Драгољуб Збиљић: Писмо Немањи Видићу, првоборцу за спас српске (издане) ћирилице

Поделите:

1. сптембар 2018.

Мој пријатељ Милош Ковачевић очигледно је био главни у сачињавању Предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама. И, ма колико је тај прерађени Закон сада боље усаглашен с Уставом у Члану 10, он је ипак и даље, иако у мањој мери, остао противуставан. Јер, проблем је у томе што су у Закон унели оно што не постоји у Уставу, дакле, оно што Устав не дозвољава. То је “матично писмо” и “помоћно писмо”. То су онда ипак два писма, а у Уставу за српски језик изричито се наводи једно писмо – „ћириличко писмо“. И у тој одредби није било места ни за какво “матично писмо” и “помоћно писмо”. Он се и даље плаши да ће нам Хрвати “узети језик и дубровачку књижевност” ако немамо два писма и у српском језику као у „српскохрватском“. Дубровачку књижевност некадашњих Срба католика не може да нам (са)чува писмо. Може језик. А за писмо се зна да је латиница хиљаду година наметана Србима и шта то значи да сада ми у стандардном/књижевном данашњем језику једини не смемо да свој језик савремени нормирамо као Хрвати и свио други на свом, једном писму. Чак и када би била истина да су „оба писма наша“ какве то има везе с данашњом потребом да свој савремени језик, као сви други, вратимо једноазбзучју, кад би и малоуман ваљало да схвати да није могуће ниједан језик користити трајно, вечно на два алтернативна писма, па ма чија она била. Није могуће то јер је реч о шизофренији двоазбучја које народ не може да поднесе вечно. Једно писмо мора да нестане, јер два нису сврсисходна ни потребна за један језик. То самом језику не треба и он два писма у комуникативној свакодневној функцији не може поднети. Једно писмо ће отпасти.

 Ја сам то осетио строго на време и то сам предочио министру културе када смо били код њега. Тада сам му предочио своје и твоје излагање, а Јањатовић је био са мном па је своје излагање сам предочио.

Мој текст који је још пре тога био објављен најпре на Царси, па на Видовдану био је јасан. Ипак, касније смо ушли у подршку том усаглашавању Закона с Уставом иако смо знали да то није добар редослед. Требало је почети од Правописа, јер је већи проблем Правопис и од Устава и од Закона. Наравно, нису нас послушали и сада има мноштво приговора на предложено усаглашавање и у понечему људи су у праву, мада нису када хоће пошто-пото да задрже два писма за српски језик.

Све у свему, ми смо у првооснованој „Ћирилици“ морали да подржимо усаглашавање Закона с Уставом, али смо увек истицали да су Правопис и школство кључ за повратак ћирилице у пуни живот.

  Подсећам те на овај текст објављен на Царси и на Видовдану, а чини ми се тада и на сајту Ћирилице Требиње. После их је мој пријатељ Милош „обрлатио“ с двоазбучјем јер их је уплашпио да ћемо „изгубити српски језик и дубровачку књижевност“ ако напишемо да је писмо савременог српског језика само српска ћирилица. Он не схвата да су Хрвати као традиционално већи и политички и лингвистички „играчи“ узели све што им је из српског језика требало, па и дубровачку књижевност. Узели су све што им је било важно и потребно. Чак су научници у Хрватској закључили да је „њихово писмо била и ћирилица у историји“, али да они данас, нормално, пишу свој језик само њиховом абецедом. Српски лингвисти никако да се “опасуље”, па да ћирилицу чувамо (као Хрвати и сви други што чувају своја писма) само једноазбучјем, јер је чувати кроз двоазбучје није могуће, јер је народ српски већински присилно и лукаво навучен на хрватску „српску латиницу“ (како су је неки наши „лудаци“ и фалсификатори прозвали да би нам је „омилили“) и нема силе да им промени ту навику на „нашу латиницу“. Може их навићи на ћирилицу поново само измена у Правопису и нормална школа, тј. професори који ће их поново учити које је (опште)српско једино писмо. Многи Срби ће и „из ината“ наставити своју навику да пишу свој језик хрватском латиницом. А треба имати у виду да закон код нас мало вреди, јер се и Устав и закони слабо спроводе.

Сада је мој пријатељ Клајн, после напуштања председниковања у Одбору за стандардизацију српског језика, мало утихнуо, али је ту његов истомишљеник, једнако оран против ћирилице, Р. Бугарски да “чекића” по српској ћирилици о „дискриминацији језика“ ако му укинемо смишљено наметнуто Србима уникатно двоазбучје да би само Срби у Европи имали алтернативно писмо којим ће замењивати своје писмо (ћириличко).

  Српски „велики лингвисти“ су још тешко „болесни“ од наметнутог им „богатства двоазбучја“ и страха да ће „нам Хрвати још нешто узети“, а Хрвати су из језика и књижевности узели одавно на пристанак наших и политичара и лингвиста на Новосадском договору све што им је требало. Наши лингвисти мисле да нам „још нису узели“. Па и нису, нису нам још узели име језика, па да српски језик постане хрватски. И постаће преко писма, ако не послушају твоје и моје предлоге. А неће да узму наше тумачење. Не дају им ГОРДОСТ и СУЈЕТА да признају да неко с мањим титулама то разуме и зна боље од њих, јер је много дуже истраживао насуилно избацивање ћирилице и наметање латинице Србима. Они су себи са својим титулама, тако изгледа, много важнији и од ћирилице и од српског језика. Дали би све најбоље српско за своју КРУНУ да им остане на глави.

  Чини ми се, а слично си и ти рекао, да је сада највећа нада ћирилице проф. др Срето Танасић у чијем интервјуу у Политици 15/16. августа 2018. нема ништа да се одбаци. Све је тачно и добро изговорио. Чини ми се да би он могао да убеди српске лингвисте у Одбору за стандардизацију да ћирилици нема спаса без реформе у Правопису у правцу „суштинског једноазбучја“ (одличан израз Б. Брборића који је најзаслужнији за данашњу добру уставну одредбу у Члану 10).

Дође ми да ово писмо у целини пошаљем овим лингвистима које сматрам пријатељима. Можда тако, коначно, схвате да је спас ћирилице и српског језика и српског миленијумског идентитета само у српском писму – ћирилици. Бојим се да ће ми замерити. Али, мораћу да им то пошаљем јер је мени ћирилица важнија за Српство и српску културни идентитет од мене и моје маленкости.)

Драгољуб Збиљић

П. С.

Ево, подсећам те, шта сам и како говорио министру културе гдину Владану Вукосављевићу, кад је примио представнике наше првоосноване „Ћирилице“ на тешко измољени разговор о спасавању ћирилице у септембру 2017, ако се без провере добро сећам,, јер ми се чини да је он данас човек „добре воље“ за ћирлицу.

Драгољуб Збиљић: Решење за српску ЋИРИЛИЦУ није у казни, него у норми

Остане ли лингвистичко нормирање српског писма изван светске и европске праксе у двописму, никакви закони, казне и губљење времена и снаге у објашњавању зашто треба српски језик Срби да пишу ћирилицом, неће донети битно побољшање у проценту употребе ћирилице код Срба

Срби, односно они који су плаћени да у њихово име институционално и лично брину о српском језику и писму, понашају се као да је српска азбука из српског језика нестала спонтано, случајно (тако је то протумачио и до јуче председник Одбора за стандардизацију српског језика академуик Иван Клајн). О томе чак недовољно објашњавају и они који су стручњаци за језик и писмо и којима би требало да је решење питања писма у Срба и у њиховом језику, у малом прсту. Српски стручњаци за језик у институцијама несложни су, чак су и у прећутној „свађи“. Понеки од њих, као што то сведочи лингвиста Владо Ђукановић ових дана, чак не знају или не показују да знају да је истраживањима детаљно много пута потврђивано да је ћирилица не само запостављена него да је из многих области живота једноставно искључено писмо. То се, наравно, и без истраживања може видети голим оком, а Ђукановић устврди да „то питање о запостављености ћирилице је само претпоставка, а не гола чињеница“. Човек је „стручњак“ за српски језик, а не чита бројну литературу о томе!

Ђукановић, иако себе назива лингвистом, понаша се у објашњавању као да није читао ни Правопис српскога језика (последње издање Матице српске из 2010) у коме лингвисти закључују истину о српској ћирилици овако: „Ћирилица је, по важности прво и основно српско писмо, од седамдесетих година ХХ века запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употереби до уметничке стагнације.“[1] Додуше, и то је врло штура истина без суштинског научностручног објашњења како се и зашто то догодило, с којим циљем и који су директни извршиоци најпре запостављања, па затирања српске азбуке. Наравно, јасан одговор јесте у томе да је српско (ћириличко) писмо смишљено запостављано од политичара у Југославији јер је циљ био да се постепено замени српско ћириличко писмо абецедним писмом које је сачињено у време Вука Караџића за хрватско коришћење српске (вуковске) језичке реформе, јер из много разлога (пре свега верских и политичких) није се смело догодити да Хрвати (као католици) пишу српски (вуковски) језик у хрватској варијанти српском азбуком. У то време, као и вековима пре тога, никоме није могло бити спорно да је ћирилица код Срба православаца била српско писмо, а да је хрватска латиница (тзв. гајица) била хрватско писмо.

Туђе писмо је Србима „одомаћивано“ насиљем и заблудама

  Латиничко писмо је Србима много пута насилно и после законскиих забрана ћирилице наметано (најжешће у окупацијама Срба под Аустроугарима и у Независној Држави Хрватској, 1941-1945, али и данас у Републици Хрватској).

 Све то насиље над српском азбуком и њене забране нису дале трајне и коначне резултате да ћирилица нестане код Срба све до 1954. када је примењено нешто што, само на први поглед, не личи на насиље и забрану. Реч је о јасно изреченом циљу у расправама у време Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и писмима (1954) у Матици српској у Новом Саду – постепеној замени српског писма херватском латиницом преко школског система пошто се најпре хрватска латиница „омили“ Србима до те мере да им постане свеједно којим ће писмом писати свој језик. Југословенска власт се побринула да се тај процес „омиљавања“ туђе латинице Србима скрати на петнаестак година, па је српска ћирилица већ крајем седамдесетих година двадесетог века постала Србима кудикамо ређе писмо од хрватске латинице. Од тада српска ћирилица је и по истраживањима и по чињеницама које је лако могло да види и „голо“ око, постала неважно, секундарно и много ређе писмо од гајице. Реч је било о све већем постотку хрватске абецеде која је и у Србији била све ређа за разлику од времена до 1954. године, до када је ћирилица Србима у писању свог језика била готово стопостотно, тј. једино писмо. И све до тада се није крило да је ћирилица (вуковица) српско, а латиница (гајица) наравно хрватско писмо. То није крио експлицитно у својој средњошколској Граматици српскохрватског језика ни А. Белић све до 1940. године. Та латиница је била и писмо Срба, али само оних којима је била наметнута католичка вера, а не и Србима православне вере. (Зар треба уопште објашњавати било коме да је народима писменост стизала најпре преко цркве и свештеника и да је Србима, као православном народу, стигло ћириличко писмо, а Хрватима, наравно, латиничко писмо. И друкчије није могло бити из много разлога. Уз то, наравно, католицизам је стално настојао да се и Србима наметне латиница, али се то латиничење Срба у већој мери и трајније могло догодити само у време југословенства, посебно од комуниста који су били „домаћа власт“ и она је, као „домаћа“, могла да у оквиру исте државе наметне Србима латиницу, а што није успело страним завојевачима. Српски лингвисти су, једноставно, искоришћени и злоупотребљени на тај начин што су спроводили хрватски филолошки програм који је подразумевао и латиничење Срба, иако су чак и неки хрватски лингвисти у време Новосадског договора (1954) давали отпора томе да се „целом једном (српском) народу замени писмо“. Међутим, српски лингвисти не само да томе нису дали отпора него су употребљени тако да пропагирају „богатство двоазбучја“ само за Србе, „равноправност писама“ само за Србе и тако су постали директни учесници у смишљеном, планском насилном и заблудном латиничењу Срба.

 Петровићева „одбрана“ лингвиста

 Неки од лингвиста то одлично знају, као, на пример, проф. др Драгољуб Петровић, али он и данас „брани“ лингвисте на тај начин што их сматра, ваљда, недовољно разумним, тврдећи овако: „А што се лингвиста и њихове ,кривице‘ тиче, ја сам и у слову за претходну Јањатовићеву књигу рекао да су они недужни будући да многи од њих нису разумевали природу комунистичке стратегије за разарање Срба, они који су то разумевали и остајали упорни у непристајању на оно што се Србима припремало могли су завршити или пред стрељачким водом или на Голом отоку… „[1]

Ако је то истина што Петровић пише у „одбрану“ лингвиста од Јањатовића и других разумних људи, како Петровић може да мисли да су они „недужни“ и данас после толико књига које само из Удружења „Ћирилица“ стижу лингвистима, али их они, ваљда из потцењивања, не читају, па и даље остају „недужни“ и не могу да схвате зашто нико други у ни у једном другом језику и народу у Европи и свету и не покушава никада да чува своје писмо тако што ће нормирати свој стандардни/књижевни језик на два „равноправна“ (непотребна) писма: на свом и на туђем писму за писање свога језика? Проф. Петровић би ваљало да постави лингвистима у институцијама „у очи“ макар једно озбиљно питање: зашто они једини и данас сачињавају језичку и правописну норму за српски језик који једини има два супарничка писма за које се не може везати никаква „равноправност“ и „богатство“, јер је немогуће успоставити равноправност свог и туђег писма за свој језик. Ваљда је време да схвате да је то био начин да се прогони српска азбука у време када су Срби слати и на Голи оток. Тада је могло бити оправдање за лингвисте што тада нису смели да говоре ову истину о српском писму, али откуд тај такав страх и данас када српски политичари ипак више не шаљу Србе на Голи оток, а не могу их ни слати, јер је Голи оток данас у другој, туђој, од Срба независној држави? Откуд толико слепоће у оправдавању српских лингвиста и данас када измишљају да „службена и јавна употреба ћирилице“ није свеједно службена, званична и свеједно јавна, јер не постоји „неслужбена употреба ћирилице“ коју само српски лингвисти сматрају „јавном употребом“. Службена употреба писма, ваљда би морали знати лингвисти, не значи да постоји „неслужбена употреба писма“ коју би они могли именовати „јавном употребом“1

Како једини српски лингвисти и данас не виде зашто ниједан други народ и његов језик немају никакав проблем са својим писмом, јер су сви свој језик нормирали на једном, њиховом писму, а нико нормалан не сматра да постоји корист од тога што ће само Срби имати два писма? Наравно, лако је схватити да је Србима, али као и Хрватима и другим Балканцима, важно да знају српску ћирилицу и хрватску абецеду, али само зато што се служе истим језиком, а да никаква друга корист не постоји од тога што ће Срби наставити да замењују своје писмо хрватском абецедом и сада самолатиничити себе. И Хрвати знају ћирилицу да би разумели оно што Срби ћириличари објаве на ћирилици, али не нормирају своју језичку варијанту на два „равноправна писма“. Њихови лингвисти не нормирају два „равноправна писма“ за „хрватски језик“. И то је нормално. А српски „недужни“ лингвисти и данас кажу у споменутом издању Правописа српскога језика неразумно и „недужно“ овако: „Такав, истина редак (ама није редак, него једини у Европи и престижном свету  – напомена Д. З.) суживот двају писама за нас с једино прихватљивим редоследом савладавања и приоритетом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена.“[2]

По овоме што кажу, српски лингвисти (бар ови што су саставили Правопис српскога језика) уопште не виде угроженост ћирилице. Други лингвисти, пак виде њену очигледну угроженост, па заједно с другима говоре о потреби њеног (о)чувања. Трећи лингвисти, пак, свесни су значаја ћирилице за Србе, српски језик и српску културу, наглашавају да је треба (са)чувати, али никако да се сете да је ћирилицу немогуће (са)чувати под нормирањем његове „равноправности“ с хрватском абецедом или било којим другим форсираним писмом. Постоји део лингвиста, као што је Предраг Пипер који су „намирисали“ да је једини спас ћирилице у једноазбучју (као што је у пракси свих других народа и њихових језика), али Пипер истиче да „за то није време“ (манир комуниста када нешто нису хтели да ураде, и они су говорили да „за то није још време“). А кад ће, по Пиперу, бити време за ћириличко једноазбучје какво је примењено код свих других језика? Можда када се постотак ћирилице с данашњих десетак одсто сведе на један проценат!?

Ако су политичари с лингвистима успели да сведу Србе са сто посто ћирилице на десетак данашњих процената, ако су успели да Србе у 90 процената свикну на туђе писмо, та се навика не може лако променити само законима, само казнама и убеђивањима ако се српски језик и даље нормира, противно свим другим језицима у Европи и престижном свету, на два (сама себи неизбежно супарничка) писма.

 Нема ћирилице од кажњавања, има од нормирања

Дакле, закључак је неизбежан овакав: никакве претње народу српском, никаква кажњавања, никакве новчане стимулације за писање српског језика ћирилицом неће Србе поново навићи на своје писмо све док лингвисти не нормирају српски језик на српском писму. Од познатијих српских лингвиста то је схватио и јавно написао до сада само један познатији лингвиста поч. мр Бранислав Брборић који се заложио за „суштинско једноазбучје“. То је, непосредно пред своје представљење, обелоданио у часопису Нова Зора (2005, број 5 за мај) у тексту под јасним насловом „За суштинско једноазбучје“. А то је оно што стручњаци у Удружењу „Ћирилица“ образлажу детаљно од 2001. године. Они и данас истичу да је спас ћирилице само у нормирању и српског језика у једноазбучју (ћириличком), а не у казни. Али, то неки српски лингвисти и филолози у институцијама зову „забрана латинице“. Тако испада да су други народи, будући да су сви нормирали своје језике на једном писму, „забранили“ нечије и неко друго писмо.

Откуд толика упорност лингвиста у ширењу заблуда да је могуће чувати неко писмо у погрешном, непрактичном и немогућем нормирању једног језика на два или више „равноправних“ писама, то је тешко разумети. Да ли их је могуће непрекидно и даље сматрати „недужним“, као што их сажаљиво „брани“ споменути лингвиста Д. Петровић, један од првих чланова „Ћирилице“?

Драгољуб Збиљић

Напомене:

[1] Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 15.

[2] Драгољуб Петровић, Битка за ћирилицу или битка с ветрењачама; објављено у књизи Ђорђа Јањатовића Битка за ћирилицу наставак, Ћирилица, Нови Сад, 2016, стр. 775.

[3] Споменути Правопис српскога језика, стр. 15. 

Драгољуб Збиљић

проф. српског језика

и председник Скупштине

првоосноване „Ћирилице“

1 Хвала Богу, накнадно додајем ову фусноту после интервјуа С. Танасића у Политици, када је то јасно образложио и укинуо глупу разлику само код Срба до сада између „службене“ и јавне употребе језика и писма“. Зато се у овом часу највише у њега надамо јер је он сада на важном месту (председник Одбора за стандардизацију српског језика).

Поделите:

5 Коментари

  1. Подршка Збиљићу.
    Замлате говоре о некаквом “матичном писму” и “помоћном писму”.
    Смејурија остатака комунизма, нејасности, недоречености.
    Не правите нас будалама.
    Поштујте Устав.

  2. Од свих бранитеља ћирилице који се јављају наоколо, господин Збиљић је једини озбиљан, доследан, бескопромисан и некорумпиран политички или културолошки, једини који смело изјављује да је ситуација “или ћирилица или латиница”. Иначе, семе лудила је давно посејано – још у Доситејево и Вуково време (или невреме!), заливано окупацијама и комунизмом и “братством и јединством”, па су шансе да лепотица ћирилаца буде оно што треба – једино српско писмо – врло мале. Поздрав и подршка господину Збиљићу!

    • Хвала. Мање је важна похвала мени, много је важније то што је гдин Бранислав Г. Ромчевић одлично разуме проблем српске ћирилице о коме се предуго код Срба расправља без резултата власти и лингвиста у језичким институцијама у стварном враћању ћирилице у живот после њених силних забрањивања, истискивања и, уместо ње, наметања латиничког писма, посебно у време власти после Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику (1954. до данас). Мене лично задивљује што је Ромчевић готово само једном реченицом рекао све најбитније у вези с овом темом. Српско писмо могу да врате у живот само јаке институције државе и здраве институције лингвистике. И једни и други за сада неће да крену правим путем и да примене одговарајући начин за повратак српске азбуке после њеног великог и дугог смишљеног, програмског прогона.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here