Данијел Игрец: Амерички “косовски пакет” – стари ултиматуми у новом паковању

Поделите:

Почетком ове године српску јавност обрадовала је вест да је са функције “заменика помоћника америчког државног секретара” за Европу и Евроазију смењен Брајан Хојт Ји, познат по својим антисрпским ставовима и уценама које је мимо свих дипломатских манира отворено износио током својих дипломатских шетњи по Балкану.

Међутим, како ствари стоје испоставља се да ће радовање због Брајановог одласка бити кратког даха јер је овог фанатичног русофоба на функцији службеника Стејт департмента задуженог за Србију заменило “ново лице” америчке старе политике, Вес Мичел.

Овај дипломата, са уским везама у Атлантском савету, једној од најутицајнијих лобистичких група америчке “дубоке државе“, човек који за разлику од свог претходника вешто крије своју русофобију, стиже нам ових дана у Београд како би државно руководство Србије подсетио на “стару обавезу” и “услов свих услова” који Србија никако да испуни – одустајање од борбе за Косово и Метохију.

Према писању појединих домаћих медија Вес Мичел ће српским државним званичницима представити “најновији предлог коначног решења статуса Косова“. Он се састоји у пружању (наводно) “већих извршних овлашћењаЗаједници српских општина на северу КиМ под условом да Београд заузврат престане да блокира улазак Приштине у све међународне организације, укључујући и ону најважнију, Уједињене нације.

Шта је “ново” у предлогу Веса Мичела, треба ли Београд да размотри прихватање вашингтонских решења и ко заправо стоји иза још једне у низу америчких дипломатских инвазија на Србију?

У наставку дајем (своје) одговоре на поменута питања.

Оном ко је последњих месеци пратио дешавања везана за бриселски “дијалог” Србије и тзв. Косова одмах ће бити јасно да је “косовски пакет” Веса Мичела ништа друго до директна последица лобирања Приштине код америчких званичника.

Подсећам да су крајем 2017. године самопроглашене приштинске власти на челу са Хашимом Тачијем од америчког Конгреса и Стејт департмента затражилe да Вашингтон појача свој притисак на институције ЕУ како би убрзале процес “свеобухватне нормализације односа” са Београдом. Иритирани спорошћу Брисела по питању финализације пројекта “независног Косова” и његове међународне афирмације приштински сепаратисти позвали су Америку да заузме активнију улогу у процесу преговора са Србијом како би се наша држава приморала да што пре призна тзв. Републику Косово. Сетимо се само позива Рамуша Харадинаја “највећем пријатељу Косова” да се и званично укључи у преговарачки процес са Београдом.

Крајњи циљ Албанаца је да на бриселски преговарачки сто на мала врата поново врате Ахтисаријев план који почива на идеји српског формалног признавања тзв. Косова. У том контексту потребно је посматрати и све веће инсистирање Приштине на изменама постојећег Споразума о Заједници српских општина; њена намера је да се кроз ревизију тог споразума имплементира одлука тзв. косовског Уставног суда према којој се ЗСО перципира као обична невладина организација, као асоцијација општина које делују искључиво у оквиру косовског правног поретка и према косовским законима о локалној самоуправи без икакве правно-институционалне везаности на државу Србију и њене прописе.

Подсетимо да је Србима нешто слично пре десет година обећавао и озлоглашени Марти Ахтисари у свом посебном плану за КиМ.

Сада је на делу покушај да се Србији наметне модификована верзија тог Ахтисаријевог плана којa Србима на КиМ наводно гарантује “ширу” аутономију али у оквирима независног Косова. Иза лепих речи и овога пута крије се вешто упакована западна клопка српског коначног и неопозивог признања Приштине при чему српски народ на КиМ не би имао ни “а” од аутономије.

Управо тај циљ следи и најновији амерички “косовски пакет” – он Србији не доноси ништа ново већ јој намеће оно што је она 2007. године децидно одбацила као неприхватљиво и што захваљујући руском вету није прошло ни у Савету базбедности УН.

Штавише, тај пакет садржи још једну опасну замку. Наиме, према речима самог Мичела, који је данас завршио своју посету Приштини, “нико не може да спречи трансформацију Косовских безбедносних снага у војску Косова“, јер је то “јасан став од којег Америка не одустаје“. Другим речима, приштински тутор Вес Мичел захтеваће од Београда да не омета формирање “оружаних снага Косова“, да допусти рађање нове ОВК, што је директaн ударац на Резолуцију 1244 и перфидан покушај њеног укидања.

Уколико пак Србија не прихвати амерички “пакет” (старих) услова и уцена Вашингтон јој прети “потпуном блокадом европског пута и обуставом страних инвестиција“.

Овакав амерички приступ односима са Београдом не само да потврђује континуитет антисрпске и окупационе политике коју ова “светска сила” годинама спроводи на овим просторима. Штавише, он јасно показује сву неспремност Вашингтона да се суочи са новом реалношћу међународне политике у којој Америка све очигледније губи позицију “светског полицајца” чијој вољи су се у прошлости све државе безусловно потчињавале.

Ово није 1999., већ 2018. година. Српски народ више не живи у илузијама и заблудама о “лепшој будућности у европској породици народа” и на чланство у ЕУ све мање гледа као на “спасоносни поклон Запада“. Најлепши поклон који данас Америка може да пружи српском народу је управо блокада даљих ЕУ интеграција јер је јасно да огромна већина грађана не подржава бриселску политику даљих притисака и условљавања чланства у ЕУ одрицањем од дела државне територије.

А што се тиче претњe обуставoм страних инвестиција Вашингтон треба да схвати да ЕУ нису само амерички верни вазали Хрватска, Пољска, Летонија и Литванија које би прве потрчале да казне “руског пиона на Балкану“. Европу чини много држава које више нису спремне слепо да следе диктате који им стижу “преко баре” и да због америчких геополитичких аспирација угрожавају своје стабилне економске и политичке односе са Србијом.

Београд ни за време ратних деведесетих, када је геополитичка ситуација ишла у корист његовим непријатељима, није био спреман да предузима овакве самоубилачке потезе. Због чега би он то чинио сада када су услед измењене климе у међународним односима глобалне позиције покровитеља косовске независности озбиљно пољуљане?

Прихватање америчког “пакета” био би са аспекта данашњих (геополитичких) позиција Србије акт ирационалне и неразумне политике, политике којој је место у прошлости. Србија је за последњих неколико година уз пружену руску и кинеску руку сарадње успела да олабави бриселско-вашингтонску омчу око свог врата што јој је пружило већи маневарски простор за примену стратешких и државотворних решења у спољној политици; решења која су на линији одбране државних и националних интереса и у духу нове реалности светске политике, која све више поприма елементе мултиполарности.

Али очигледно је да правило “нова времена, нова политика” не важи и за САД; свет се мења али америчка (спољна) политика остаје иста. Она остаје идеолошки заробљена у хладноратовским оквирима, њу и даље диктирају кадрови задојени хистеричном русофобијом и србофобијом, људи који на свет и даље гледају кроз наочаре америчког интервенционизма. Исти остају и пакети америчких ултиматума према Србији, мења се само њихов испоручилац. Јуче су то били Холбрук и Хојт Ји, данас Вес Мичел, а сутра нека нова клинтонистичка пудлица.

Али ко год био, Србија не мора да трпи њихове притиске. Сада су ту Русија и Кина које и у војном и у економско-политичком погледу могу да парирају Америци. Сада су ту и “силе у успону” попут Бразила и Индије које своје “место под сунцем” налазе у стратешком партнерству са Москвом и Пекингом. Пред нашим очима рађају се и нови савези у Европи који одбацују пропали пројекат ЕУ и своју будућност граде на политици суверенизма.

Све ово говори да Србија има алтернативу, да има савезнике и механизме међународне сарадње који јој омогућавају да се одупре притисцима и  сачува неповредивост своје територије.

Захвалимо се Американцима и поручимо Весу Мичелу да својим газдама у Вашингтону пренесе да Србија њихове “поклоне” (више) не прима.

Мр Данијел Игрец

ВИДОВДАН

Поделите:

7 Коментари

  1. Главно питање је ко је позвао Мичела у госте и да ли он помаже Тачију или Вучићу.
    Није спорно да су то савезници Шиптара, прво је отишао код пријатеља.

    Али и Вучићу време цури, и очигледно је да се запетљао у свом унутрашњем дијалогу.
    Српска православна Црква није довољно кооперативна. Апел за очување Косова и Метохије је подигао тензије, а могу да се појаве и неке нове, неочекиване иницијативе.

    Да ли Вучић сме да олако уђе у референдум о Косову.
    Мислим да он сада мора нама да покаже како се дивовски бори против највеће силе света.
    Видећемо већ за пар дана.

  2. “Дубока држава” се гица – још је веома моћна. Мени се чини да је кључ – Трамп. Не може да их спречи, или управља њима, АЛИ има механизме да ублажи. Да је ненапу*ена баба Клинтон уместо њега, ствари би биле значајно другачије. Ово нису ствари за днас, или сутра – ово су стратешке ствари које се не могу ломити преко колена. Учимо од англе и секса: корак по корак…

  3. Dosta kuknjave o Albanskom lobiranju. Lobirajte i vi. Ako je rusofob zna se sta hoce sa cuje: da obozavamo Amerikance i mrzimo Ruse zbog 50 godina komunisticke diktature, evil Putin i tako to. I kako jedva cekamo da udjemo u NATO i EU. Znaju Rusi sami da se brane, ne trebaju im Srbi. A mi hteli ne hteli smo u Americkoj zoni. Isto tako mu reci da smo mi daleko od Rusije, da su losi putevi i planine u tom smeru, i da se ne plasimo toliko Rusa ko Poljaci jer to je isto kao kada bi nekoga u pustinji okruzenog zmijama plasio da ce ga napasti polarni medved.

  4. A to da ce da dobije na tacni priznanje Kosova i ulazak u UN moze da se ubrise. Nezavisno Kosovo je neodrzivo iz 3 razloga: 1) previse je malo i siromasno, 2) nalazi se na nasoj manastirskoj zemlji nacickano crkvama i manastirima, nas Vatikan i Jerusalim 3) kad jednom pocnu da se menjaju granice ko zna gde ce se stati. Ko god ga prizna i pusti ulazak u UN pop.šao se po grobovima nasih predaka, istoriji, crkvi, nasim potomcima i svemu onome sto znaci biti Srbin. Ako je nase rukovodstvo toliko ucenjeno da nema kud, proglasiti da smo okupirani i razglasiti na sve strane poziv u pomoc. Pa da bar ko Milan Nedic kazu: po naredjenju okupacionih vlasti.

  5. “Ne ljubim zemlju nasih predaka nego nasih potomaka”. Koja zemlja nasih potomaka, ko zna gde ce oni biti!? Idi onda ljubi zemlju po Cikagu, Beču, Dizeldorfu i Londonu. Za jedan narod koji u svakoj generaciji ima konstantu stradanja i seoba, jedino sto nam daje nadu i cuva nas od nestanka je Kosovski zavet. Ni 500 godina Turskog ropstva tu nadu nije unistilo. Nije Karadjordje skinuo kletvu sa Srpstva (Bjezi grdna kletvo s roda, zavjet Srbi ispunise) za dzabe da bi ih danasnji Vuk(čići) Brankovići ponovo navukli. Nema te sile pa taman bila Nacisticka Nemacka ili Klintonovska Amerika koja nas moze dobrovoljno naterati na tu sramotu. A ovog gospodina odvesti u Cele kulu i Sumarice pa mu reci kad napravi jos jednu takvu kulu od Srpskih glava i na vrh stavi glavu predsednika, i kad opet ko u Sumaricama pobije celu jednu gimnaziju djaka mocice da trazi od nas da priznamo Kosovo i da ga pustimo u UN.

  6. Za nase probleme u regionu resenje je unija ili konfederacija ovih kvazidrzavica: Srbija, BiH, Makedonija, Crna Gora, Albanija (Kosovo da ima status teritorije ko Grenland ili Portoriko) jer su sve ekonomski neodrzive i da svi udjemo u EU i NATO. Nazvati uniju Ilirija – ionako smo mi genetski vise Vlasi i Iliri nego Albanci. Onda granice nece ni biti vazne.

  7. Napravili smo previse neprijatelja a prijatelji su nam slabi. Ameri misle da smo za Ruse a nama je svejedno (da l Rusi da l Ameri; Rusi su nam ionako za ovo sve krivi sa AVNOJevskim granicama i komunistickom diktaturom), Britanci samo traze teren gde bi pravili zvrcke i destabilizovali EU, Nemci su kivni na nas (ko da smo im mi krivi za Sleziju i Pomeraniju, nek krive Engleze i Francuze mi nemamo nista s tim), Izraelci su ljuti jer su komunjare podrzavale Palestince. Dodaj tome nasu standardnu “braću” Ujke, Bosnje i Šipce i nije ni cudo sto smo u tako losem polozaju.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here