Драгољуб Збиљић: СЕЋАЊЕ НА БРАНИСЛАВА БРБОРИЋА И ЊЕГОВУ БИТКУ ЗА ЈЕДНОАЗБУЧЈЕ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Поделите:

Поводом скоре четрнаестогодишњице од преране смрти (мај 2005-2019) лингвисте мр Бранислава Брборића, без чије активности у Министарству културе Србије, можемо бити сигурни, не бисмо имали ни данашњу формалну уставну заштиту српске ћирилице у Члану 10. Нажалост, оставши прерано без њега и без његовог утицаја и у Министарству културе и, као секретара, у Одбору за стандардизацију сропског језика, још остаје на снази октроисани (неуставни) Правопис српскога језика главног рецензента Ивана Kлајна и главног редактора Мате Пижурице с два алтернативна писма (без примера у Европи, али и у свету.

Пре него што кажемо коју реч поводом скоре четрнаестогодишњице смрти српског лингвисте мр Бранислава Брборића о његовој заслуженој слави и хвали, навешћемо да су познати српски лингвисти данас тек на зачетку озбиљнијег предочавања непобитних чињеница о начинима прогона српске ћирилице у историји Срба и српског језика. Српским великим лингвистима требало је седам деценија да прекину ћутњу да почну да предочавају истину о судбини српске азбуке и податке о њеним забранама и о суровом наметању голе фаворизације хрватске абецеде у окупацијама Срба, а посебно у „слободи“ за ћирилицу под комунистичком влашћу у Југославији и Србији.
Требало је после толико деценија прогона ћирилице да се појаве удружења за одбрану ћирилице из народног крила („Ћирилица“, Нови Сад, 2001. и „Српска азбука“, Београд, 2010; друга удружења не спомињемо овде јер су у њима лингвисти и културни радници убедили чланове тих других удружења да се ћирилица може спасти законом, а не српским правописом, па их не сматрамо правим чиниоцима у рату за српску ћирилицу), па да она на сиротом џепу сиротих грађана објаве више од 20 књига о ћириличком проблему и начину његовог решења, уз хиљаде и хиљаде дописа властима и институцијама лингвистике, па да тек 2018. године на међународном славистичком скупу у Београду двојица познатијих српских лингвиста отворе тему о прогону српске савршене азбуке међу Србима. Али то само у последњих сто година иако тј прогон није прекидан хиљаду година.

Рат за српску ћирилицу не сме престати

Ево колико српски велики лингвисти данас касне у објашњавању проблема у вези са српском ћирилицом. То се види у излагањима ове двојице лингвиста на овом скупу слависта 2018. године у Београду.
Али, док ми (у „Ћирилици 2001. и „Српској азбуци“ већ близу две дененије говоримо и пишемо о прогонима ћирилице, али предочавамо и једини могући начин повратка српске ћирилице у живот међу Србима, познати српски лингвисти тек данас озбиљно описују стање ћирилице, али не предлажу начин њеног решења у лингвистичкој струци и правопису, него мисле да је решење српског ћириличког проблема само у закону. То њихово гледиште остаје у оквириам тзв. дескриптивне лингвистике, али им још нее пада на памет да је решење питања ћирилице, као и сваког другог писма у другим језицима, у српском правопису и струци. Они још не схватају улогу школства и струке у судбини ћирилице него се баве и даље само описивањем затеченог стања и то само у времену од сто година, а прогон ћирилице, практично, траје хиљаду година.

Још је недовољно српских лингвгиста за једноазбучје

Треба наравно похвалити српске лингвисте Милоша Kовачевића и Александра Милановића с Филолошког факултета у Београду, који су на Међународном скупу слависта у Београду 2018. године мериторно говорили о прогонима и забрањивањима ћирилице Србима у Првом и Другом светском рату (посебно у оквирима НДХ). Немамо (још) увид у њихова целовита излагања па не знамо да ли су довољно говорили о највећем, науспешнијем и најтрајнијем до сада прогуну и замењивању српске азбуке хрватском абецедом у време комунистичке власти у Југославији и Србији.
Нажалост, морамо споменути да, док су „Ћирилица“ и „Српска азбука“ објавиле више од двадесет књига о прогонима српског писма, ни једна једина српска институција за српски језик није до данас објавила ни једну једину књигу посвећену томе. Треба, опет, подсетити да је једино од познатијих лингвиста споменути малопре Милош Kовачевић објавио хрестоматију (збирку појединачних радова) „У одбрану српске ћирилице“ (Пале, 2013) али ни један једини већи лингвиста није објавио до сада ниједну целовиту ауторску књигу посвећену прогону ћирилице и начину њеног враћања у стопостотни живот.

Бранислав Брборић је у струци међу познатим лингвистим предводио у рату за ћирилицу у 21. веку

Једини познатији лингвиста био је вредан наше посебне хвале овај човек из наслов нашег текста.
Мр Бранислав Брборић је имао своја „лутања“ у писању о српској ћирилици каква смо имали сви ми други у време комунистичке владавине. У ери снажне комунистичке власти и он је био међу свим другим српским лингвистима који су били у „жрвњу“ упорне битке антићириличара за запостављање и прогањање српске азбуке у оквиру њеног ограниченог живота под лажном равноправношћу писама у Југославији и Србији, када је постојао плански предвиђен начин њеног постепеног затирања кроз њено замењивање хрватском абецедом, али не као у окупацијама преко законске забране ћирилице, него кроз сурову фаворизацију хрватске гајице на штету српске азбуке у свакодневној пракси. Тај ток у оквиру Југославије и Србије у време српскохрватског језика и лажне равноправности писама и „богатства двоазбучја“ нису могли лако напустити српски лингвисти који су тако стицали звања, титуле, углед и зараде. То је било време када се лако губила глава (ако не буквално, оно у послу и нормалном животу). И нема нико права данас да оптужује српске лингвисте за то време у коме се није ни могло ни смело ишта да се (у)ради изван планског комунисичког прогона српске азбуке.

Српски лингвисти, нажалост, нису имали храбрости да започну борбу за нови живот ћирилице ни после изнуђеног формалног повратка међу Србима назива „српски језик“ после разбијања Југославије и српскохрватског језика. Није мали број српских лингвиста и данас који изучавају српски језик као „српскохрватски“, а само га формално зову „српски језик“. Међу њима је и академик Иван Kлајн који је више деценија међу „водећим српским лингвистима“ иако је по свом основном одређењу и струци италијаниста. Он се, после повратка назива српски језик, дуго налазио и на месту председника Одбора за стандардизацију српског језика, а и његова последња тумачења и пропаганда односе се суштински на српски језик као „југословенски језик“, „заједнички језик“, „српскохрватски језик“, иако је и он формално прешао на назив „српски језик“. Али, што се ћирилице тиче, ортодоксни је антићириличар све до предлога да, ако већ Срби хоће једноазбучје“, то „једноазбучје“ треба да буде у (хрватској) латиници, иако је он не сматра само хрватским националним писмом, него шири фалсификат да је и то „српск(охрватск)а латиница“). Јер, каже Kлајн, Срби треба да пређу сви на латиницу зато што се енглески језик и још неки страни језици пишу латиницом, па и зато што се у математичким формулама користи латиница, па у физици, хемији и сл. – све велики „лингвистички“ разлози да Срби напусте своје заиста савршено писмо за природу српског језика.

Од пре четрнаест година почившем мр Браниславу Брборићу припада и хвала, и част и похвала за личну снагу што се, и поред председниковања Kлајна у Одбору за стандардизацију, као скретар Одбора храбро држао и „гинуо“ да у сенци таквог (очито антићириличког) Kлајна избори право Срба на ћирилицу, а да то не буде лажно право, оно у оквиру формалне, а суштински лажне „равноправности писама“, него да се дâ предност ћирилици. И још, уз то, да се почне борити аз ћирилицу на једини сврсисходан, практичан, животни начин: да ћирилица у језику Срба врати своју ранију вишевековну пуну стопостотну сувереност у језику Срба, какву је губила у окупацијама Срба и какву је за дуго изгубила после Новосадског договора о српскохрватском језику (1954).

Ми смо знали за мр Бранислава Брборића и његов рад и у језичкој науци и у дугогодишњем раду у Министарству култуер Србије. Иако се нисмо у почетку много надали у њега, јер нам је било познато његово, као и свих других становиште о „богатству двоазбучја“ у језику Срба, решили смо да покушамо успостављање сарадње с њим у Министарству чим смо основали Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001). Позвао нас је, на нашу молбу, убрзо. Нашли смо се у тадашњим просторијама Министарства у (чини нам се) Kарнегијевој улици у Београду. Примио нас је те 2001. године са смешком и предочио нам одмах његову „реформу хрватске латинице“ која је требало, по његовом мишљењу, да нас „осигура“ у свету јер се и њему чинило да ћемо тешко у свет с ћирилицом, а није лако ни са саставом актуелне хрватске абецеде. Та реформисана његова хрватска латиница била би „српска латиница“ која би нас „лепо одвела у Европу и свет“. Ми смо знали да су лингвисти његову реформу одбили тумачећи да је „касно да правимо ново писмо“ и да ништа не треба дирати у нашем „богатству двоазбучја“ са српском ћирилицом и хрватском латиницом. (Истина „реформу“ те латинице после њега радио је Радмило Маројевић (који је одбијао да је то хрватска латиница и звао ју је „српска“, а предложио је и он неке измене па да имамо ми Срби „бољу“ латиницу од актуелне хрватске латинице. После Маројевића, најновију „реформу“ хрватске латинице предоложио је и Милан Шипка и с њим је (за сада) био крај у српским „реформама“ хрватског писма. Надамо се да неко нови неће пробати да праве нову „реформу“ те хрватске латинице да би и ми Срби имали латиницу! Без икакве потребе, наравно.)
Предосећали смо да ће нам Брборић предочити ту своју реформу туђе латинице да би она „лакше“ заменила српску савршену азбуку. Већ алергични и лично и у „Ћирилици“ на то реформисање туђег писма за Србе, примио сам њега понуђен предлог на папиру и, прилично слободно, јер смо се већ познавали, рекли смо му: „Ма, оставите се реформисања туђег писма, дошли смо к Вама с надом и очекивањем да нам у Министарству помогнете у борби за српску ћирилицу. Она је, као што знате, већ толико усавршена, да нам више није потребно никакво њено реформисање. А и да и није најбоља, шта нас брига кад има много неусавршенијихх писама у другим језицима, па њихопви народи чувају та своја писма вековима, па ма каква да су. Неће да мењају своје писмо, јер је њихово и њима добро служи. Нама у нашем језику сасвим ваљано служи наше српско писмо, и нема потребе да бринемо, јер у Европу и свет треба да идемо са својом културом, традицијом и са својим језиком на свом писму. Пустимо ми сада у свом поново „српском језику“ нека Хрвати брину о свомјој латиници. Шта ми више имамо с тим њиховим писмом?

Брборић је успео је да схвати значај борбе за српску ћирилицу

У том часу смо запазили у његивим широко отвореним и бистрим, жустрим очима најпре велико чуђење. Начас је сасвим заћутао. Занемео. Учинило нам се да је своје чуђење и љутњу што немамо разумевање (ни ми) за његову „реформу“ хрватске латинице доста брзо и за нас изненађујуће, показао спремност да, ипак, чује зашто смо молили да нас прими на разговор. После разговора имали смо осећај да нас није озбиљно схватио, али да смо га ипак оставили упитним. Учинило нам се да га нисмо придобили за сарадника, али смо га заинтересовли да с нама не прекида сваку сарадњу.

Већ после месец дана прихватио је, једини од позваних више њих из „власти“, да присуствује нашем скупу на Филолошком факултету у Београду озваничењу Београдског повереништва „Ћирилице“ септембра 2001. године. Тада је пажљиво ослушкивао наша излагања (међу излагачима су били, осим нас из најужег руководства „Ћирилице“, професори Драгољуб Петровић и Мато Пижурица и наш први повереник „Ћирилице“ у Београду Владимир Лепојевић). Посебних заслуга за тај добро посећен наш скуп имао је тадашњи декан Филолошког факултета Раде Божовић који је прихватио нашу молбу да на уступи свечану салу Факултета за тај скуп.
И после тог скупа зачела се наша добра сарадња с мр Браниславом Брборићем. Од тада смо одлазили на разговоре с њим више пута, а посебно у време предлагања формулације о службеном српском језику и писму ћирилици када је 2004. и 2005. припремана формулација за актуелни данас Члан 10. Устава Србије. Пре те формулације за речени члан, Брборић нам је, на нашу молбу, по одобрењу министра културе Драгана Kојадиновића у Валди Војислава Kоштунице, послао предлог Члана 10. да га погледамо и позвао нас је на разговор о том предлогу.

Нама се допао формулисани Члан 10. јер је био у складу с нашим већ „зацементираним“ гледиштем у „Ћирилици 2001. да се само ћириличким једноазбучјем Срби могу вратити своме писму у свом језику. Без икакве, наравно, алтернативе. И Брборић је такав предлог био сачинио. Што се српског језика и писма тиче, тај предлог је тада гласио и тако је касније и усвојен:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
Тачка иза те реченице у првом ставу била је потпуно јасна и потврдила је да је Брборић усвојио наше гледиште о једноазбучју српскога језика у српској ћирилици.
Што се другог става из тог Члана 10. тиче, било је јасно да се он не односи на српски језик и писмо, него се тиче других језика и њихових писама. Тај други став, подсећамо читаоце, гласи:
„Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“
Ту смо ми из „Ћирилице“ предложили да се унесе једна нова реч, па да тај други став о другим језицима и писмима гласи:
„Службена употреба других језика и њихових писама уређује се законом, на основу Устава.“
Брборић се није сагласио да се унесе та реч, јер је објаснио да се на српски језик и писмо односи само први став, а да је други став издвојен зато што се то односи на друге језике и писма и да се из тога не може извлачити ништа у вези са српским језиком и ћирилицом издвојеним у првом ставу и изричито споменутим.
И догодило се касније да су антићириличари покушавали да из другог става нађу неко „друго писмо“ и прилепе га српском језику, али је то било немогуће стварно учинити, ма како имали жеље да нађу некакву „рупу“ у Уставу. Што се српског језика и писма тиче, то објективно није могуће учинити. А покушаја да то учине, верујемо да би било и да је унета реч „њихова“ коју смо ми предлагали.
Дакле, осим наше „консултативне улоге“ из „Ћирилице, мр Бранислав Брборић је први и најважнији човек из лингвистике и, истовремено, из власти који је вратио српском језику и Србима једноазбучје у српској ћирилици.

Устав је за ћирилицу био први важан корак

Ми смо у „Ћирилици“ знали да је то први врло важан корак (у Уставу) за спас српске ћирилице, али смо знали да само Устав и усаглашен с њим закон о службеном језику и писму нису и не могу бити довољни да се уистину, у свакодневној пракси, врати свуда српско писмо у употребу зато што је српски народ био деценијама одвикаван од свог писма и смишљено навикаван на туђе писмо као „своје“. Српски народ је већински, захваљујући властима и лингвистима и њиховој „равноправности писама“ на комунистички начин, већ био већински полатиничен крајем седамдесетих година 20. века. Знали смо одмах да је Правопис српскога језика по српску ћирилицу међу Србима важнији од уставне одредбе. Јер, ако деца у школи уче од професора да „српски језик има два писма“ и да једино Срби имају „богатство двоазбучја“, то ће бити јаче од Устава, јер се у српској држави слабо примењују и Устав и закони. Правопис и језичка норма се ипак примењују, јер се, без те примене, понавља разред. И зато ми и данас у пракси имамо примену уставне одредбе о језику и ћирилици само у најужим државним службама (хвала Богу бар ту још од Милошевићеве власти), али све изван тога иде по старом српском јавашлуку у коме се Устав и закони слабо „зарезују“ па се зато наставља и данас замењивање ћирилице по комунистичким „принципима“.
Зато смо ми из „Ћирилице“ стално подсећали на то Бранислава Брборића. И, на наше пријатно изненађење, он је то врло брзо у потпуности усвојио. Пред своје планирано путовање у Америку почетком 2005. године припремио је свој рад за одељак у часиопису „Нова Зора“ а на тему ћирилица по позиву уредника Милоша Kовачевића. Тамо је било објављено Брборићево сасвим јасно научно-стручно залагање за једноазбучје српскога језика. То јасно потврђује већ сам наслов: „За суштинско једноазбучност“ („Нова Зора“, 5/2005, стр. 164-170). Од седам радова само је још наш рад био јасан у једноазбучју српскога језика. Други се лингвисти тада нису опрделили за једноазбучност, само су били на правцу залагања за очување српског писма уз давање „првенства“ ћирилици. Брборић је једини био јасан још у самом наслову за правописно ћириличко једноазбучје. Иако није био за једноазбучје, иако је чак за хрватску латиницу Радоје Симић написао и тамо да је то „српска латиница“, његов детаљан истраживачки рад, тамо такође објављен, потврдио је да је чист фалсификат да је творац те хрватске латинице био нико други до Вук Стефановић Kараџић. Симић је доказао да за то нема никаквее потврде у Вуковом делу и да је то писмо Вук у својим текстовима употребио свега два пута.
Нажалост, пре него што је Брборићев рад био објављен, часни и храбри у борби за живот српске ћирилице, први међу познатијим лингвистима, мр Бранисалв Брборић вратио се из Америке у Србију и убрзо (у мају 2005), после краће болести, издахнуо чак и пре него што је 2006. године изгласан на референдуму Устав Србије с његовим Чланом 10. и пре него што је могао да свој рад у „Новој Зори“ сам прочита.

Ненадокндива енергија Бранислава Брборића

Његова рана смрт сигурно је стигла после његових великих напора да убеди лингвисте да се усвоји/врати једноазбучје српскога језика најпре у Уставу, а онда и у српском правопису, за шта, нажалост, објективно није могао стићи да се тај правописни важан посао заврши према његовом залагању.
После њега није било познатијег лингвисте који се с његовом енергијом, знањем и усмерењем на одговарајућем месту хтео заложити за једноазбучје (и) у српском правопису.
Ми у „Ћирилици“ и „Српској азбуци“ још војујемо у његовом и нашем рату за српску ћирилицу у 21. веку, али смо без Бранислава Брборића још без довољно изледа за коначну победу у овом српском тешком рату, јер се у том рату боримо и данас, практично, против својих власти и већине лингвиста којима још није јасан значај од добитка овога рата. А ово сећање на Брборићеву борбу даје нам снагу у овом рату. За ту борбу за ћирилицу Бранислав Брборић још није добио одговарајуће похвале од својих најближих колега у струци. А ми из „Ћирилице“ осећамо дужност да на његове битке подсетимо Србе овим скромним казивањем пуне истине о његовом и нашем рату за српску ћирилицу у језику Срба.

Драгољуб Збиљић

Видовдан

Поделите:

1 коментар

  1. Тужно је за српство када нема коментара на овакав Збиљићев текст.
    Био сам присутан на скупу на Филолошком факултету у Београду , о којем говори Збиљић. Добро се сећам да је и на том скупу Брборић говорио о реформи ћирилице, на шта је жустро реаговао управо Збиљић. Величина Брборића је и у томе што је био способан да промени став када чује ваљану аргументацију.
    Брборић је знао да језичка струка неће стати иза ћирилице , па му је удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад, чији је оснивач био Збиљић , дошло као дар са неба. Он је сада могао да каже да заступа оно што тражи народ.
    Године 2006. отишао сам у Министарство културе да му предложим да о свом трошку постави за сајам књига транспарент са оваквом поруком : ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ. Послушали су ме ,а и данас се добро сећам речи човека са којим сам разговарао : “Кад је умро Брборић умрла је у министарству и брига за ћирилицу.
    Ми видимо из Збиљићевог текста да је проф. др Милош Ковачевић био уредник часописа у којем је објављена Брборићева порука да ћирилица има перспективу само у суштинском једноазбучју. Међутим, Коавачевић у својој књизи хрестоматији “У одбрану ћирилице” уопште није ни поменуо Брборића, а камоли да је објавио његову поруку. Не само то ,него је Ковачевић на једном скупу ЂИРИЛИЦЕ у Новом Саду имао свој рад о томе како Срби нису једини који имају два писма, па је извиждан .То је било оправдано јер је он и касније показивао потребу да брани двоазбучје. Истина је да се он труди око ћирилице, али никада неће да каже да је први проблем ћирилице у томе што српска деца уче из српског правописа да Српски народ има и своју латиницу. Све док Ковачевић не устане против те државно – лингвистичке системске издаје ћирилице, оправдано је казати да ни он, а камоли други језички стручњаци који ћуте као заливени ,није дорастао историјском тренутку када се ради о ћириличком бити или не бити.
    Године 2011. позвали су Збиљића на неки скуп о ћирилици у Бања Луци. Било је још шест радова о ћирилици у стилу село гори а баба се чешља, а само Збиљић својим радом позивао на узбуну. Зато
    није позван ове године. Да не би реметио мир вајних језичких стручњака. Бавио сам се мишљу да Збиљића предложим за академика, али њему тамо није место. Наиме, председник САНУ је поклонио представницима Срба са Космета књигу на којој се потписао латиницом.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here