Др Иван Пајовић: МИТ О РУСКОМ АЛКОХОЛИЗМУ

Поделите:

       

Историјски гледано, пијанство никада није било својствено руском народу. Такозвана руска вотка уопште није руски изум. У стара времена вотком (водицом) називани су напици прављени од сакупљаних лековитих биљака натапаних у води. Са називањем жестоког алкохола тим именом започели су страни трговци. Трговци из Ђенове први су у четрнаестом веку донели у Русију алкохол справљен од грожђаног дестилата. Притом су се чудили што је руско становништво сматрало такву страну материју потпуно неупотребљивом, заправо неприхватљивом. Како би своју робу продали у земљи народа који не пије, почели су је представљати у виду лековитих напитака. У то време у Русији се, за разлику од Европе, живело трезвеним животом. Пило се ретко, а ако се и пило, били су то домаћи напици – медовина и квас, са количином алкохола која није прелазила 2–3%. До почетка осамнаестог века алкохол се обичном народу продавао искључиво по крчмама, којих је било искључиво по једна у сваком граду. Пијанство се у народу сматрало срамотним. Постепено, почевши од осамнаестог века, број места где се продавао алкохол се повећавао. До средине деветнаестог века количина попијеног алкохола по глави становника повећала се са мање од литра до четири литра годишње. Алкохол постаје све озбиљнији проблем и све већа опасност за целу земљу.

Нарастајући протести становништва против напијања народа претварају се у праве побуне. Године 1858. у 32 руске губерније јавили су се масовни јавни протести против продаје алкохола, које је пратило насилно рушење и паљење места на којима је пиће продавано. Народ се јавно зарицао да неће попити нити једну чашицу. Захтевано је затварање свих трговина пића. Као одговор, трговци алкохолом почели су да снижавају цене, чак давали бесплатно одређену количину вотке. Међутим, протести су се настављали, па је власт против побуњеника била принуђена да пошаље војску и полицију. Позатварано је око 11.000 људи. Цар Александар Други тада доноси одлуку да се ограничи трговина алкохолом, после чега је потрошња алкохола опала на око 2 литра годишње.

Крајем деветнаестог века научници су прикупили податке о количинама попијеног алкохола по глави становника у десет највећих земаља Европе, укључујући САД и Русију. Резултати истраживања су показали да се Русија налази на претпоследњем месту, оставивши далеко испред себе САД, Француску, Енглеску и друге земље. Алкохол у Русији уопште није пило 95% омладине, 90% жена и 47% мушкараца. Временом је потрошња алкохола поново почела да расте. До 1913. године попела се на 5 литара по глави становника.

 

У штампи и државној Думи буџет је отворено називан „пијаним”, а власт је оптуживана за смишљено усмеравање народа на пијење алкохола. Пијанство је почело да угрожава здравље нације. У то време поново се покрећу масовни протести са захтевима да се ограничи трговина алкохолом. У целој земљи појављују се удружења трезвењака, чији су чланови били и знаменити људи тога времена, нпр. академик Павлов и академик Бехтерјев, представници научне и стваралачке интелигенције, али и сељаци и радници.

Међутим, антиалкохолном покрету супротстављале су се веома моћне силе. Још 1911. године крупни индустријалац, барон Гинзбург, отворено је изјављивао: „Од продаје вотке и од њене индустријске производње ја добијам више злата него од свих златних рудника које поседујем. Зато се државна продаја алкохола по сваку цену мора одржати и оправдати у очима озлоглашеног јавног мњења”. Произвођачи алкохола тражили су начин да његову употребу оправдају научним образложењима. Издвајали су значајан новац намењен научном доказивању да је алкохол у количини око 250 мл практично нешкодљив.

 

Упркос томе, по указу цара Николаја Другог из 1914. године, локалне власти су добиле овлашћења да ограничавају и забрањују производњу и продају алкохола. У указу је између осталог писало: „Решио сам да за свагда забраним у Русији државну продају вотке. Септембар 1914. Николај”. После тога просек употребе алкохола пао је скоро до нуле. Укупне друштвене последице биле су просто невероватне. Ево шта је о променама које су се десиле за само годину дана говорио познати руски лекар Веденски:

„У Петрограду су се у августу кривична дела смањила за 20%, у Москви за 47%, у Тули за 75%, а у Костроми чак за 95%. Број злочина као што су убиства и телесне повреде смањио се за 60%. У свим гранама индустрије, како лаке, тако и тешке, уочено је повећање ефикасност рада од 30 до 60%”.

После Октобарске револуције ограничавање пијанства се наставило. Међутим, један од главних идеолога, Лав Троцки, сматрао је да трезан човек неће поћи да распирује светску револуцију, већ ће учвршћивати породицу и подизати децу. Стога је 5. октобра 1925. председник владе Алексеј Риков потписао указ о обнављању производње вина и вотке. Зато је народ све до Другог светског рата вотку називао „риковка”. До 1940. године употреба алкохола поново је порасла до два литра, а у време Другог светског рата пала је испод једног литра. Мит о јуришима пијаних руских војника измишљен је на Западу са циљем да се потцени подвиг који је у рату учињен. У рату је победило здраво покољење, рођено у трезној Русији.

И педесетих година Русија је остала једна од најтрезнијих земаља Европе и света. Совјетски грађанин је у односу на Енглеза пио три пута мање, у односу на Американца седам пута мање, а у односу на Француза чак десет пута мање.

 

Откуда онда у Русији овакво данашње пијанство?

На место генералног секретара ЦК КПСС 1964. године долази Леонид Брежњев. Са њим долази стари начин попуњавања државне касе, који је он лично опробао у Казахстану: повећавање продаје алкохола. Плански је повећавана производња, градиле су се нове фабрике, тако да је количина алкохола у промету порасла за 700%. У земљи се спроводи пропаганда „умерене употребе алкохола”, такозвани концепт „културног пијења”. Људи су убеђивани да је пити нормално, штавише – добро. Кинематографија пуни филмове сценама пијења, намећући гледаоцима нове моделе понашања. Посебно припремљени предавачи по целој земљи држе предавања на тему како културно употребљавати алкохол, намећући на тај начин лажни, тј. псеудоизбор. Резултат овако подмукло организоване кампање био је пораст употребе алкохола до застрашујућих 11 литара чистог алкохола по глави становника годишње. Приходи државне касе су били колосални. Производња једне флаше вотке коштала је 15 до 20 копејки, а продавана је за 3 рубље и 62 копејке. Почетком осамдесетих година, по  тој рачуници, годишњи приход од продаје алкохола био је око 56 милијарди рубаља.

Међутим, на негативне последице као да нико није обраћао пажњу. Нагло је порастао проценат криминала, обољевања и смртности, ефикасност рада је опала. Повећао се број деце одузете од родитеља-алкохоличара. Према оценама економиста, директни и индиректни губици су превазилазили добит од продаје алкохола више од три пута.

Осамдесетих година сваки пети грађанин СССР био је или пијаница, или алкохоличар. Око 65% убистава, 75% крађа и разбојништава и око 40% саобраћајних удеса почињено је у пијаном стању. Уочено је да око 3,5% деце има проблема са физичким и умним развојем, а да чак 13% деце има проблем са менталним развојем. Другим речима, свако шесто дете било је ненормално. Совјетски Савез се претварао у земљу умно заосталих. Тачни подаци стављени су под печат државне тајне.

  1. маја 1985. на свим медијима је објављена одлука Централног комитета КПСС о мерама за борбу против пијанства и алкохолизма. Народ је те мере назвао „Суви закон”. За само годину дана потрошња алкохола пала је са 11 на 4 литра по становнику, што се врло брзо одразило на демографске показатеље. Смртност од тровања алкохолом пала је за 56%, смрт од несрећних случајева и насиља за 36%, број самоубистава за 41%. У исто време догодио се велики раст рађања. Од 1986. до 1988. рођено је пола милиона беба више него претходних година, што је био рекорд за последњих 40 година.

Инострани аналитичари су се заинтересовали за нове кораке совјетског руководства. Амерички економисти обавештавају Роналда Регана да је совјетска економија поткопана непрекидном трком у наоружавању и великом зависношћу од цена нафте. Зато САД подговарају Саудијску Арабију да, у замену за достављање савременог оружја, повећа производњу нафте и тиме сроза цену. За пет месеци, до пролећа 1986. године цена нафте са 33 долара пада на само 12 долара за барел. СССР, који је свој буџет заснивао на високим ценама нафте, сусрео се са озбиљним проблемима. У земљи се појављује дефицит роба широке потрошње, златне резерве се топе, а расте незадовољство становништва. Горбачову долазе стари предлози: попунити буџет на рачун напијања сопственог народа.

После успеха страних служби у разарању СССР-а и доласка Јељцина на место председника, испред носа пијаног народа помоћу преварантских приватизационих шема покрадене су главне државне активе. Државне фабрике алкохола такође су прешле у приватне руке. Алкохол новим снажним таласом запљускује малопродајне објекте, али и телевизијске емисије, филмове и серије. Пијење се преварно приказује као традиција и модел живљења.

У 1996. години ниво потрошње алкохола, према (лажљивој) званичној статистици досегао је стравичних 16 литара по становнику. Врло је вероватно да је овај податак чак и гори. Земља се препунила деце без старања, чијим пијаним родитељима није било до бриге о њима. Просечан очекивани животни век мушкарца пао је на 57 година. Статистика говори да је крајем 90-тих било 7 милиона жена без мужева. Из тог разлога природни прираштај је нагло почео да пада. Русија је почела да одумире почетком деведесетих. Од 1993. до 1997. године умирало је милион људи више него што се рађало.

И данас се по руским медијима говори о бесмисленим опасностима као што је птичји или свињски грип, а о реалној опасности – алкохолу, од које годинама умиру хиљаде људи на медијима се не говори апсолутно ништа.

Русија је земља великих научника, као што су Ломоносов, Мендељејев, Циолковски… великих писаца, великих сликара, композитора – којима се диви цео свет. Русија је земља великих, чак непобедивих војсковођа и адмирала, као што је Суворов, Кутузов, Ушаков, Нахимов… Русија је земља великих и храбрих људи, а не земља пијаница. Пијанство је бомба подметнута под руски народ на подмукли начин, у шта се захваљујући подацима из овог текста можемо уверити.

Др Иван Пајовић

 

Поделите:

1 коментар

  1. Душан Буковић:

    ПРИМЕНА ЕКСПЕРИМЕНТАЛНОГ ПРОГРАМА ЗА РУСИЈУ …

    “Амерички економисти обавештавају Роналда Регана да је совјетска економија поткопана непрекидном трком у наоружавању и великом зависношћу од цена нафте”

    Комунистичка, фабијанска, бундистичко-бољшевичка експериментална тактика и стратегија за Русију у ХХ столећу, била је примена марксистичког економског система и стварања тоталитарног човека, којег су комунисти као неки свој специјалитет рекламирали као тзв. „Стахановизам“, као ударнички покрет у послу сваке врсте, а који се заснивао баш на ономе противу чега је учио комунизам. На принципима противним комунистичком програму, на подели рада! Чудновато, али истинито, баш на подели рада! Oво опште природно правило, познатo јe капиталистичко-корпоративном поретку од давнина. Oво се нарочито истиче у капиталистичко-корпоративном поретку у науци од пре неколико векова. Овим су се комунисти страшно угрували и оспорили сами себе тако, како то ни једна противна пропаганда не би могла учинити. Али они су и даље пропагирали тзв. „Стахановизам“ дрско прелазећи преко свих противних тврдњи и истицања ноторне истине од стране противника, да је овај начин производње познат у природи столећима и да капиталистичко-корпоративни друштвени поредак своју производњу заснива на њему. Оваквом пропагандом тзв. „Стахановизма“ (Види: Ј. Стаљин, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр.496-508) комунисти су тукли сами себе туђим, капиталистичко-корпоративним оружјем. Чудновато је и необјашњиво како су се комунисти овако преварили у овом случају, како су у ствари на овај начин признали своју заблуду са теоријом противу поделе рада и стварањем тоталитарног човека (Види: Mikhail Heller, Cogs in the wheel – The formation of Soviet man, New York, 1988).

    И није чудо што је на крају комунистима дошла „перестројка“ и што су им дошли грађански ратови крајем ХХ века.

    Очигледно је да су „руски“ као и „српски“ комунисти-интернационалисти и глобалисти остварили капиталистичко-корпоративне циљеве западно-евроских и америчких империјалиста-тријалиста. Трајно су разбили и осакатили Србе и Русе, што сведочи између осталих и проф. Љуба Јурковић у књизи “Комунисте и национално питање”, где стоји:

    “Више се је пута у историји, нарочито најновијој, догодило да су разни марксисте служили директно или индирекно интересима капиталистичке реакције, односно капиталистичком империјализму. Али не само појединци, марксисте по убеђењу, него и читаве марксистичке странке отворено су се залагале за интересе реакције. Нарочито за време светског рата имали смо довољно прилике да видимо и опробамо марксисте свих врста и разних нација…
    Да су комунисти служили интересима реакције ја сам увек осећао, и многа су ме факта на то упућивала, осећао сам то некако инстинктивно, – а сигурно је да у политици инстинкт важи скоро једнако као и научно утврђене истине, – па сам у једном чланку “Национализам и Социјализам” отраг неколико година писао:

    Нама изгледа да је ‘диктатура радника’ фатална не само за поједине националне целине, него и то у првом реду, и за сами пролетаријат. Шта више. Нама, чак, изгледа, и многи нам знаци за то дају за право, да су баш сами капиталисти формулисали и створили све могуће ‘Интернационале’ и ‘Социјалне револуције’, разуме се, у нади да ће из хаоса, који тиме настаје, баш сами капиталисти извући коначно највише користи…

    Једнако тако, у истом смислу, писао сам у чланку ‘Пред великим догађајма’: ‘Ја некако инстинктивно осећам да је велика и крвава руска револуција дело капиталистичке Америке и Европе. Капитализам је употребио идеалну душу Словена да у првом реду ослаби снагу Словена и да им тако запречи пут у свет’.

    Али доћи ће дан када ће Руси ту крваву игру својих непријатеља врло добро разумети, и када ће се ослободити опасних експеримената на живом телу свога народа.

    Овакви крвави експерименти доиста могу, за сада, да троше енергију Словена, али ти експерименти могу коначно да буду фатални за оне који су их проузрочили…

    Ово сумњичење комуниста изгледа невероватно, смело и парадоксално, али само на први поглед, јер је светски интернационални … капитализам у стању да у свом интересу, у интересу капиталистичког империјализма и експанзије, у конкурентској међусобној борби, употреби и најрискантнија средства, најкрвавија и најодурнија средства. У ту сврху он ће да употреби науку, лепе умености, технику, националне и социјалне осећаје, разредне борбе, ратове, револуције, крв и покољ милиона невиних душа, у једну реч све само да дође до циља!

    За време светског рата, у којему су, без сумње, играли велику, ако не и одлучну, улогу капиталистички интереси, био је згодан моменат не само да се ослаби и уништи немачко-аустријско-маџарски империјализам, него и опасност организовања руског капитализма, који би могао да буде опасан за западно-европски и амерички капитализам, или, и кад се тај неби организовао, требало је ослабити словенску расу, чија је елементарна снага на свим пољима људске активности у то доба почела задавати озбиљних брига западном и америчком свету. Немачку је требало ослабити, да тако кажемо, легалним ратом, а Русију социјалном револуцијом.

    Уништење Немачке и Аустрије имала је да изврши енглеска, француска и америчка војничка снага на копну, мору и зраку, уз помоћ оних малих народа којима је тај рат обећавао несумњиве користи и који је имао да задовољи њихове националне тежње, ствар која капитализму Запада и Америке не може да изгледа опасна, пошто су ти народи више мање присиљени да буду економски овисни тако да ће их се на другој страни моћи увек притисути у случају да би постали опасни по њих и њихове интересе. Да су ти капиталисти доиста тако мислили, што се овог последњег тиче, види се јасно из фамозног чланка Лорда Ротермира, чланка који је некако узбудио цео политички свет заинтересаованих земаља, а нарочито је живо заинтересовао и нашу земљу, а у којему тај господин отворено и безобразно каже:

    ‘Румунија, Чехословачка и Југославија морају подређивати свој национални развитак и напредак кредитима, које примају из иностранства. То значи, да морају подлећи ако им не дођу у помоћ велике банке у Лондону и Њујорку….’, па даље: ‘На мир и на стабилизацију средње Европе могуће је утицати преко новчаних завода у Њујорку и Лондону…’

    Други задатак, уништење Русије, извршити ће такозвана ‘Социјална Револуција’. На тај начин уништити ће се руска народна привреда, руска индустрија, руска култура, руски утицај на остале Словене, и коначно руска снага, пред којом су имали стваран респект сви народи света. Томе циљу служити ће Црвена Интернационала најзгодније.

    Иза малих перипетија и озбиљног ризика за комунисте који су проузрочили саму руску револуцију, Совјети бити ће присиљени да пре склапају трговинске уговоре са енглеским и осталим капиталистима, а после ће руска земља постати опет предмет пљачке светског капитализма. Тада ће капитализам опет доћи на свој рачун. Руски ће народ тада бити без организоване економске одбране и пут капиталистичком империјализму бити ће опет широм отворен у велику и богату руску земљу.

    На жалост, како видимо, бољшевици су до сада савршено срушили све што се је срушити дало, – они су тај поверени задатак извршили да боље нису могли: сада је Русија опустошена и гола, народ је гладан, – Русија требује помоћи, требује продукте светског капитализма, и Совјети то траже, и разуме се примају. Ту скоро у Женеви делегат Совјета тражио је помоћ капитализма, говорио је на дуго и широко о ‘коегзистенцији оба система’, што ће да буде од обостране користи, и капитала и пролетаријата!…” ( Види: Проф. Љубо Д. Јурковић, Комунисте и национално питање, Љубљана, 1928, стр. 26-28).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here