Dr Ivan Pajović: MIT O RUSKOM ALKOHOLIZMU

Podelite:

       

Istorijski gledano, pijanstvo nikada nije bilo svojstveno ruskom narodu. Takozvana ruska votka uopšte nije ruski izum. U stara vremena votkom (vodicom) nazivani su napici pravljeni od sakupljanih lekovitih biljaka natapanih u vodi. Sa nazivanjem žestokog alkohola tim imenom započeli su strani trgovci. Trgovci iz Đenove prvi su u četrnaestom veku doneli u Rusiju alkohol spravljen od grožđanog destilata. Pritom su se čudili što je rusko stanovništvo smatralo takvu stranu materiju potpuno neupotrebljivom, zapravo neprihvatljivom. Kako bi svoju robu prodali u zemlji naroda koji ne pije, počeli su je predstavljati u vidu lekovitih napitaka. U to vreme u Rusiji se, za razliku od Evrope, živelo trezvenim životom. Pilo se retko, a ako se i pilo, bili su to domaći napici – medovina i kvas, sa količinom alkohola koja nije prelazila 2–3%. Do početka osamnaestog veka alkohol se običnom narodu prodavao isključivo po krčmama, kojih je bilo isključivo po jedna u svakom gradu. Pijanstvo se u narodu smatralo sramotnim. Postepeno, počevši od osamnaestog veka, broj mesta gde se prodavao alkohol se povećavao. Do sredine devetnaestog veka količina popijenog alkohola po glavi stanovnika povećala se sa manje od litra do četiri litra godišnje. Alkohol postaje sve ozbiljniji problem i sve veća opasnost za celu zemlju.

Narastajući protesti stanovništva protiv napijanja naroda pretvaraju se u prave pobune. Godine 1858. u 32 ruske gubernije javili su se masovni javni protesti protiv prodaje alkohola, koje je pratilo nasilno rušenje i paljenje mesta na kojima je piće prodavano. Narod se javno zaricao da neće popiti niti jednu čašicu. Zahtevano je zatvaranje svih trgovina pića. Kao odgovor, trgovci alkoholom počeli su da snižavaju cene, čak davali besplatno određenu količinu votke. Međutim, protesti su se nastavljali, pa je vlast protiv pobunjenika bila prinuđena da pošalje vojsku i policiju. Pozatvarano je oko 11.000 ljudi. Car Aleksandar Drugi tada donosi odluku da se ograniči trgovina alkoholom, posle čega je potrošnja alkohola opala na oko 2 litra godišnje.

Krajem devetnaestog veka naučnici su prikupili podatke o količinama popijenog alkohola po glavi stanovnika u deset najvećih zemalja Evrope, uključujući SAD i Rusiju. Rezultati istraživanja su pokazali da se Rusija nalazi na pretposlednjem mestu, ostavivši daleko ispred sebe SAD, Francusku, Englesku i druge zemlje. Alkohol u Rusiji uopšte nije pilo 95% omladine, 90% žena i 47% muškaraca. Vremenom je potrošnja alkohola ponovo počela da raste. Do 1913. godine popela se na 5 litara po glavi stanovnika.

 

U štampi i državnoj Dumi budžet je otvoreno nazivan „pijanim”, a vlast je optuživana za smišljeno usmeravanje naroda na pijenje alkohola. Pijanstvo je počelo da ugrožava zdravlje nacije. U to vreme ponovo se pokreću masovni protesti sa zahtevima da se ograniči trgovina alkoholom. U celoj zemlji pojavljuju se udruženja trezvenjaka, čiji su članovi bili i znameniti ljudi toga vremena, npr. akademik Pavlov i akademik Behterjev, predstavnici naučne i stvaralačke inteligencije, ali i seljaci i radnici.

Međutim, antialkoholnom pokretu suprotstavljale su se veoma moćne sile. Još 1911. godine krupni industrijalac, baron Ginzburg, otvoreno je izjavljivao: „Od prodaje votke i od njene industrijske proizvodnje ja dobijam više zlata nego od svih zlatnih rudnika koje posedujem. Zato se državna prodaja alkohola po svaku cenu mora održati i opravdati u očima ozloglašenog javnog mnjenja”. Proizvođači alkohola tražili su način da njegovu upotrebu opravdaju naučnim obrazloženjima. Izdvajali su značajan novac namenjen naučnom dokazivanju da je alkohol u količini oko 250 ml praktično neškodljiv.

 

Uprkos tome, po ukazu cara Nikolaja Drugog iz 1914. godine, lokalne vlasti su dobile ovlašćenja da ograničavaju i zabranjuju proizvodnju i prodaju alkohola. U ukazu je između ostalog pisalo: „Rešio sam da za svagda zabranim u Rusiji državnu prodaju votke. Septembar 1914. Nikolaj”. Posle toga prosek upotrebe alkohola pao je skoro do nule. Ukupne društvene posledice bile su prosto neverovatne. Evo šta je o promenama koje su se desile za samo godinu dana govorio poznati ruski lekar Vedenski:

„U Petrogradu su se u avgustu krivična dela smanjila za 20%, u Moskvi za 47%, u Tuli za 75%, a u Kostromi čak za 95%. Broj zločina kao što su ubistva i telesne povrede smanjio se za 60%. U svim granama industrije, kako lake, tako i teške, uočeno je povećanje efikasnost rada od 30 do 60%”.

Posle Oktobarske revolucije ograničavanje pijanstva se nastavilo. Međutim, jedan od glavnih ideologa, Lav Trocki, smatrao je da trezan čovek neće poći da raspiruje svetsku revoluciju, već će učvršćivati porodicu i podizati decu. Stoga je 5. oktobra 1925. predsednik vlade Aleksej Rikov potpisao ukaz o obnavljanju proizvodnje vina i votke. Zato je narod sve do Drugog svetskog rata votku nazivao „rikovka”. Do 1940. godine upotreba alkohola ponovo je porasla do dva litra, a u vreme Drugog svetskog rata pala je ispod jednog litra. Mit o jurišima pijanih ruskih vojnika izmišljen je na Zapadu sa ciljem da se potceni podvig koji je u ratu učinjen. U ratu je pobedilo zdravo pokoljenje, rođeno u treznoj Rusiji.

I pedesetih godina Rusija je ostala jedna od najtreznijih zemalja Evrope i sveta. Sovjetski građanin je u odnosu na Engleza pio tri puta manje, u odnosu na Amerikanca sedam puta manje, a u odnosu na Francuza čak deset puta manje.

 

Otkuda onda u Rusiji ovakvo današnje pijanstvo?

Na mesto generalnog sekretara CK KPSS 1964. godine dolazi Leonid Brežnjev. Sa njim dolazi stari način popunjavanja državne kase, koji je on lično oprobao u Kazahstanu: povećavanje prodaje alkohola. Planski je povećavana proizvodnja, gradile su se nove fabrike, tako da je količina alkohola u prometu porasla za 700%. U zemlji se sprovodi propaganda „umerene upotrebe alkohola”, takozvani koncept „kulturnog pijenja”. Ljudi su ubeđivani da je piti normalno, štaviše – dobro. Kinematografija puni filmove scenama pijenja, namećući gledaocima nove modele ponašanja. Posebno pripremljeni predavači po celoj zemlji drže predavanja na temu kako kulturno upotrebljavati alkohol, namećući na taj način lažni, tj. pseudoizbor. Rezultat ovako podmuklo organizovane kampanje bio je porast upotrebe alkohola do zastrašujućih 11 litara čistog alkohola po glavi stanovnika godišnje. Prihodi državne kase su bili kolosalni. Proizvodnja jedne flaše votke koštala je 15 do 20 kopejki, a prodavana je za 3 rublje i 62 kopejke. Početkom osamdesetih godina, po  toj računici, godišnji prihod od prodaje alkohola bio je oko 56 milijardi rubalja.

Međutim, na negativne posledice kao da niko nije obraćao pažnju. Naglo je porastao procenat kriminala, oboljevanja i smrtnosti, efikasnost rada je opala. Povećao se broj dece oduzete od roditelja-alkoholičara. Prema ocenama ekonomista, direktni i indirektni gubici su prevazilazili dobit od prodaje alkohola više od tri puta.

Osamdesetih godina svaki peti građanin SSSR bio je ili pijanica, ili alkoholičar. Oko 65% ubistava, 75% krađa i razbojništava i oko 40% saobraćajnih udesa počinjeno je u pijanom stanju. Uočeno je da oko 3,5% dece ima problema sa fizičkim i umnim razvojem, a da čak 13% dece ima problem sa mentalnim razvojem. Drugim rečima, svako šesto dete bilo je nenormalno. Sovjetski Savez se pretvarao u zemlju umno zaostalih. Tačni podaci stavljeni su pod pečat državne tajne.

  1. maja 1985. na svim medijima je objavljena odluka Centralnog komiteta KPSS o merama za borbu protiv pijanstva i alkoholizma. Narod je te mere nazvao „Suvi zakon”. Za samo godinu dana potrošnja alkohola pala je sa 11 na 4 litra po stanovniku, što se vrlo brzo odrazilo na demografske pokazatelje. Smrtnost od trovanja alkoholom pala je za 56%, smrt od nesrećnih slučajeva i nasilja za 36%, broj samoubistava za 41%. U isto vreme dogodio se veliki rast rađanja. Od 1986. do 1988. rođeno je pola miliona beba više nego prethodnih godina, što je bio rekord za poslednjih 40 godina.

Inostrani analitičari su se zainteresovali za nove korake sovjetskog rukovodstva. Američki ekonomisti obaveštavaju Ronalda Regana da je sovjetska ekonomija potkopana neprekidnom trkom u naoružavanju i velikom zavisnošću od cena nafte. Zato SAD podgovaraju Saudijsku Arabiju da, u zamenu za dostavljanje savremenog oružja, poveća proizvodnju nafte i time sroza cenu. Za pet meseci, do proleća 1986. godine cena nafte sa 33 dolara pada na samo 12 dolara za barel. SSSR, koji je svoj budžet zasnivao na visokim cenama nafte, susreo se sa ozbiljnim problemima. U zemlji se pojavljuje deficit roba široke potrošnje, zlatne rezerve se tope, a raste nezadovoljstvo stanovništva. Gorbačovu dolaze stari predlozi: popuniti budžet na račun napijanja sopstvenog naroda.

Posle uspeha stranih službi u razaranju SSSR-a i dolaska Jeljcina na mesto predsednika, ispred nosa pijanog naroda pomoću prevarantskih privatizacionih šema pokradene su glavne državne aktive. Državne fabrike alkohola takođe su prešle u privatne ruke. Alkohol novim snažnim talasom zapljuskuje maloprodajne objekte, ali i televizijske emisije, filmove i serije. Pijenje se prevarno prikazuje kao tradicija i model življenja.

U 1996. godini nivo potrošnje alkohola, prema (lažljivoj) zvaničnoj statistici dosegao je stravičnih 16 litara po stanovniku. Vrlo je verovatno da je ovaj podatak čak i gori. Zemlja se prepunila dece bez staranja, čijim pijanim roditeljima nije bilo do brige o njima. Prosečan očekivani životni vek muškarca pao je na 57 godina. Statistika govori da je krajem 90-tih bilo 7 miliona žena bez muževa. Iz tog razloga prirodni priraštaj je naglo počeo da pada. Rusija je počela da odumire početkom devedesetih. Od 1993. do 1997. godine umiralo je milion ljudi više nego što se rađalo.

I danas se po ruskim medijima govori o besmislenim opasnostima kao što je ptičji ili svinjski grip, a o realnoj opasnosti – alkoholu, od koje godinama umiru hiljade ljudi na medijima se ne govori apsolutno ništa.

Rusija je zemlja velikih naučnika, kao što su Lomonosov, Mendeljejev, Ciolkovski… velikih pisaca, velikih slikara, kompozitora – kojima se divi ceo svet. Rusija je zemlja velikih, čak nepobedivih vojskovođa i admirala, kao što je Suvorov, Kutuzov, Ušakov, Nahimov… Rusija je zemlja velikih i hrabrih ljudi, a ne zemlja pijanica. Pijanstvo je bomba podmetnuta pod ruski narod na podmukli način, u šta se zahvaljujući podacima iz ovog teksta možemo uveriti.

Dr Ivan Pajović

 

Podelite:

1 komentar

  1. Dušan Buković:

    PRIMENA EKSPERIMENTALNOG PROGRAMA ZA RUSIJU …

    “Američki ekonomisti obaveštavaju Ronalda Regana da je sovjetska ekonomija potkopana neprekidnom trkom u naoružavanju i velikom zavisnošću od cena nafte”

    Komunistička, fabijanska, bundističko-boljševička eksperimentalna taktika i strategija za Rusiju u HH stoleću, bila je primena marksističkog ekonomskog sistema i stvaranja totalitarnog čoveka, kojeg su komunisti kao neki svoj specijalitet reklamirali kao tzv. „Stahanovizam“, kao udarnički pokret u poslu svake vrste, a koji se zasnivao baš na onome protivu čega je učio komunizam. Na principima protivnim komunističkom programu, na podeli rada! Čudnovato, ali istinito, baš na podeli rada! Ovo opšte prirodno pravilo, poznato je kapitalističko-korporativnom poretku od davnina. Ovo se naročito ističe u kapitalističko-korporativnom poretku u nauci od pre nekoliko vekova. Ovim su se komunisti strašno ugruvali i osporili sami sebe tako, kako to ni jedna protivna propaganda ne bi mogla učiniti. Ali oni su i dalje propagirali tzv. „Stahanovizam“ drsko prelazeći preko svih protivnih tvrdnji i isticanja notorne istine od strane protivnika, da je ovaj način proizvodnje poznat u prirodi stolećima i da kapitalističko-korporativni društveni poredak svoju proizvodnju zasniva na njemu. Ovakvom propagandom tzv. „Stahanovizma“ (Vidi: J. Staljin, Pitanje lenjinizma, Beograd, 1946, str.496-508) komunisti su tukli sami sebe tuđim, kapitalističko-korporativnim oružjem. Čudnovato je i neobjašnjivo kako su se komunisti ovako prevarili u ovom slučaju, kako su u stvari na ovaj način priznali svoju zabludu sa teorijom protivu podele rada i stvaranjem totalitarnog čoveka (Vidi: Mikhail Heller, Cogs in the wheel – The formation of Soviet man, New York, 1988).

    I nije čudo što je na kraju komunistima došla „perestrojka“ i što su im došli građanski ratovi krajem HH veka.

    Očigledno je da su „ruski“ kao i „srpski“ komunisti-internacionalisti i globalisti ostvarili kapitalističko-korporativne ciljeve zapadno-evroskih i američkih imperijalista-trijalista. Trajno su razbili i osakatili Srbe i Ruse, što svedoči između ostalih i prof. Ljuba Jurković u knjizi “Komuniste i nacionalno pitanje”, gde stoji:

    “Više se je puta u istoriji, naročito najnovijoj, dogodilo da su razni marksiste služili direktno ili indirekno interesima kapitalističke reakcije, odnosno kapitalističkom imperijalizmu. Ali ne samo pojedinci, marksiste po ubeđenju, nego i čitave marksističke stranke otvoreno su se zalagale za interese reakcije. Naročito za vreme svetskog rata imali smo dovoljno prilike da vidimo i oprobamo marksiste svih vrsta i raznih nacija…
    Da su komunisti služili interesima reakcije ja sam uvek osećao, i mnoga su me fakta na to upućivala, osećao sam to nekako instinktivno, – a sigurno je da u politici instinkt važi skoro jednako kao i naučno utvrđene istine, – pa sam u jednom članku “Nacionalizam i Socijalizam” otrag nekoliko godina pisao:

    Nama izgleda da je ‘diktatura radnika’ fatalna ne samo za pojedine nacionalne celine, nego i to u prvom redu, i za sami proletarijat. Šta više. Nama, čak, izgleda, i mnogi nam znaci za to daju za pravo, da su baš sami kapitalisti formulisali i stvorili sve moguće ‘Internacionale’ i ‘Socijalne revolucije’, razume se, u nadi da će iz haosa, koji time nastaje, baš sami kapitalisti izvući konačno najviše koristi…

    Jednako tako, u istom smislu, pisao sam u članku ‘Pred velikim događajma’: ‘Ja nekako instinktivno osećam da je velika i krvava ruska revolucija delo kapitalističke Amerike i Evrope. Kapitalizam je upotrebio idealnu dušu Slovena da u prvom redu oslabi snagu Slovena i da im tako zapreči put u svet’.

    Ali doći će dan kada će Rusi tu krvavu igru svojih neprijatelja vrlo dobro razumeti, i kada će se osloboditi opasnih eksperimenata na živom telu svoga naroda.

    Ovakvi krvavi eksperimenti doista mogu, za sada, da troše energiju Slovena, ali ti eksperimenti mogu konačno da budu fatalni za one koji su ih prouzročili…

    Ovo sumnjičenje komunista izgleda neverovatno, smelo i paradoksalno, ali samo na prvi pogled, jer je svetski internacionalni … kapitalizam u stanju da u svom interesu, u interesu kapitalističkog imperijalizma i ekspanzije, u konkurentskoj međusobnoj borbi, upotrebi i najriskantnija sredstva, najkrvavija i najodurnija sredstva. U tu svrhu on će da upotrebi nauku, lepe umenosti, tehniku, nacionalne i socijalne osećaje, razredne borbe, ratove, revolucije, krv i pokolj miliona nevinih duša, u jednu reč sve samo da dođe do cilja!

    Za vreme svetskog rata, u kojemu su, bez sumnje, igrali veliku, ako ne i odlučnu, ulogu kapitalistički interesi, bio je zgodan momenat ne samo da se oslabi i uništi nemačko-austrijsko-madžarski imperijalizam, nego i opasnost organizovanja ruskog kapitalizma, koji bi mogao da bude opasan za zapadno-evropski i američki kapitalizam, ili, i kad se taj nebi organizovao, trebalo je oslabiti slovensku rasu, čija je elementarna snaga na svim poljima ljudske aktivnosti u to doba počela zadavati ozbiljnih briga zapadnom i američkom svetu. Nemačku je trebalo oslabiti, da tako kažemo, legalnim ratom, a Rusiju socijalnom revolucijom.

    Uništenje Nemačke i Austrije imala je da izvrši engleska, francuska i američka vojnička snaga na kopnu, moru i zraku, uz pomoć onih malih naroda kojima je taj rat obećavao nesumnjive koristi i koji je imao da zadovolji njihove nacionalne težnje, stvar koja kapitalizmu Zapada i Amerike ne može da izgleda opasna, pošto su ti narodi više manje prisiljeni da budu ekonomski ovisni tako da će ih se na drugoj strani moći uvek pritisuti u slučaju da bi postali opasni po njih i njihove interese. Da su ti kapitalisti doista tako mislili, što se ovog poslednjeg tiče, vidi se jasno iz famoznog članka Lorda Rotermira, članka koji je nekako uzbudio ceo politički svet zainteresaovanih zemalja, a naročito je živo zainteresovao i našu zemlju, a u kojemu taj gospodin otvoreno i bezobrazno kaže:

    ‘Rumunija, Čehoslovačka i Jugoslavija moraju podređivati svoj nacionalni razvitak i napredak kreditima, koje primaju iz inostranstva. To znači, da moraju podleći ako im ne dođu u pomoć velike banke u Londonu i Njujorku….’, pa dalje: ‘Na mir i na stabilizaciju srednje Evrope moguće je uticati preko novčanih zavoda u Njujorku i Londonu…’

    Drugi zadatak, uništenje Rusije, izvršiti će takozvana ‘Socijalna Revolucija’. Na taj način uništiti će se ruska narodna privreda, ruska industrija, ruska kultura, ruski uticaj na ostale Slovene, i konačno ruska snaga, pred kojom su imali stvaran respekt svi narodi sveta. Tome cilju služiti će Crvena Internacionala najzgodnije.

    Iza malih peripetija i ozbiljnog rizika za komuniste koji su prouzročili samu rusku revoluciju, Sovjeti biti će prisiljeni da pre sklapaju trgovinske ugovore sa engleskim i ostalim kapitalistima, a posle će ruska zemlja postati opet predmet pljačke svetskog kapitalizma. Tada će kapitalizam opet doći na svoj račun. Ruski će narod tada biti bez organizovane ekonomske odbrane i put kapitalističkom imperijalizmu biti će opet širom otvoren u veliku i bogatu rusku zemlju.

    Na žalost, kako vidimo, boljševici su do sada savršeno srušili sve što se je srušiti dalo, – oni su taj povereni zadatak izvršili da bolje nisu mogli: sada je Rusija opustošena i gola, narod je gladan, – Rusija trebuje pomoći, trebuje produkte svetskog kapitalizma, i Sovjeti to traže, i razume se primaju. Tu skoro u Ženevi delegat Sovjeta tražio je pomoć kapitalizma, govorio je na dugo i široko o ‘koegzistenciji oba sistema’, što će da bude od obostrane koristi, i kapitala i proletarijata!…” ( Vidi: Prof. Ljubo D. Jurković, Komuniste i nacionalno pitanje, Ljubljana, 1928, str. 26-28).

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here