Драгољуб Збиљић: Часна величина лингвисте академика Ивана Клајна

Поделите:

Поводом његове оставке на даље председавање седницама Одбора за стандардизацију српско(хрватско)г језика осећамо свој лични дуг да кажемо да све нас који треба још много да учимо свој језик, даровао је до сада изузетно важним делима, а једино је подбацио у нормирању решења питања ћирилице која се из српског језика предуго прогањала најпре у Југославији али и у Србији

 Ми у Удружењу „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001), нисмо се превише обрадовали  оставци ових дана оставци академика Ивана Клајна на месту председника Одбора за стандардизацију српског језика. Искрено, нисмо се обрадовали иако смо његову оставку очекивали, па чак и прижељкивали. Зашто?

Ми смо много приговарали и у нашим књигама и у многим текстовима његовом раду. Тај рад односи се на његово гледиште о потреби очувања српске азбуке и његовом, по нашем мишљењу погубном, инсистирању да српски језик, једини у Европи, задржи двописмо у решењу питања писма у језику Срба. А што је још горе, он се залагао да се да апсолутна предност хрватском латиничком писму уколико се у Србији одлучимо да и српски језик, као сви језици Европе, буде једнописан, тј. да има једно писмо. Његови аргументи за латиницу у писању језика Срба нама нису имали никаквог основа јер је латинички једнопис за њега био у предности зато што се многи други језици пишу латиницом и што се формуле у математици, физици, хемији и сл. пишу латиничким словима. Ми смо сматрали да то нису нимало разумски и природни разлози да Срби сасвим напусте своје писмо у свом језику, јер и други народи који имају за своје писмо ћирилицу уче и стране језике и баве се математиком, физиком и хемијом, па им, ипак, не пада на памет да замене своје ћириличко писмо у својим језицима. Срби поготову немају разлога да замењују своје ћириличко писмо које је, само по серби, и по  тумачењу самог академика Клајна, најсавршеније или макар једно од најсавршенијих писама у свету.

Ми смо у „Ћирилици“ написали и објавили двадесетак књига у којима смо доказивали како је, зашто и на који начин забрањивана, протеривана и замењивана савршена српска азбука у корист хрватске абецеде. Доказали смо да је то чињено по плану, циљно и најчешће насилно. А онда кад је српски народ изанипулисан од власти и лингвиста преко лажне „равноправности писама“ и „богатства двоазбучја“ већински напустио своје писмо и прешао на хрватско писмо гајицу после Новосадскопг договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику (1954) и када је народ изгласао (2006) уставну одредбу у којој је било службено у српском језику само српско ћириличко писмо, српски лингвисти су изиграли такву одредбу у Правопису српскога језика Матице српске  (измењено и допуњено издање 2010) и задржали су као алтернативно и оно писмо које је у Србију први пут наређено после забране ћирилице у окупацији Србије у Првом светском рату (1916-1918). Главни редактор тог издања Правописа био је Мато Пижурица а главни рецензент баш председник Одбора академик Иван Клајн. Тако је решење питања писма, противно пракси у решењима питања писма у свим другим језицима Европе и света, остало у српском језику као када је то било у српскохрватском језику.

 

Истина, Клајн је једном покушао да се помогне ћирилици, али…

 

Праведности и истине ради, желимо да истакнемо да је једном приликом академик Клајн покушао да препусти српским лингвистима да донесу боље решење проблема српске ћирилице у Срба. Наиме, на једној седници Одбора (тачно се може наћи у њиховом извештају и када) Клајн је предложио проф. Мати Пижурици и Драгољубу Петровићу да сагледају проблем српског писма у језику Срба, да опишу стање и да, на основу тог стања, предложе решење питања ћирилице. На наше велико чуђење у „Ћирилици“, обојица споменутих професора (иако су чак једно време били и чланови „Ћирилице“) због нечега су се „уплашили“ од тога посла, па су нетом одбили Клајнов предлог. Уз то, уместо да они ураде добро предложен им посао, они су на тој седници (иза леђа „Ћирилици“) потргли обојица „ножеве“ и причали су о томе да ли се ми у „Ћирилици“ бавимо довољно стручно тим питањем. Рекли су да се неће питање правописа и писма решавати у „месним заједницама“, а они су, као добри стручњаци, одбили да се тиме баве тамо (у Одбору) где нема бољег места за решавање тог питања. Клајн није хтео да их превише убеђује и проблем ћирилице у Одбору остао је нерешен до данас.

На тој седници Одбора Клајн се бавио питањем чије је то латиничко писмо у српском језику и није се сложио да је то хрватско писмо. А оно мора бити хрватско писмо јер је гајица сачињена наменскио за Хрвате, јер већ тада Срби католици били су асимиловани у Хрвате. Ми смо тврдили да је писмо онога народа за који је наменски састављено. Клајн је мислио друкчије и за време свог председниковања у Одбору задржао је своје гледиште да Срби не треба да чувају своје писмо тако како се оно чува у сваком другом народу и његовом језику.

Клајн је својим „Речником језичких недоумица“ највише помогао од свих других лингвиста српском језику

Осим, нажалост, наношења велике штете српској азбуци на разне начине, у сваком другом послу у свом раду на српском језику, академик Иван Клајн (иако није  србистичар по основној својој струци) показао је велику активност и пружио је српском народу и његовом језику велики допринос и темељан. Бавио се многим областима српског језика. Иако ово није прилика да се предочи његово обимно лингвистичко дело, јер ће он још стварати, довољно је овом приликом споменути нешто од новијег што је објавио. На пример, „Творба речи у савременом српском језику – први део (Београд, 2002), „Творба речи у савременом српском језику – други део“ (Београд, 2002), затим „Нормативну граматику српског језика“ (Нови Сад, 20013). А ако споменемо још само његов познати „Речник језичких недоумица“ (у много издања у вишедеценијском трајању), свима ће, надамо се, бити јасно колико он дуго, темељно и приљежно ради на подизању свести међу стручњацима и у народу према српском језику и његовом неговању и његовој нормативности. Готово да нема никога ко се по обавези или жељи бави српским језиком и његовом чистотом а да није чуо за тај његов Речник. И да га није имао у рукама и да се није њиме користио. Мало ко није решио своје језичке недоумице у том његовом „Речнику језичких недозумица“.

Моја маленкост је у академику Ивану Клајну деценијама наилазила и лично на пријатељску реч, на пажњу, на коректност и искрену помоћ када ми је требала провера да ли сам у праву када сам се скромно бавио питањима српскога језика и по професионалној обавези и по својој жељи. Он није ниједном потценио човека и увек је у односу с људима показивао високу културу, пажњу у свом односу с људима, са сарадницима.

На моју жалост, једино нисмо могли да се споразумевамо у раду за српску ћирилицу, за њено спасавање и за њено нормирање у језику Срба, у правопису. У свему другоме био је и другима и мени поштени сарадник, добар учитељ, чак и пријатељ.

Ову реч овом приликом посвећујем нашем једином „неспоразуму“ са мном у његовом великом помагању мојој маленкости када сам учио од њега о српском језику и његовој нормативности.

И поред реченог јединог нашег неспоразума у ћирилици, у свему другом дугујемо му лично велику захвалност. И желимо му срећну и радну нову 2018. годину.

Поготово имам оправдање да коју реч свог дуга упутим академику Клајну јер у овом часу, имајући у виду како је до сада говорио о решавању проблема српског писма у српском језику, нови председник Одбора Срето Танасић не пружа нам сигурност да ће се ускоро у Одбору за стандардизацију српског језика донети једино спасоносно решење питања српског писма у српском језику по угледу на решења питања свих других писама у свим другим језицима Европе и света. Камо среће да нас проф. Танасић убрзо оповргне у нашем мишљењу у „Ћирилици“.

 

Драгољуб Збиљић

ВИДОВДАН

 

Поделите:

6 Коментари

  1. Hajde, objasnite vi nama, kao jezikoslovac, šta to znači da je neko pismo savršeno, ili savršenije od nekog drugog? Kako se meri savršenost pisma? Ja jesam to o savršenosti pisma slušao u nekim kafanskim razgovorima o jeziku i pismu ali samo tamo, i nigde više.

  2. Поштовани Миле, то Вам је потанко објашњено од већих, бољих и познатијих стручњака од мене. Могу и желим да Вам помогнем да се у то уверите баш у делима Ивана Клајна, затим Павла Ивића, потом Милоша Ковачевића и то је довољно од наших стручњака. А код страних стручњака за та питања можете наћи посебно прецизно у немачкој и јапанској лингвистичкој литератури. Ако сте о томе, како пишете овде, слушали у кафани, могуће је да сте имали срећу да се у тој Вашој “кафани” затекао неко од споменутих стручњака или су то били стидети њихови. А ако нећете да истражујете и читате по литератури о тој савршености српске азбуке, онда Вам остаје да верујете да је српска азбука за потребе српског језика, а могла би се лако прилагодити за енглески и сваки други познати језик, само ако би они хтели да замене своје писмо, као што су то плански изманипулисани Срби да чине.

  3. Nemate vi blage veze sa lingvistikom, poštovani Zbiljiću! Kategorija savršenosti nekog pisma je za lingvistiku nepoznat pojam. Ne brukajte se više, ako Boga znate!
    Ako li pak ja nisam u pravu, ispričajte svojim rečima, može i ukratko, kako to savršenost nekog pisma objašnjavaju Ivan Klajn i Pavle Ivić te sva ta bulumenta svetke lingvistike koju nabrajate. Šta kažu, na primer, japanski lingvisti, kakvo je njihovo znakovno pismo, savršeno kao i srpska ćirilica ili manje manje savršeno?

  4. Шта је ово?
    “О покојнику све најлепше”?

    Госн. Збиљићу – немојте да Вас властита фантазија узима превише под своје.

    Заиста сте далеко од општег прегледа ситуације.

    Хвалећи Клајна за “добра дела” – умањујете значај његовог правог задатка, опште штете.

    Стари је трик, учинити нешто добро и корисно да би се задобило поверење, да би се са тим новим поверењем зајурили на рушење капије повереног вам града. Тако и хер Клајн.

    Ма да је и златан – сама помисао да се азбука избаци, или уједначи са латиницом – равно је унијаћењу. Злонамерни акт. Па и да га је починио са најбољим могућим намерама према Србима и српском језику – ово је доказ колико је тај Клајн, један мали човек, инструменталиста без душе.

  5. Поштовани Ћурчићу, немам никакве користи од тога да мењам мишљење Ваше и неких појединаца сличних Вама. Радите Ви како најбоље знате, а ја ћу и даље радити како знам и како проценим то шта и како други паметно и тачно раде.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here