Draga Mirsin Sibničanin: Usvojena misao iz „Ćirilice“

Podelite:

Dobro je što je Vidovdan (8. februara 2019) objvio vest Osnovci iz Lučana pokrenuli akciju „Sačuvajmo ćirilicu“, a na plakatu je ispravna tvrdnja „Ćirilica je srpsko pismo, a latinica je pismo srpskog jezika“, ali je neopravdano pripisana Milošu Kovačeviću

Iza ove tvrdnje “Ćirilica je srpsko pismo, a latinica je pismo srpskog jezika” potpisan je Miloš Kovačević. Ali, izvorno ta misao nije Kovačevićeva, nego je misao iz prospekta Udruženja “Ćirilica” (osnovana 2001. godine) iz 2004. godine, a formulisao ju je Dragoljub Zbiljić, tada predsednik Izvršnog odbora “Ćirilice”. Kovačević je to usvojio kada se učlanio u Udruženje “Ćirilica”, ali to nije njegova formulacija.

Nije retkost da se u nekoj oblasti nečija misao pripiše nekome drugome zato što ju je taj drugi usvojio i dalje u toj formulaciji širio pod svojim imenom. Ta formulacija je tačna jer, po mišljenju u Udruženju “Ćirilica”, Hrvati su za svoj standardni jezik krajem 19. veka prihvatili srpski Vukov(ski) jezik. Pre toga je za Hrvate morala biti skrpljena jedna verzija latinice koja je lošija od srpske ćiriličke azbuke u Vukovoj verziji koja se i danas koristi u jeziku Srba, ali je praktično potisnuta 90 odsto iz javnosti među Srbima gajicom..

Istina, tu formulaciju danas bi bilo još preciznij kazati s malim dodatkom ovako: „Samo je ćirilica opštesrpsko ncionalno pismo, a (hrvatska) latinica je pismo srpskog jezika u hrvatskoj jezičkoj varijanti.“

Dakle, samo je ćirilica izvorno pismo svih Srba, a latiničko pismo (gajica) je nacionalno pismo Hrvata, ali je ono i pismo jezika koji su Hrvati prihvatili od Srba, pa je zato uistinu to, iako je namenski i izvorno hrvatsko nacionalno latiničko pismo, i pismo srpskog jezika u varijanti kakva se koristi u Hrvata.

Sasvim je druga stvar što je ta hrvatska latinica nametana i Srbima u vreme raznih okupacija Srba, posebno u vreme Austrougarske, pa u Prvom svetskom ratu i u okvirima Nezavisne Države Hrvatske (1941-1945).

Nažalost, to su hrvatsko latiničko pismo, kroz surovu planiranu favorizaciju gajice u vreme komunističke vladavine u Jugoslaviji i Srbiji posle 1954. godine, komunisti nametnuli većini Srba, pa danas u Srbiji je ćirilica sačuvana tek u desetak procenata u ukupnom pisanju srpskog jezika. Takav bedan postotak ćirilice održava se i danas u Srbiji zato što vlasti neće već 13 godina da usaglase obavezu iz Člana 10. Ustava Srbije sa Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma, a srpski lingvisti i dalje zadržavaju antiustavno rešenje pitanja pisma po propisima iz, po Srbe pogubnog, Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku iz 1954. godine. Tako, zahvaljujući ne samo nemaru nego i, očigledno, nameri, srpske vlasti i lingvisti svesno rade na nastavku polatiničavanja Srba kao u vreme Jugoslavijee, Zato su Srbi čak 90 odsto već izgubili svoj raniji hiljadugodišnji ćirilički identitet.

(9. februar 2019)

Draga Mirsin Sibničanin

Podelite:

31 Komentari

  1. “Pre toga je za Hrvate morala biti skrpljena jedna verzija latinice koja je lošija od srpske ćiriličke azbuke u Vukovoj verziji koja se i danas koristi u jeziku Srba,…..
    E, ajde sad baš da vidimo dokle ćemo bestidno lupetati!? Zašto je srpska latinica sklepana, a Vukova ćirilica nije sklepana, i na osnovu kojih parametara je Vukova ćirilica bolja kad je razlika među njima samo grafička, a nikako lingvistička?

  2. Ne postoji danas nikakva “srpska latinica” u upotrebi. Ova nametnuta latinica iz vremena komunista u jeziku Srba je hrvatsko nacionalno pismo. A zašto je i grafički i lingvistički podesnija srpska ćirilica od hrvatske latinice za potrebe jezika Srba, to je dokazivalo mnogo stranih i srpskih istraživača. Najvažnija dobra, tj. bolja strana srpske ćirilice jeste u njenoj većoj, boljoj čitljivosti.

  3. Činjenica je da je registracijom kodova Srbskog jezika srbska strana prvi put u istoriji priznala tzv. krvatski jezik, jer je tada zajedničkom akcijom izvršena registracija i krvatskog jezika i latinice kao pisma tog jezika. Prema tome, uzaludno je sada posredno priznavati latinicu i kao pismo Srbskog jezika preživelom formulacijom da je krvatski jezik krvatska varijanta standardnog književnog Srbskog jezika. Ej, Srbine, pa oni su priznali i nepostojeći bošnjački jezik, a tolerišu insistiranje musloša u Rasu na nazivu bosanski jezik…

    Nesrećan smo i podeljen narod i ne čeka nas ništa dobro, jer smo
    međusobno duboko podeljeni na svekolike načine. To što su izjavili Miloš Kovačević i Milo Lompar je stvarno vrhunac lingvističkog džumbusa. Ipak je Kosta Popović (alias đuro daničić) bio u pravu kada je izjavio da je sve što srbski lingvisti uradili bilo na štetu lingvistike i Srbstva.

    Tu štetu oni čine i danas jer ne mogu da se dogovore o osnovnim stvarima nauke o Srbskom jeziku: da varijante Srbskog jezika nisu i ne mogu biti posebni jezici, da su vučina maniti i đuro daničić najveće štetočine srbske lingvistike, da se mora osnovati srbistika, da je Ćirilica jedino pismo Srbskog jezika i da se mora doneti zakon o zvaničnom jeziku i pismu u skladu s čl. 10. Ustava!

    Srbska kulturna baština ispisana krvatskom latinicom pod prisilom agresora deo je srbske istorije i mora se zaštiti na odgovarajućoj međunarodnoj pravnoj instanci. U obrazovnom sistemu uči se ta latinica radi komunikacije sa tim delom srbske baštine, a ne zato što je ravnopravno pismo Srbskog jezika. Latinica ničija i ni u kakvom obliku lingvistički nikada nije bila pismo Srbskog jezika…

    • Za pametnog čoveka, tom Vašem kazivanju nema potrebe nešto da se dodaje. Treba samo da primene naše institucije i vlasti, ali su one izgubljene i u vremenu i u prostoru. Ne znaju ništa da rade u lingvistici ono što rade drugi pametni u Evropi i svetu.

    • Ne postoji hrvatski jezik (ne razumem zašto ga uporno pišeš sa k!?) i kasno je da se kao takav, pod tim imenom, ne prizna tek kad mi odlučimo da ćemo priznati da on postoji. Dakle, stvar je daleko jednostavnija nego što se to nekima priviđa: postoji samo srpski jezik koji se zapisuje za njega specijalno kreiranim pismom. To pismo poznaje dva grafička izgleda, a u vezi različitog istorijskog nasleđa govornika srpskog jezika. U međuvremenu je i jedan deo onih korisnika srpskog jezika kod kojih bi se u istorijskom kontekstu očekivalo da koriste ćirilički grafički izgled pismena koristi latinski, ali to nema nikakvog uticaja na činjenicu o postojanju i prirodi srpskog jezika.
      Jel ovako dovoljno jednostavno ili da razlučujem na sastavne delove?

      • Registrovan je u UNESKO-u hrvatski jezik s hrvatskom latinicom 2008. godine, a takvi kao Ćurčići ovakvim glupostima to su pomogli. I od tada se u UNESKO-u sve srpske knjige na hrvatskoj latinici knjiže u hrvatsku kulturnu baštinu.

      • Ti ne razumeš zašto ja pišem krvatski (sa malim “k”) zato što nećeš. Jasno je kao dan da ja to radim namerno, sa nipodaštavanjem jezika koji je nastao neviđenom krađom Srbskog jezika i falsifikatima uz pomoć srbskih izdajnika. Lingvistički posmatrano zaista izvan Srbskog jezika (bojim se da ćeš me pitati i zašto pišem veliko S!) ne postoje jezici koji se pišu štokavskim i čakavskim dijalektima (kajkavskim dijalektom govori se slovenački jezik). Međutim, srbska lingvistika je izgubila sve ratove sa tzv. krvatskom lingvistikom, a srbska nenarodna politika potvrdila je politički te poraze. Sila Boga ne moli (iako Bog silu ne voli) i za sada se i dalje politički i antisrbski i na domaćoj političkoj sceni, a naročito na međunarodnoj, gura laž o postojanju krvatskog jezika, i to ne samo tog kvazi jezika nego i bošnjačkog (ili čak bosanskog), crnogorskog, makedonskog, pa čak i nekakvog zajedničkog jezika svih naroda bivše SFRJ, izuzev Slovenaca). Srbska lingvistika je apsolutno razjedinjena i u njoj još preovlađuje srbokrvatistika serbokroatistika), a protiv krađe Srbskog jezika i odumiranja Ćirilice bori se samo mala grupa srbista. Vlast i dalje podržava srbokrvatistiku (još je na snazi novosadski dogovor), a Srbi u nadmoćnoj većini pišu i dalje latinicom – sve u korist krvatske kulturne baštine…

  4. Vidoje, Poznato je da je Đura Daničić promenio svoje ime i prezime odlaskom u Zagreb. Originalno prezime mu je bilo Popović a ime Đorđe ili Kosta?

    • U pravu ste. Đura Daničić (Vuk ga je zvao Đuro) najpre je bio Đorđe Popović rođen u Novom Sadu). Đura Daničić je bio prvi srpski lingvista koji je prihvatio preimenovani srpski jezik u “hrvatski ili srpski”.

      • Ovako, iz naše perspektive sa početka 21. veka, Daničić je pogrešio. Ali moramo se udubiti u ono vreme, ondašnja shvatanja ali i vrednosti naziva Srbin i Hrvat. Hrvat za Daničića nije bio ništa drugo nego pokrajinski naziv za deo srpskog plemena koji je insistirao da se i njegovo ime nađe u imenu zajedničkog jezika.
        Setite se Brankovog Đačkog rastanka i stihova “Hrvaćane, ognju živi, ko se tebi još ne divi”. I Branko tu pobraja sve Srbe pa među njima i Hrvaćane.
        Treba li da vas podsećam da u to vreme Slavonci, Šokci, a ni ostali srpskogovoreći katolici, nisu bili Hrvati nego su nosili svoje pokrajinsko ime? Znači, i grupa koja jeste nosila hrvatsko ime bila je jako mala.

        • Đura Daničić se ne može opravdavati danas za svoj postupak preimenovanja srpskog jezika, p makar to Vaše “srpski ili hrvatski” značilo i da su Hrvati drugo ime za Srbe. To su ranije priznavali i neki hrvatski političari. Pa utoliko pre, šta mu je trebao “srpski ili hrvatski”, tj. “srpski ili srpski jezik”. Šta je imao Daničić da stvara makar i “srpski ili srpski jezik”, kad to tako niko ne radi. A ni Vuk gaa tako nije učio. Vuk nije nikada upotrebio naziv “srpskohrvatski” ili “srpski ili hrvatski”. Ali je i on, na pritisak Beča potpisao Književni dogovor u Beču (1850) s Hrvatima u kome nema ni pomena o Srbima, srpskom jeziku i srpskom pismu (ćirilici). Bečka vlast ga je “ubedila” da se može govoriti o Srbima, njihovom jeziku i pismu bez spominjanja i Srba, i srpskog jezika i srpske ćirilice. Dakle, u tom podaništvu i slugeranjstvu Beču je klica promena imena Srba, njihovog jezika i njihovog zamenjivanja ćirilice hrvatskom latinicom (gajicom). Treba sve dobro raspodeliti u jezičkoj nauci — šta je čije.
          Ali, otkud to Ćurčić može da zna i ispravno tumači kada piše i čita samo svoje komentare, a ne naučna dela.

  5. Šta ti, Draga, kuvaš ručak?
    Alo, zgranuti, ko je i gde dokazao da je ćirilica “podesnija” za zapisivanje srpskog jezika i u čemu se sastoji ta prednost? Zašto se za srpsku latinicu kaže da je sklepana a za Vukovu ćirilicu ne, kad je reč o identičnim slovnim setovima koji se razlikuju jedino po grafici?
    Reko ja na početku, ajs baš da vidimo dokle je ko u stanju da lupeta! Zbiljić se dokazao, njega ne primamo na ovaj konkurs jer je van kategorije.

    • ĆURČIĆU, NISTE ZBILJIĆU NI DO NJEGOVIH ČLANAKA!

      Dok ne pročitate makar jednu knjigu Dragoljuba Zbiljića (na primer: “Latiničenje Srba”, Ćirilica, Novi Sad, 2011, na preko hiljadu strana s tim dokazima u vezi sa srpskom ćirilicom i hrvatskom latinicom) sramotno je i da spomenete ime Dragoljuba Zbiljića. Jer, vi ste sa svojim lupetanjima i nepristojnostima ovde daleko ispod njegovih članaka.

      • P. S. Izvinjavam se što sam uopšte i spomenuo Zbiljića i Ćurčića u istoj rečenici. Oni su dva neuporediva sveta jer se Zbiljić stvarno bavi naukom o jeziku.

  6. Evo još jednog primera iz tvog vlastitiog teksta, Draga moja, koje lepo ilustruje kako ti kolosalno umeš da lupetaš: “Zato su Srbi čak 90 odsto već izgubili svoj raniji hiljadugodišnji ćirilički identitet…”
    O kakvom ti hiljadugodišnjem ćiriličnom identitetu pričaš kod nepismenog naroda? Jesi li ti možda zaboravio da je ćirilica pismo i da služi za pismenu realizaciju jezika? Ako si pismen, dakako. Šta si ti pomislio da se ćirilicom može i govoriti? Šta, neko priča a mi vidimo kako mu iz usta, kao za jakog mraza para, ispadaju ćirilična, ili pak latinična slova?

    • Niko i ne govori da je ceo narod bio opismenjen pre hiljadu godina, ali je bilo, naravno, pismenih Srba pre desetak vekova. Tada su bili pismeni ljudi pre svega među sveštenstvom. A ćirilica potiče još s kraja devetog veka

  7. Alo, DMS, vidite li da gospodin govori o ćiriličkom identitetu naroda? Kako je taj narodni identitet moglo da stvori tih par pismenih Srba? Vidiš da lupa kao maksim po diviziji?

    • Naravno da je ćiriličko pismo identitet srpskog narod bez obzira an to koliko je Srba bilo pismeno u početku njihovog opismenjavanja. Važno je da je ćiriličko pismo jedino srpsko opštesrpsko pismo specijalno s verzijom tog pisma za ceo srpski narod. A pismenost je veoma važna za svaki narod bez obzira na to da li je u jednom trenutku opismenjena manjina ili većina naroda. Bitno je da je ćiriličko pismo namenski sačinjeno za Srbe posle glagoljice i da je kroz istoriju Srba sve što je najvrednije stvoreno kod Srba stvoreno n srpskom ćiriličkom pismu. A činjenica da su svi neprijatelji i okupatori Srba kroz istoriju Srbima zakonima zabranjivali ćirilicu i nametali im latiničko (tuđe) pismo, dovoljno i to govori o značaju srpskog pisma za (o)čuvanje srpskog identiteta.
      Bi, Ćurčiću, jedino što iz srpskog jezika i pisma znate, znate jedino da vređate sagovornike.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here