Ч. Копривица: Сукоб на Кавказу и поуке за Србију

Поделите:
Ако имате поузданог савезника и изаберете погодан тренутак – тада можете повратити територије на које полажете право. Као Азербејџан, на основу међународног права

Предсједник Србије је јуче (12. новембра), као, уосталом, и неколико пута раније, од почетка азербејџанске агресије на арменски народ, истицао како је овај примјер поучан за нас, те да замрзнути конфликт, какав је и косовски, увијек може да „се одмрзне“, са катастрофалним посљедицама. Из тог разлога га је, према његовом схватању, боље ријешити сада, него одгађати његово коначно рјешење за будућност, да, како је нагласио – остајући вијеран колико патетичној, толико и морално циничној црвеној нити својег пропагандног обрасца –„наша деца“ не би морала да се носе с пошашћу одмрзнутог конфликта. Циљ овакве поруке је очигледан: боље је сада постићи „компромис“ – пошто-пото, па и по цијену правног одрицања од своје привремено окупиране покрајине – него чекати прилику да се косовско питање ријеши у складу с Резолуцијом 1244, која, иначе, нуди више него довољно простора за компромис, а тиме и у складу с Уставом Србије, чиме би била очувана територијална цјеловитост наше земље.

Компромис јесте могућ унутар оквира који даје Резолуција 1244, и то, уосталом, и јесте њен дух. То што Запад, а за њим и Шиптари, на то не пристају, спада напросто у насилничко политичко понашање. А то што се српске власти, у континуитету, још од ДС-СПС владе, [одричу Косова, прим. НС] спада у колаборацију, која је одавно прешла границе које слабост и анемичност одвајају од издаје сопствене државе. Дакле, за предсједника и његово окружење – које се о овом питању не пита ништа, будући да он сам води косовску политику Србије – одговор на дилему с којом смо поводом КиМ суочени гласи овако: боље је (за Србију и Србе) да се сада одрекнемо Косова и Метохије, него да га у будућности евентуално повратимо.

Како знамо да предсједник жели да се и званично, дакле, конвалидирано у правној форми, одрекне Косова и Метохије? Он то никада није рекао, штавише често понавља да никада неће признати „независност“ такозваног „Косова“. Иако се пажљиво чува да не изговори ријечи које би по њега могле бити инкриминишуће, чиме одржава залихе полемичке муниције за своје апологете или с њиме интересно повезане појединце и скупине, неколико ствари у његовој косовској реторици је индикативно.

1) Никада, макар откад обавља дужност предсједника Републике, а чини нам се ни као предсједник владе, није рекао да неће препустити ниједан дио („педаљ“) простора Косова и Метохије албанским побуњеницима, односно Раминој Великој Албанији;

2) Много пута нас је „обавјештавао“ да на КиМ „ништа није наше“, да су тамо „други [српске, послијепетоктобарске власти прије његове] све изгубили“;

3) Да Ђаковица, Качаник и слично нијесу наши, или да су то „великосрпска“ мјеста, сугеришући да је то наше само у (претпостављамо за њега изокренутој) уобразиљи „Великосрба“, али не и у стварности; узгред, зашто Ђаковица и Качаник не би били српска мјеста? Због бројчане премоћи Албанаца у њима? Ако је тако, тада критеријум по којем се, према предсједнику, има рјешавати косовско питање није правни, који јамчи да је цијело КиМ у саставу Србије, већ прије свега етнички. Заправо, кључни „критеријум“ био би фактичко стање – то што је Запад за косовске Шиптаре окупирао јужну српску покрајину, тако етничко начело у рјешавању питања не би важило ни тамо гдје су Срби на КиМ већина. Али ако ми одустанемо од правног начела рјешавања овог питања, наиме, од тога да према међународном и унутрашњем праву КиМ јесте дио Србије – тада тамо заиста нећемо имати ништа, и тада ће само преостати да се перфектуише и потврди да је КиМ албанско. Можда управо то и јесте одавно зацртани циљ предјседникове косовске политике, па зато тако упорно понавља да су други изгубили све – иако је управо он наумио да нам све то коначно и неопозиво изгуби?

4) Тзв. „правно обавезујући споразум о свеобухватном рјешењу…“ значи да се спор између легалних српских власти и приштинских сецесиониста има рјешити тако да након тога више не буде могућа његова ревизија без обостране сагласности. Ако је јасно да се у Бриселу од почетка преговара изван оквира предвиђених Резолуцијом 1244, као и да је зацртано да преговори треба да се заврше споразумом о трајном рјешењу, тада нема сумње да би „свеобухватним рјешењем“ КиМ остало изван правног оквира Србије, која би поврх тога изгубила могућност полагања права на враћање своје силом отуђене територије, односно на предузимање одговарајућих радњи у том смислу. Укратко, Бриселски споразум је од самог почетка Србију поставио на колосјек у којем она, под видом „преговора“, саучествује у суверенизацији „Косова“. Тога је предсједник Србије веома свјестан…

Овим је показано да предсједник заступа и морално и (здраво)разумски изразито контраинтуитивну тезу да је за нас сада боље да се сада трајно одрекнемо Косова и Метохије, него да га икада у будућности вратимо. У свему томе се некако успут подразумијева – без обзира на лицемјерно позивање на „дјецу“– да је најважније како ће бити нама сада, као да Србије неће бити за педесет или сто година. Па стога, због бриселско-берлинске уцјене (признање Косова за евентуално чланство у ЕУ), наша клијентелистичко-колаборационистичка политичка класа пристаје на продају интегритета, сржи, а тиме и будућности свога народа – у цјеловитој и слободној српској држави – зарад онога што се сада нуди као тобожња економска корист, или се напросто уцјењивачком политиком изнуђује од београдских власти, које се, случајно или намјерно, налазе у зависном положају. Зато је заклињање у дјецу пропагандна константа која препознатљиво повезује Ђукановићеву, Тадићеву и Вучићеву отпадничку реторику и одговарајућу дјелатност: позвати се на нешто вриједно, свето, осјетљиво – да би се прикрила права суштина квислиншке прагматике.

Нападањем тезе о замрзнутом конфликту – што је стандардни правни термин, а не израз било чије жеље да гаји конфликте, или преференције ка „замрзнутостима“ – предсједник не само да подупире своју опцију „безалтернативног“ капитуланства него и предупређује расправу о правој теми: Да ли је боље да Србија поврати Косово и Метохију, или да га се трајно одрекне? Замрзнути конфликт је, по природи ствари, привремено стање, али нико, макар с наше стране, не би требало да га прижељкује као, да тако кажемо, „трајну привременост“. Оно што, када је Косово и Метохија у питању треба бити постављено као право питање и, вјерујемо, као нормативно питање читаве политичке заједнице српског народа брзо ријешено, јесте: Да ли Србија треба да реинтегрише Косово и Метохију – или пак не? (као што, очигледно, вјерује предсједник ове земље).

Вратимо се, међутим, поводу овога прилога. Предсједникова анализа закавкаског рата вишеструко је неодржива будући да се у њој прећуткују, односно искривљено приказују кључне околности арменско-азерског сукоба. Он то ради свјесно и врло срачунато – у оквиру своје вишегодишњег покушаја „ослобађања“ Србије од косовског „бремена“, како је сам, не једном, карактерисао косовско питање. Ако га, као особу, по свој прилици, одликује „завидна“ морална инсуфицијенција, његове интелектуалне способности ипак нијесу за потцјењивање. Шта је, дакле, спорно у предсједниковим квалификацијама, поред тачне констатације да је примјер за нас поучан (али не како он интерпретира), и да треба бити војно спреман, што је више него очигледно?

Прво, замрзнути конфликт у Закавказју није спонтано „одмрзнут“ – како предсједник сугерише својом, годинама увјежбаваном компромисерском реториком, као да је у питању некаква стихијска појава која не зависи од људи. У датом случају до одмрзавања је дошло путем дуго спремане азерске агресије на територију Арцаха, територије арменског народа од пра давнина.[1] Друго, апстрактно-пацифистички посматрано, рат јесте ужасан, али искуства и перспективе на недавни догађај радикално су другачије: за Азере је то изразита побједа, док је за Армене то несумњива национална трагедија, која није прерасла у потпуну катастрофу зато што се, додуше за неке ствари и области прекасно, умијешала Русија. Ипак, људски и територијални губици Армена су огромни.

Треће, иако су могли да се помире с поразом у прошлом рату за независност Арцаха – до којег је дошло због арменске одбрамбене реакције на ничим, осим старом, притајеном мржњом изазвана масовна убиства Армена широм (совјетског!) Азербејџана 1988. – они су изабрали да сачекају прави политичко-историјски тренутак, и да војно поврате знатан дио територије која им припада по међународном праву, на основу, нама у бившој Југославији болно познате инерције одржављења административних међурепубличких граница унутар бившег СССР. Дакле, Азери су, као народ, ријешили да својој дјеци (између 1991. и 2020. стасала је читава нова генерација) „натоваре“ терет замрзнутог конфликта и (ако на тренутак занемаримо морална страна питања – која говоре у прилог Армена), очигледно је да нијесу погријешили. Одмрзавање замрзнутог конфликта умије да се исплати…

У свијету у којем се хитро мијењају околности, толико брзо да то понекад може надмашити моћ предвиђања, није незамисливо да се повољне околности за, надамо се, мирну реинтеграцију Косова и Метохије појаве и прије него што очекујемо – за шта прије свега треба да будемо бити морално и уопште духовно спремни. Но чак и када ни најмање није на видику ништа слично томе – као, рецимо, у случају турске окупације сјеверног Кипра – оно што слабија страна (а ми у српско-албанском спору то нијесмо) може задржати као макар морално задовољење јесте непристајање на правно признавање отимачине. Зато Кипар никада није потписао ништа налик „правно обавезујућем споразуму у нормализацији“ (са тзв. „Турском Републиком Сјеверни Кипар“, нити Турском), или како се већ тачно звала стилско-правна наказа конструисана у главама берлинско-бриселских чиновника.

Да закључимо, ако имате поузданог савезника (Турска), добро се спремите за рат (Азербејџан) и изаберете погодан тренутак (пандемија, те глобална пометња пред америчке, узгред безочно покрадене изборе) – тада можете повратити територије на које полажете право – на основу међународног права, иако немате никакво историјско, нити морално право на њих. У случају нашег спора око Косова и Метохије, осим међународног, и историјско и морално право је на нашој страни. Уколико пак немате савезнике – пошто сте се претходно потрудили да с јединим којег сте имали (Русија) темељно покварите односе (Пашињанова прозападњачка, колоквијално позната као и „сорошевска“ екипа, која је дошла на другом таласу тзв. „плишаних револуције“, најприје испробаних 5. октобра 2000. код нас), уколико се материјално и морално нијесте припремили за рат (а и одавде је, а камоли из Јеревана, било видљиво да се Азери за то озбиљно и одавно спремају) и ако сте довели неспособне („на Западу школоване“) и/или морално-патриотски спорне кадрове на одлучујућа мјеста, тада овако жалостан исход овог кратког рата није могао бити неочекиван.

Иако је Пашињанова прозападњачка опција прије наликовала тадићевском идолопоклонству према Западу него Вучићевом покушају копирања Брозове политике тобожње еквидистанције према Истоку и Западу, поучно је до које мјере може бити опасност када се играте стрпљењем, повјерењем, достојанством, а не напослијетку и интересима јединог савезника, као што је актуелна политичка гарнитура чинила према Русији. И у нашем случају, претјерано поигравање (с) Русима – као што су срамотни Вашингтонски споразум, позивање на некакво имагинарно „челично пријатељство“ с Кином и слично, може уздрмати повјерење према званичном Београду. А јасно је да би у случају неке велике невоље у Југоисточној Европи једина земља која би се евентуално могла заложити за Србе била она која је то била и у прошлости – Русија.

Примјер потоњег рата може бити поучан за Српску, а тиме и за све нас – уколико се посматра из арменске перспективе. Без обзира на то што је Република Српска правно (и међународноправно и унутрашње-правно) призната чињеница (за разлику од Арцаха) – двије важне околности дају повод за забринутост у погледу њене будућности:

а) За Запад је она трн у оку, јер се непостојање воље за државно-правно, али и морално-емотивно интегрисање Српске у БиХ (односно „босанство“), што је вјероватно било пројектовано у Дејтону, коси с константом њихове геополитичке матрице према којој нема мјеста за самосталан, снажан српско-православни чинилац у Босни и Херцеговини; све потоње бројне, дрске, противправне, једностране ревизије Дејтонског споразума упућују на то;

б) Босанско-херцеговачки муслимани, који су уобразили да је цијела „Босна“ њихова – ваљда стога што су они једини „аутентични“ чувари (централистичко-мајоризујућег) „босанства“, одавно сањају о „реваншу“ за Ослободилачки рат за Српску (1992-1995), за који се надамо да временом неће добити историјски префикс „први“.

Утапање Српске у БиХ је нескривена идеја немалог, утицајног дијела муслиманске политичко-интелектуалне врхушке. Они могу бити вишеструко охрабрени развојем догађаја у Закавказју: Запад није учинио ни вербални покушај да заустави муслиманску агресију на хришћане, иза које је на сваки начин стајала Турска, све надахнута традицијама османлијског Калифата. А ако не буде другог начина да се стварност у БиХ уподоби геополитичким преференцијама Запада, он би у неком тренутку могао дати миг за муслиманску агресију на Српску, као што су то учинили за јрватску агресију на бившу Републику Српску Крајину. Иако Босна и Херцеговина јесте територијално и духовно подијељена држава, то од ње још не би чинило територију на којој је замрзнут конфликт – да међу муслиманима није тако снажна идеја о Српској као неприхватљивом провизоријуму, који треба првом згодном приликом (насилно) укинути.

На крају, за нас као народ чија је историјска самосвијест неодвојива од симболичких константи/идеала слободе и правде, примјер поновног пострадања арменског народа може бити поучан и из нешто шире перспективе. Не само што не побјеђује увијек правда, што смо одувијек знали, него ни претходна страдања једног народа сама по себи не морају бити довољни за моралну залогу да се ту у будућности неће понављати, да ће се заиста остварити оно завјетно Никад више. Турански народи – а Турци и Азери народи су заједничког поријекла – очигледно се нијесу задовољили геноцидима над Арменима које су починили у прошлости (1915, односно 1988.). У њиховој колективној свијести, судећи и по најновијим догађајима, не само што недостаје било какав траг сопствене кривице и одговорности, већ, крећући се по злочиначким траговима предака, настоје да доврше свој „посао“.

Посматрано из још шире перспективе, то је наставак многостољетног рата између туранско-муслиманског и источнохришћанског свијета који је отпочео упадом и остајањем првих, мало цивилизованих племена у хришћанске земље и у хришћанску цивилизацију. Народи из те расно-религијске скупине, али и они који су им по менталитету и по својем историјском путу блиски – као Албанци који воде поријекло с Кавказа – необично су надарени да стољећима држе исти злочиначки образац колективног понашања, уз далекосежно суспендовање могућности суочавања с моралном неодрживошћу таквог понашања. Зато ће, нема сумње, пред нама и у догледној будућности бити великих искушења. Од нас, а у првом реду од наше власти (садашњих и будућих), зависи да ли ћемо се у неком тренутку у будућности наћи у позицији побједника или поражених при неком могућем „брзом“ разрјешавању спора око српске колијевке – или ћемо суочавање с неизвјесношћу замрзнутог конфликта предуприједити „ковертирањем“ трајнога пораза.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here