DANIJEL IGREC: Rezolucija 1244 – najpostojanija odbrana od agresije koja traje

Podelite:

Kada pričamo, pišemo i razmišljamo o zločinu koji je Zapadna vojna alijansa izvršila nad Srbijom te sada već davne 1999. godine to često činimo u prošlom vremenu. Međutim, sijaset dešavanja u protekle dve decenije nas demantuje i opravdava zaključak da je o NATO agresiji neophodno govoriti u sadašnjem vremenu baš iz razloga jer ona nije u potpunosti okončana 1999. godine – antisrpska matrica delovanja koja je uslovila upotrebu zapadne vojne mašinerije protiv naše države nije nestala. Naprotiv, ona je i dalje aktivna i pokušava da dovrši ono što pre dvadeset godina nije uspela.

Mi se danas suočavamo sa konceptom agresije „in continuo„, agresije koja u kontinuitetu traje i dalje. Razlika je samo u tome što se ona više ne ispoljava u primeni otvorene oružane sile već u mnogo perfidinijem obliku gde Zapad Srbiju pokušava da ubedi da sama prihvati protivpravne posledice NATO intervencije. Već pune dve decenije nad našom zemljom vrši se tzv. strategija pokoravanja – kombinacijom pritisaka, ucena i uslovljavanja Srbija se primorava da legalizuje bezakonje i otimačinu dela državne teritorije. Od simbola srpskog otpora, temelja njenog identiteta i njene državnosti što Kosovo i Metohija predstavljaju ogromnoj većini srpskog naroda, agresor pokušava da napravi simbol poraza i večitih zabluda.

Tera nas da usvojimo sistem vrednosti koji je uspostavljen zločinom i negacijom međunarodnog prava. Tera nas da se odreknemo svojih međunarodno priznatih granica i postanemo još jedna u nizu zemalja sa ograničenim suverenitetom. Tera nas da jednim potpisom sebe izjednačimo sa onima koji su pod izgovorom „humanitarne intervencije“ stvorili opasan presedan koji je poslužio za rušenje postojećeg poretka zasnovanog na Povelji Ujedinjenih nacija. Tera nas da se saglasimo sa agresijom kao legitimnim načinom rešavanja međunarodnih sporova. Tera nas da postanemo saučesnici u podsticanju terorizma i separatizma koji su danas najveća pretnja evropskoj i međunarodnoj bezbednosti.

Protiv Srbije se već godinama primenjuje politika obesmišljavanja ključnih međunarodnih akata koji našoj zemlji garantuju trajnu tapiju nad Kosovom i Metohijom. Svestan da će svojim postupcima pružiti legitimitet samo ako ih kao zakonite prizna i njihova žrtva agresor pokušava da ubedi Srbiju da se sama, dobrovoljno odrekne svojih suverenih prava na Kosovu i Metohiji. Priznanje jednostrane secesije i stolica separatistima u UN bili bi kruna tog višedecenijskog propagandnog rata. Da bi to postigao Zapad Srbiji podmeće raznorazne zablude i proizvoljna tumačenja kako bi nas obeshrabrio i uvukao u zamku osporavanja sopstvenih legalnih prava. Najveći udar u tom pogledu trpi upravo Rezolucija 1244 jer je reč o ubedljivoj diplomatskoj pobedi tadašnje SRJ i najvišem međunarodnom dokumentu koji garantuje suverenitet Srbije na KiM.

Baš zbog toga glavni pokrovitelji kosovskih Albanaca sistematski relativizuju značaj ovog dokumenta. Umesto dosledne primene Rezolucije oni umanjuju njenu aktuelnost i apsurdnim argumentima svode je samo na one momente koji se poklapaju sa njihovim interesima, a kada treba da se razgovara o srpskim interesima od Rezolucije 1244 prave beznačajnu hartiju papira.

Tako nam već godinama putem svojih glasnogovornika u Prištini serviraju priče da su garancije suvereniteta i integriteta Srbije, sadržane u Rezoluciji 1244 samo simboličke i deklarativne prirode. Govore nam da one nemaju obavezujući karakter za međunarodnu zajednicu. Najnoviji u nizu njihovih kreativnih izuma je i tvrdnja da Srbija nije titular Rezolucije 1244 jer se ona tobože odnosila isključivo na SRJ, koja više ne postoji.

Njihove besmislice najbolje demantuju zvanični dokumenti Ujedinjenih nacija kao i poruke predstavnika najmoćnijih zemalja sveta, u prvom redu stalnih članica Saveta bezbednosti, Rusije i Kine. Nebrojano puta do sada predstavnici Moskve i Pekinga, ali i Indije, Irana, Indonezije, Brazila, Venecuele, Argentine, Libije, Sirije, Slovačke, Španije i niza drugih država jasno su stavili do znanja da je za njihove zemlje Rezolucija 1244 opšteobavezujući pravni akt i dokument koji sve 193 zemlje članice Ujedinjenih nacija poziva da poštuju teritorijalni integritet Srbije na KiM.

Ovom prilikom posebno želim da istaknem poziciju NR Kine koja je za vreme pregovora u Savetu bezbednosti usvajanje Rezolucije 1244 uslovila zahtevom da se u njen tekst unese nedvosmislena obaveza poštovanja državnog suvereniteta Srbije. Da odredbe o KiM kao pokrajini u sastavu Srbije nisu samo puke političke floskule već neupitne pravne obaveze čitave međunarodne zajednice govori i to da je Savet bezbednosti Rezoluciju 1244 usvojio u okviru Poglavlja 7 Povelje UN – a prema tom poglavlju SB postupa samo tada kada usvaja obavezujuće odluke i kada svih pet stalnih članica svesno, konsenzusom želi da se obaveže na poštovanje principa međunarodnog prava. Prema tome, šta god nam danas govorili, činjenica je da je 10. juna 1999. godine suverena tapija Srbije nad KiM priznata i od strane Amerike, Francuske i Velike Britanije kao i svih ostalih zemalja NATO pakta koje su sve dok traje Rezolucija 1244 dužne da se uzdrže od jednostranog zadiranja u teritorijalnu celovitost i granice Srbije.

Što se tiče tvrdnje da se Rezolucija ne odnosi na Srbiju već samo na SRJ jasno je da ona nema nikakvog razumnog utemeljenja u međunarodnim pravilima. Srbija je sukcesor SRJ i kao takva legitimni naslednik svih njenih prava. To između ostalog jasno piše i u Ustavnoj povelji državne zajednice Srbije i Crne Gore, koja kaže da ako Crna Gora izađe iz državne zajednice, onda je Srbija sukcesor svih prava, a posebno onih koja proizilaze iz Rezolucije 1244.

Među posebno opasnim tezama nalazi se i ona da Rezolucija 1244 predviđa nezavisnost Kosova. U tom pogledu ističe se stav 11 operativnog dela Rezolucije koji albanski političari i njihovi mentori sa Zapada čitaju kao „pravo Albanaca da na referendumu donesu odluku o konačnom statusu Kosova„. Zapravo je reč o jednoj veoma lukavo upakovanoj prevari protiv Srbije, koja je smišljena još u Rambujeu od strane britanske i francuske politike i koja je sasvim bespravno ubačena u tekst Rezolucije. Referendum Albanaca je kao rešenje bio predviđen u tzv. „Privremenom dogovoru o miru i samoupravi„, poznatijem kao „ultimatum iz Rambujea„, a koji nikad nije (pravno) zaživeo jer je kategorički odbačen od strane srpske države. Uprkos tome predstavnici Zapada uspeli su da mimo Saveta bezbednosti odbačeni tekst ultimatuma naknadno prikače Rezoluciji 1244 i danas ga koriste kao sredstvo za ucenjivanje Srbije da prihvati nezavisnost kao svršen i zakonit čin. Ali kako je reč o delu koji sa suštinom Rezolucije 1244, očuvanjem suvereniteta Srbije, nema nikakve dodirne tačke, on za našu državu ne predstavlja obavezujući stepenik u procesu rešavanja kosovskog pitanja. Srbija je kroz Beogradski sporazum iz juna 1999. godine dala svoj pristanak na početno dogovoreni tekst Rezolucije 1244 sa kojim se još jednom jasno distancirala od ultimatuma iz Rambujea tako da je svako pozivanje na nekakav albanski referendum za nju u svim pogledima irelevantno.

Takav zaključak potvrđuju i razmišljanja uglednog grčkog pravnika, Haritosa Panajotisa, koji ističe da su načela suvereniteta i teritorijalne celovitosti Srbije „jezgro Rezolucije 1244“ i kao takva nadjačavaju svaku potencijalno suprotnu odredbu. Utoliko više to važi za razne naknadno i jednostrano nametnute elemente rešenja kao što je održavanje famoznog referenduma.

Stav da je bez dogovora sa Srbijom nemoguće menjati položaj KiM definisan Rezolucijom 1244 kao ni mandat misije UN u južnoj pokrajini deli i Abdul Koroma, sudija Međunarodnog suda pravde iz Sijera Leonea. On jasno ističe da, uvažavajući smisao Rezolucije 1244 i specifičan kontekst njenog donošenja koji se ogleda u tome da bez prethodne saglasnosti Beograda ona nikad ne bi stupila na snagu, promene u statusu Kosova nisu moguće bez odobrenja Srbije. To odobrenje je neophodan uslov (conditio sine qua non) za svaku reviziju ovog međunarodnog dokumenta. Prema ovom sudiji niko, pa čak ni najviši organ UN, nema nadležnost da mimo volje matične države zadire u njen teritorijalni integritet jer je obaveza poštovanja suvereniteta kogentna norma međunarodnog prava. Uostalom, da je SB hteo da predvidi nezavisnost kao opciju za trajno rešenje pitanja Kosova on bi tu mogućnost jasno i zapisao u Rezoluciji 1244, kao što je to učinio u slučaju Istočnog Timora sa Rezolucijom 1246, usvojenoj samo dan nakon Rezolucije 1244. Za razliku od toga Rezolucija 1244 položaj Kosova i Metohije opredeljuje kao „suštinsku autonomiju i samoupravu“ u okvirima SR Jugoslavije. Da pomenuti termini ne podrazumevaju nezavisnosti niti podelu suvereniteta već očuvanje državne celovitosti (u našem slučaju celovitosti Srbije) potvrđuje i višedecenijska ustaljena praksa Međunarodnog suda pravde.

Jedan od najboljih primera kako zapadne zemlje koriste Rezoluciju 1244 samo kada je to njima u interesu je upravo borba Srbije za povlačenje priznanja tzv. Kosova. Svakodnenvno slušamo kritike kako Srbija svojim lobiranjem narušava atmosferu dijaloga i deluje suprotno duhu odluka Saveta bezbednosti. Pritom zaboravljaju kako su i one same svojevremeno povlačile priznanja, i to priznanja onih koji su već imali stolicu u Ujedinjenim nacijama. Setimo se samo kada je Vašington poništio priznanje Tajvana, koji je tada čak bio i u Savetu bezbednosti. To nije bilo kršenje međunarodnog prava, a kada se Srbija bori za svoje legitimne interese, onda je to narušavanje međunarodnih normi. Podsetimo da je i priznanje samoproglašene Zapadne Sahare nakon diplomatske ofanzive Maroka opozvalo preko 38 članica UN.  Činjenica je da povlačenje priznanja nije novina u međunarodnoj praksi već je to legitiman vid borbe za državne i nacionalne interese. Naročito u slučaju Srbije koja time dosledno brani slovo Rezolucije 1244 o očuvanju državnog integriteta.

Poslednjih meseci sve glasnije nas pozivaju da sa separatistima i uzurpatorima normalizujemo odnose i potpišemo tzv. pravno-obavezujući sporazum. To su čak zapisali i kao jedan od uslova na našem putu u EU, najpre u SSP, a nakon toga i u famoznom Poglavlju 35. Naravno, na delu je još jedan pokušaj da od nas izvuku pristanak na gašenje Rezolucije 1244. To se jasno vidi i po terminologiji koju koriste – oba izraza, tako normalizacija odnosa kao i pravno-obavezujući sporazum nespojivi su sa duhom Rezolucije 1244 koja Kosovo definiše kao pokrajinu u okvirima Srbije. Pokrajine nemaju međunarodno-pravnu dimenziju i ne mogu da zaključuju međudržavne ugovore. Zna se šta normalizacija odnosa i pravno-obavezujući sporazum podrazumevaju u praksi međunarodnog prava – i prvi i drugi opisuju uspostavljanje odnosa između dve suverene države, između dva subjekta međunarodnog prava. Takve sporazume potpisali su Japan i Južna Koreja kao i SRJ devedesetih godina sa Hravstkom i Makedonijom, a rezultati su poznati – u svim slučajevima radilo se o prihvatanju suprotne strane za ravnopravnu i nezavisnu državu.

Poslednja u nizu zapadnih zabluda na koju želim da ukažem tiče se savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde iz 2010. godine. Ta odluka se već godinama pogrešno interpretira na štetu Srbije. Njenom zloupotrebom namerno se stvara utisak da je najviše sudsko telo UN pružilo međunarodni legitimitet kosovskoj secesiji. Rukovodeći se pravilom da hiljadu puta ponovljena laž postaje istina zapadni zvaničnici u javnosti govore ono što Sud nikada nije rekao, a kriju ono što je zaista zapisano na stranicama sudske odluke.

Kao prvo, savetodavna mišljenja Međunarodnog suda pravde nisu imperativne prirode – šta god sud u procesu savetodavnog mišljenja odlučio takve odluke ne obavezuju države, u konkretnom slučaju ne obavezuju Srbiju da prizna jednostrano proglašenu kosovsku nezavisnost. Kao drugo, činjenica je da Sud uopšte nije odlučivao o (ne)legalnosti kosovske secesije odnosno o pravu Albanaca na jednostrano otcepljenje od Srbije. Odluka Suda odnosi se isključivo na kosovsku Deklaraciju o nezavisnosti, ne uzimajući u obzir zakonitost otcepljenja koje je ona uzrokovala. Kako međunarodno pravo ne poznaje nijednu represivnu normu kojom se nasumičnoj grupi pojedinaca zabranjuje da usvoji papir nasumične sadržine tako ni Sud sa međunarodno-pravnog aspekta nije mogao da ospori čin kosovskih Albanaca kao grupe pojedinaca da u svojoj zajedničkoj izjavi proglase nezavisnost – što po drugoj strani ne daje nikakvog osnova za zaključak da je takva izjava sama po sebi dovoljna za stvaranje nove države niti da je Sud potvrdio legalnost jednostrane secesije. Jedno je dakle šta želi određena grupa osoba i što spada u sferu slobode izražavanja njenih članova – a nešto sasvim drugo da li tako ispoljena želja može neposredno da vodi u zakonitu teritorijalnu promenu.

Ono što je bitno za Srbiju je činjenica da je Sud reafirmisao Rezoluciju 1244 kada je u više navrata potvrdio njenu obavezujuću snagu i mesto najvišeg pravnog akta koji se bavi pitanjem KiM. Čak 10 od 15 sudija reklo je da Rezolucija 1244 pruža nedvosmislene međunarodne garancije srpskog suvereniteta. Iz takvog sudskog tumačenja moguće je zaključiti samo sledeće – da je jednostrana promena srpskih granica bez saglasnosti Beograda nespojiva sa slovom međunarodnog prava. Samo što su taj „detalj“ Albanci i njihovi mentori svesno izostavili kako bi stvorili utisak da je njihova na agresiji i zločinima stvorena državnost „besprekorna“ i u očima međunarodnog prava.

Iz svega ovoga Srbija može i mora da izvuče sledeće naravoučenije. U prvom redu to je svest da smo i dalje na udaru agresije čiji cilj je da nas jednom za sva vremena liši naših priznatih i neotuđivih prava. Centralna tačka tih prava je upravo Rezolucija 1244 kojoj pred našim očima pokušavaju da oduzmu strateški značaj – očuvanje srpskog državnog i teritorijalnog poretka na Kosovu. Komplementarna toj svesti su naša spremnost i odlučnost da se suprotstavimo kapitulaciji. Vreme je da Rezoluciju 1244 prestanemo da doživljavamo kao prevaziđeni dokument koga je pregazio točak vremena i da počnemo da ga koristimo kao najvažniji strateški argument u svojim rukama. Argument koji danas sve više dobija na značaju i aktuelnosti što je očigledna posledica geopolitičkih promena u svetu i svesti sve većeg broja zemalja da je međunarodno pravo nezamenjiv stub regionalne i globalne stabilnosti.

Zato je važno da Srbija obnovi svoje napore na polju pune reafirmacije i sprovođenja Rezolucije 1244. Nama su više nego ikada potrebni unutrašnje jedinstvo i očuvanje postojećih i sticanje novih međunarodnih saveznika – nama je potrebna jedna sveopšta diplomatska ofanziva koja neće stati sve dok se na KiM ne vrati i poslednji proterani Srbin, sve dok se na granice ne vrate naša vojska i policija, sve dok se ne osudi i poslednji terorista OVK, sve dok se ne obnove uzurpirana srpska preduzeća i porušene srpske crkve, groblja i manastiri.

Pokojna profesorka Smilja Avramov imala je naviku da kaže da je Rezolucija 1244 „najpostojanija“ odbrana srpskih interesa. Deleći stav uvažene profesorke i sam smatram da orijentire za pronalaženje suštinskog kompromisa moramo da tražimo samo u okvirima svojih prava i Rezolucije 1244. Pravilno zaključuje profesor Živadin Jovanović kada kaže da bez mira na Kosovu nema ni mira u Evropi, a ključ tog mira je upravo Rezolucija 1244.

Izvor: IN4S

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here