Бранко Радун: Стране инвестиције, пиво и курве

Поделите:

 

На интернету је била популарна анегдота о томе како је Марк Фабер, берзански аналитичар и пословни човек, коментарисао неке идеје Бушове администрације да се ублаже ефекти рецесије. „Федерална влада разматра да свакоме од нас да 600 долара. Драги моји земљаци Американци: ако тај износ потрошимо у Wал-Март-у, новац одлази у Кину, ако га потрошимо на гориво, иде Арапима. Ако купимо компјутер, новац одлази у Индију. Купимо ли воће, новци иду у Мексико, Хондурас и Гватемалу. Купимо ли добар ауто, новац завршава у Немачкој или Јапану. Купимо ли поклончиће, иду у Тајван, а ниједан цент тог новца неће помоћи америчкој економији. Једини начин да тај новац остане у САД-у је да га потрошимо или с курвама или на пиво, јер то су једине две ствари које још производимо овде. Ја свој део већ трошим на такав начин.“ Заиста ако је таква ситуација у највећој економији планете шта онда да кажу они који живе у малим земљама на периферији Првог света попут Србије (они наши либерали који говоре како је Србија део Трећег света очигледно никад тамо нису били).

Наш проблем је што је Србија имала неефикасну социјалистичку привреду која је кроз транзицију (а пре тога кроз ратове и санкције) докусурена. Пљачкашка приватизација је донела пропаст многим и успешнијим комапнијама јер су нови власници оптеретили компаније огромним кредитима, исисали новац из њих и на крају их продали у старо гвожђе. Школски примери изузетно успешних компанија са производима који су могли да конкуришу на светском тржишту а који су кроз приватизацију уништени су Магнохром и Минел.

Данас власт покушава да привлачењем страних инвестиција надомести погубне ефекте ратних деведесетих и транзиционих двехиљадитих. Стране инвестиције су у принципу позитивне ако стварају већи број радних места, ако доносе нове технологије и решавају питања неразвијености неких крајева. Но њихов учинак не мора бити позитиван уколико је у питању «шрафцигер индустрија» у којој се само склапају страни производи да се не би плаћала царина, или ако запошљавају људе са ниским квалификацијама који добијају мале плате или пак ако им је држава у коју долазе само привремена дестинација одакле одлазе чим прођу субвенције.

Јожа Менцингер словенчаки економиста и министар економије на почетку транзиције је говорио да стране инвестиције могу бити опасне по домаћу привреду ако долазе у секторе у којима постоји јака домаћа производња. Јаке стране компаније са подршком својих банака могу врло ефикасно да елиминишу домаћу конкуренцију и да се наметну и донесу и своју мрежу добављача. То може уништити домаће компаније и донети већу штету но корист.

Замерка страним инвестицијама је и да они генеришу слабоплаћена радна места, да не доносе нове технологије и развојни сектор, да не премештају у друге земље менаджемнт и да тако и нема трансфера технологије и менаджерских вештина. Ни јаче економије од наше се не могу похвалити тиме да је нека велика компанија из неке богате зеље пребацила своју централу код њих. Генерално гледано стране инвестиције (овакве какве данас јесу у региону) доносе углавном квантитативну корист док се за квалитативну морате сами потрудити. То значи да ако имате домаће играче који уз подршку владе прихватају стране инвестиције можете доћи до развојне фазе и квалитивне користи (боља радна места, трансфер технологија и вештина, улазак на друга тржишта и сл.). То опет претпоставља много озбиљнију подршку домаћем бизнису и «домаћим инвестицијама».

Но, оно што нам је занимљиво у горепоменутој анегдоти је да је америчка влада имале идеју да пласирају новац као “поклон” да би стабилизовали тражњу и дали импулс домаћој производњи. Да се не лажемо државе «поклањају» много новца кроз директне субвенције или посредне развојне и војне пројекте што на примеру развијених доноси нова радна места, нове технологије и конкурентност на страним тржиштима. Није ни случајно да су највеће компаније које се баве производњом истовремено и највећи корисници војног и других буџета. Но свесни смо да ни ММФ нити ЕУ не жели да мале земље имају развојне економске политике и да нам је намењена улога тржишта и извора јефтине радне снаге. Закључак је да ако желите да имате развојну политику то морате радити паметно, селективно и «испод жита» да вас «велики» не блокирају.

Политика

Поделите:

3 Коментари

  1. Из горе наведеног текста види се да се страна контрола спроводи, углавном, из економских интереса. Када је Србија у питању има још:

    -Комадање територије и прављење других, несрпских и антисрпских држава на српској земљи. -Промена демографске слике масовним насељавањем странаца, тзв. миграната, који се не могу асимиловати.
    -Вођење политике против културно-историјског наслеђа Срба са циљем њиховог потпуног и трајног отуђења од темељних вредности које њих (Србе) чине народом. То се постиже културном и образовном политиком и политиком наметања друштвених норми као што су тзв. родна равоправност, јавни педерлук и све перверзије које уз педерлук иду у пакету, иду, итд.

  2. ПЕНЗИОНЕРИ, ПОРЕД ОДУГОВЛАЧЕЊА СА ЖИВОТОМ, ОДУГОВЛАЧЕ И ЖИВОТ СА ПЕНЗИЈОМ!

    Човек након рођења почиње са одуговлачењем живота, а то је убрзана активност када стигне до пензије. Пензију мора да развлачи свакодневно, а обећања њеног повећања до нивоа никада већа тера га са активнијем одуговлачења живота. Мисле за одуговлачења живота крену од сина, снаје, унуке и унуци, а пензија реално све мања и мања.

    • Сви кажу да бесплатан ручак не постоји. Постоји, онај прескочени.
    • Права истина је ону коју саопшти председник. Тачка!?
    • Наша влада не може пасти, све док се не распасти.
    • Интелигенција користи слободу кретања. Слободно напушта земљу.
    • О пензионерима нико не брине. Они су, за власти, старо здање.
    • Да нико интелектуалца не пита, демантовао је професор Стојан Раденовић. На крају, добио лап топ.
    • Професор Раденовић више и председник мање чине степеницу више за БУ. У Шангају.
    • Колико се председник интересује за математику, да му није касно да је упише?
    • Пензионери свакодневно одуговлаче са животом. Чекају повећање пензије, веће но икад!
    • Пензионери се не жале. Живе скромно, од данас до сутра.
    • Отимачина пензија је најјача реформа власти. Многи пензионери гладују реформно.
    • И Срби су у нечему први на свету. Имају највише обећања по глави становника.
    • Напредне су све акције наше владе. Зец је још у шуми, а они већ дебело замастили ражањ.
    • Пензионери боље живе у сновима ΛV, него у стварности.
    • Ако пензионери чекају повећања пензија, морају живети два живота.
    • Наша власт пере руке од свега. Отисци остају на кожи пензионера.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here