Драга Мирсин Сибничанин: Усвојена мисао из „Ћирилице“

Поделите:

Добро је што је Видовдан (8. фебруара 2019) објвио вест Основци из Лучана покренули акцију „Сачувајмо ћирилицу“, а на плакату је исправна тврдња „Ћирилица је српско писмо, а латиница је писмо српског језика“, али је неоправдано приписана Милошу Ковачевићу

Иза ове тврдње “Ћирилица је српско писмо, а латиница је писмо српског језика” потписан је Милош Ковачевић. Али, изворно та мисао није Ковачевићева, него је мисао из проспекта Удружења “Ћирилица” (основана 2001. године) из 2004. године, а формулисао ју је Драгољуб Збиљић, тада председник Извршног одбора “Ћирилице”. Ковачевић је то усвојио када се учланио у Удружење “Ћирилица”, али то није његова формулација.

Није реткост да се у некој области нечија мисао припише некоме другоме зато што ју је тај други усвојио и даље у тој формулацији ширио под својим именом. Та формулација је тачна јер, по мишљењу у Удружењу “Ћирилица”, Хрвати су за свој стандардни језик крајем 19. века прихватили српски Вуков(ски) језик. Пре тога је за Хрвате морала бити скрпљена једна верзија латинице која је лошија од српске ћириличке азбуке у Вуковој верзији која се и данас користи у језику Срба, али је практично потиснута 90 одсто из јавности међу Србима гајицом..

Истина, ту формулацију данас би било још прецизниј казати с малим додатком овако: „Само је ћирилица општесрпско нционално писмо, а (хрватска) латиница је писмо српског језика у хрватској језичкој варијанти.“

Дакле, само је ћирилица изворно писмо свих Срба, а латиничко писмо (гајица) је национално писмо Хрвата, али је оно и писмо језика који су Хрвати прихватили од Срба, па је зато уистину то, иако је наменски и изворно хрватско национално латиничко писмо, и писмо српског језика у варијанти каква се користи у Хрвата.

Сасвим је друга ствар што је та хрватска латиница наметана и Србима у време разних окупација Срба, посебно у време Аустроугарске, па у Првом светском рату и у оквирима Независне Државе Хрватске (1941-1945).

Нажалост, то су хрватско латиничко писмо, кроз сурову планирану фаворизацију гајице у време комунистичке владавине у Југославији и Србији после 1954. године, комунисти наметнули већини Срба, па данас у Србији је ћирилица сачувана тек у десетак процената у укупном писању српског језика. Такав бедан постотак ћирилице одржава се и данас у Србији зато што власти неће већ 13 година да усагласе обавезу из Члана 10. Устава Србије са Законом о службеној употреби језика и писма, а српски лингвисти и даље задржавају антиуставно решење питања писма по прописима из, по Србе погубног, Новосадског договора о српскохрватском језику из 1954. године. Тако, захваљујући не само немару него и, очигледно, намери, српске власти и лингвисти свесно раде на наставку полатиничавања Срба као у време Југославијее, Зато су Срби чак 90 одсто већ изгубили свој ранији хиљадугодишњи ћирилички идентитет.

(9. фебруар 2019)

Драга Мирсин Сибничанин

Поделите:

31 Коментари

  1. “Пре тога је за Хрвате морала бити скрпљена једна верзија латинице која је лошија од српске ћириличке азбуке у Вуковој верзији која се и данас користи у језику Срба,…..
    E, ajde sad baš da vidimo dokle ćemo bestidno lupetati!? Zašto je srpska latinica sklepana, a Vukova ćirilica nije sklepana, i na osnovu kojih parametara je Vukova ćirilica bolja kad je razlika među njima samo grafička, a nikako lingvistička?

  2. Не постоји данас никаква “српска латиница” у употреби. Ова наметнута латиница из времена комуниста у језику Срба је хрватско национално писмо. А зашто је и графички и лингвистички подеснија српска ћирилица од хрватске латинице за потребе језика Срба, то је доказивало много страних и српских истраживача. Најважнија добра, тј. боља страна српске ћирилице јесте у њеној већој, бољој читљивости.

  3. Чињеница је да је регистрацијом кодова Србског језика србска страна први пут у историји признала тзв. крватски језик, јер је тада заједничком акцијом извршена регистрација и крватског језика и латинице као писма тог језика. Према томе, узалудно је сада посредно признавати латиницу и као писмо Србског језика преживелом формулацијом да је крватски језик крватска варијанта стандардног књижевног Србског језика. Еј, Србине, па они су признали и непостојећи бошњачки језик, а толеришу инсистирање муслоша у Расу на називу босански језик…

    Несрећан смо и подељен народ и не чека нас ништа добро, јер смо
    међусобно дубоко подељени на свеколике начине. То што су изјавили Милош Ковачевић и Мило Ломпар је стварно врхунац лингвистичког џумбуса. Ипак је Коста Поповић (алиас ђуро даничић) био у праву када је изјавио да је све што србски лингвисти урадили било на штету лингвистике и Србства.

    Ту штету они чине и данас јер не могу да се договоре о основним стварима науке о Србском језику: да варијанте Србског језика нису и не могу бити посебни језици, да су вучина манити и ђуро даничић највеће штеточине србске лингвистике, да се мора основати србистика, да је Ћирилица једино писмо Србског језика и да се мора донети закон о званичном језику и писму у складу с чл. 10. Устава!

    Србска културна баштина исписана крватском латиницом под присилом агресора део је србске историје и мора се заштити на одговарајућој међународној правној инстанци. У образовном систему учи се та латиница ради комуникације са тим делом србске баштине, а не зато што је равноправно писмо Србског језика. Латиница ничија и ни у каквом облику лингвистички никада није била писмо Србског језика…

    • За паметног човека, том Вашем казивању нема потребе нешто да се додаје. Треба само да примене наше институције и власти, али су оне изгубљене и у времену и у простору. Не знају ништа да раде у лингвистици оно што раде други паметни у Европи и свету.

    • Ne postoji hrvatski jezik (ne razumem zašto ga uporno pišeš sa k!?) i kasno je da se kao takav, pod tim imenom, ne prizna tek kad mi odlučimo da ćemo priznati da on postoji. Dakle, stvar je daleko jednostavnija nego što se to nekima priviđa: postoji samo srpski jezik koji se zapisuje za njega specijalno kreiranim pismom. To pismo poznaje dva grafička izgleda, a u vezi različitog istorijskog nasleđa govornika srpskog jezika. U međuvremenu je i jedan deo onih korisnika srpskog jezika kod kojih bi se u istorijskom kontekstu očekivalo da koriste ćirilički grafički izgled pismena koristi latinski, ali to nema nikakvog uticaja na činjenicu o postojanju i prirodi srpskog jezika.
      Jel ovako dovoljno jednostavno ili da razlučujem na sastavne delove?

      • Регистрован је у УНЕСКО-у хрватски језик с хрватском латиницом 2008. године, а такви као Ћурчићи оваквим глупостима то су помогли. И од тада се у УНЕСКО-у све српске књиге на хрватској латиници књиже у хрватску културну баштину.

      • Ти не разумеш зашто ја пишем крватски (са малим “к”) зато што нећеш. Јасно је као дан да ја то радим намерно, са ниподаштавањем језика који је настао невиђеном крађом Србског језика и фалсификатима уз помоћ србских издајника. Лингвистички посматрано заиста изван Србског језика (бојим се да ћеш ме питати и зашто пишем велико С!) не постоје језици који се пишу штокавским и чакавским дијалектима (кајкавским дијалектом говори се словеначки језик). Међутим, србска лингвистика је изгубила све ратове са тзв. крватском лингвистиком, а србска ненародна политика потврдила је политички те поразе. Сила Бога не моли (иако Бог силу не воли) и за сада се и даље политички и антисрбски и на домаћој политичкој сцени, а нарочито на међународној, гура лаж о постојању крватског језика, и то не само тог квази језика него и бошњачког (или чак босанског), црногорског, македонског, па чак и некаквог заједничког језика свих народа бивше СФРЈ, изузев Словенаца). Србска лингвистика је апсолутно разједињена и у њој још преовлађује србокрватистика сербокроатистика), а против крађе Србског језика и одумирања Ћирилице бори се само мала група србиста. Власт и даље подржава србокрватистику (још је на снази новосадски договор), а Срби у надмоћној већини пишу и даље латиницом – све у корист крватске културне баштине…

  4. Видоје, Познато је да је Ђура Даничић променио своје име и презиме одласком у Загреб. Оригинално презиме му је било Поповић а име Ђорђе или Коста?

    • У праву сте. Ђура Даничић (Вук га је звао Ђуро) најпре је био Ђорђе Поповић рођен у Новом Саду). Ђура Даничић је био први српски лингвиста који је прихватио преименовани српски језик у “хрватски или српски”.

      • Ovako, iz naše perspektive sa početka 21. veka, Daničić je pogrešio. Ali moramo se udubiti u ono vreme, ondašnja shvatanja ali i vrednosti naziva Srbin i Hrvat. Hrvat za Daničića nije bio ništa drugo nego pokrajinski naziv za deo srpskog plemena koji je insistirao da se i njegovo ime nađe u imenu zajedničkog jezika.
        Setite se Brankovog Đačkog rastanka i stihova “Hrvaćane, ognju živi, ko se tebi još ne divi”. I Branko tu pobraja sve Srbe pa među njima i Hrvaćane.
        Treba li da vas podsećam da u to vreme Slavonci, Šokci, a ni ostali srpskogovoreći katolici, nisu bili Hrvati nego su nosili svoje pokrajinsko ime? Znači, i grupa koja jeste nosila hrvatsko ime bila je jako mala.

        • Ђура Даничић се не може оправдавати данас за свој поступак преименовања српског језика, п макар то Ваше “српски или хрватски” значило и да су Хрвати друго име за Србе. То су раније признавали и неки хрватски политичари. Па утолико пре, шта му је требао “српски или хрватски”, тј. “српски или српски језик”. Шта је имао Даничић да ствара макар и “српски или српски језик”, кад то тако нико не ради. А ни Вук гаа тако није учио. Вук није никада употребио назив “српскохрватски” или “српски или хрватски”. Али је и он, на притисак Беча потписао Књижевни договор у Бечу (1850) с Хрватима у коме нема ни помена о Србима, српском језику и српском писму (ћирилици). Бечка власт га је “убедила” да се може говорити о Србима, њиховом језику и писму без спомињања и Срба, и српског језика и српске ћирилице. Дакле, у том подаништву и слугерањству Бечу је клица промена имена Срба, њиховог језика и њиховог замењивања ћирилице хрватском латиницом (гајицом). Треба све добро расподелити у језичкој науци — шта је чије.
          Али, откуд то Ћурчић може да зна и исправно тумачи када пише и чита само своје коментаре, а не научна дела.

  5. Šta ti, Draga, kuvaš ručak?
    Alo, zgranuti, ko je i gde dokazao da je ćirilica “podesnija” za zapisivanje srpskog jezika i u čemu se sastoji ta prednost? Zašto se za srpsku latinicu kaže da je sklepana a za Vukovu ćirilicu ne, kad je reč o identičnim slovnim setovima koji se razlikuju jedino po grafici?
    Reko ja na početku, ajs baš da vidimo dokle je ko u stanju da lupeta! Zbiljić se dokazao, njega ne primamo na ovaj konkurs jer je van kategorije.

    • ЋУРЧИЋУ, НИСТЕ ЗБИЉИЋУ НИ ДО ЊЕГОВИХ ЧЛАНАКА!

      Док не прочитате макар једну књигу Драгољуба Збиљића (на пример: “Латиничење Срба”, Ћирилица, Нови Сад, 2011, на преко хиљаду страна с тим доказима у вези са српском ћирилицом и хрватском латиницом) срамотно је и да споменете име Драгољуба Збиљића. Јер, ви сте са својим лупетањима и непристојностима овде далеко испод његових чланака.

      • П. С. Извињавам се што сам уопште и споменуо Збиљића и Ћурчића у истој реченици. Они су два неупоредива света јер се Збиљић стварно бави науком о језику.

  6. Evo još jednog primera iz tvog vlastitiog teksta, Draga moja, koje lepo ilustruje kako ti kolosalno umeš da lupetaš: “Зато су Срби чак 90 одсто већ изгубили свој ранији хиљадугодишњи ћирилички идентитет…”
    O kakvom ti hiljadugodišnjem ćiriličnom identitetu pričaš kod nepismenog naroda? Jesi li ti možda zaboravio da je ćirilica pismo i da služi za pismenu realizaciju jezika? Ako si pismen, dakako. Šta si ti pomislio da se ćirilicom može i govoriti? Šta, neko priča a mi vidimo kako mu iz usta, kao za jakog mraza para, ispadaju ćirilična, ili pak latinična slova?

    • Нико и не говори да је цео народ био описмењен пре хиљаду година, али је било, наравно, писмених Срба пре десетак векова. Тада су били писмени људи пре свега међу свештенством. А ћирилица потиче још с краја деветог века

    • Наравно да је ћириличко писмо идентитет српског народ без обзира ан то колико је Срба било писмено у почетку њиховог описмењавања. Важно је да је ћириличко писмо једино српско општесрпско писмо специјално с верзијом тог писма за цео српски народ. А писменост је веома важна за сваки народ без обзира на то да ли је у једном тренутку описмењена мањина или већина народа. Битно је да је ћириличко писмо наменски сачињено за Србе после глагољице и да је кроз историју Срба све што је највредније створено код Срба створено н српском ћириличком писму. А чињеница да су сви непријатељи и окупатори Срба кроз историју Србима законима забрањивали ћирилицу и наметали им латиничко (туђе) писмо, довољно и то говори о значају српског писма за (о)чување српског идентитета.
      Би, Ћурчићу, једино што из српског језика и писма знате, знате једино да вређате саговорнике.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here