraća u ekonomiju i pomaže zapošljavanje i razvoj. Osim toga deo javnosti sa nostalgijom pamti samoupravljanje i to nije mala ciljna grupa. Na kraju to znači i veći budžet koji omogućava da se oni koji sun a vlasti ili bliski njoj okoriste od državnog kapitalizma i da uspeju ono što nikad na tržištu ne bi uspeli. Moramo zaključiti da iako ova obnova titoističkog diskursa deluje kao demagoška farsa u odnosu na original, nije za podcenjivanje jer može doneti isto tako otrovne plodove.

Branko Radun

Politika

Podelite:

2 Komentari

  1. Tito jeste smrt za srbe i Srbiju, slično njegovom pokrovitelju Čerčilu i nasledniku Vučiću.
    Ali, ne može mu se oduzeti da je znao da vlada, da mućka, da pliva. Sada nema takvog koga bi narod podržao bez rezerve. Istorija kaže – Bio nekad miting u Splitu, pa 1986, pa Karađorđevo… Plivač je plivao i uzgred davio ostale, naročito srbe. Mislim da svim članovima nekadašnjeg Politbiroa treba podići zajednički gipsano – papirni spomenik, da ne zaboravimo naše patnje. Slovenci to imaju u centru grada – gipsani Kardelj i društvo.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here