Dragoljub Zbiljić: SEĆANJE NA BRANISLAVA BRBORIĆA I NJEGOVU BITKU ZA JEDNOAZBUČJE U SRPSKOM JEZIKU

Podelite:

Povodom skore četrnaestogodišnjice od prerane smrti (maj 2005-2019) lingviste mr Branislava Brborića, bez čije aktivnosti u Ministarstvu kulture Srbije, možemo biti sigurni, ne bismo imali ni današnju formalnu ustavnu zaštitu srpske ćirilice u Članu 10. Nažalost, ostavši prerano bez njega i bez njegovog uticaja i u Ministarstvu kulture i, kao sekretara, u Odboru za standardizaciju sropskog jezika, još ostaje na snazi oktroisani (neustavni) Pravopis srpskoga jezika glavnog recenzenta Ivana Klajna i glavnog redaktora Mate Pižurice s dva alternativna pisma (bez primera u Evropi, ali i u svetu.

Pre nego što kažemo koju reč povodom skore četrnaestogodišnjice smrti srpskog lingviste mr Branislava Brborića o njegovoj zasluženoj slavi i hvali, navešćemo da su poznati srpski lingvisti danas tek na začetku ozbiljnijeg predočavanja nepobitnih činjenica o načinima progona srpske ćirilice u istoriji Srba i srpskog jezika. Srpskim velikim lingvistima trebalo je sedam decenija da prekinu ćutnju da počnu da predočavaju istinu o sudbini srpske azbuke i podatke o njenim zabranama i o surovom nametanju gole favorizacije hrvatske abecede u okupacijama Srba, a posebno u „slobodi“ za ćirilicu pod komunističkom vlašću u Jugoslaviji i Srbiji.
Trebalo je posle toliko decenija progona ćirilice da se pojave udruženja za odbranu ćirilice iz narodnog krila („Ćirilica“, Novi Sad, 2001. i „Srpska azbuka“, Beograd, 2010; druga udruženja ne spominjemo ovde jer su u njima lingvisti i kulturni radnici ubedili članove tih drugih udruženja da se ćirilica može spasti zakonom, a ne srpskim pravopisom, pa ih ne smatramo pravim činiocima u ratu za srpsku ćirilicu), pa da ona na sirotom džepu sirotih građana objave više od 20 knjiga o ćiriličkom problemu i načinu njegovog rešenja, uz hiljade i hiljade dopisa vlastima i institucijama lingvistike, pa da tek 2018. godine na međunarodnom slavističkom skupu u Beogradu dvojica poznatijih srpskih lingvista otvore temu o progonu srpske savršene azbuke među Srbima. Ali to samo u poslednjih sto godina iako tj progon nije prekidan hiljadu godina.

Rat za srpsku ćirilicu ne sme prestati

Evo koliko srpski veliki lingvisti danas kasne u objašnjavanju problema u vezi sa srpskom ćirilicom. To se vidi u izlaganjima ove dvojice lingvista na ovom skupu slavista 2018. godine u Beogradu.
Ali, dok mi (u „Ćirilici 2001. i „Srpskoj azbuci“ već blizu dve denenije govorimo i pišemo o progonima ćirilice, ali predočavamo i jedini mogući način povratka srpske ćirilice u život među Srbima, poznati srpski lingvisti tek danas ozbiljno opisuju stanje ćirilice, ali ne predlažu način njenog rešenja u lingvističkoj struci i pravopisu, nego misle da je rešenje srpskog ćiriličkog problema samo u zakonu. To njihovo gledište ostaje u okviriam tzv. deskriptivne lingvistike, ali im još nee pada na pamet da je rešenje pitanja ćirilice, kao i svakog drugog pisma u drugim jezicima, u srpskom pravopisu i struci. Oni još ne shvataju ulogu školstva i struke u sudbini ćirilice nego se bave i dalje samo opisivanjem zatečenog stanja i to samo u vremenu od sto godina, a progon ćirilice, praktično, traje hiljadu godina.

Još je nedovoljno srpskih lingvgista za jednoazbučje

Treba naravno pohvaliti srpske lingviste Miloša Kovačevića i Aleksandra Milanovića s Filološkog fakulteta u Beogradu, koji su na Međunarodnom skupu slavista u Beogradu 2018. godine meritorno govorili o progonima i zabranjivanjima ćirilice Srbima u Prvom i Drugom svetskom ratu (posebno u okvirima NDH). Nemamo (još) uvid u njihova celovita izlaganja pa ne znamo da li su dovoljno govorili o najvećem, nauspešnijem i najtrajnijem do sada progunu i zamenjivanju srpske azbuke hrvatskom abecedom u vreme komunističke vlasti u Jugoslaviji i Srbiji.
Nažalost, moramo spomenuti da, dok su „Ćirilica“ i „Srpska azbuka“ objavile više od dvadeset knjiga o progonima srpskog pisma, ni jedna jedina srpska institucija za srpski jezik nije do danas objavila ni jednu jedinu knjigu posvećenu tome. Treba, opet, podsetiti da je jedino od poznatijih lingvista spomenuti malopre Miloš Kovačević objavio hrestomatiju (zbirku pojedinačnih radova) „U odbranu srpske ćirilice“ (Pale, 2013) ali ni jedan jedini veći lingvista nije objavio do sada nijednu celovitu autorsku knjigu posvećenu progonu ćirilice i načinu njenog vraćanja u stopostotni život.

Branislav Brborić je u struci među poznatim lingvistim predvodio u ratu za ćirilicu u 21. veku

Jedini poznatiji lingvista bio je vredan naše posebne hvale ovaj čovek iz naslov našeg teksta.
Mr Branislav Brborić je imao svoja „lutanja“ u pisanju o srpskoj ćirilici kakva smo imali svi mi drugi u vreme komunističke vladavine. U eri snažne komunističke vlasti i on je bio među svim drugim srpskim lingvistima koji su bili u „žrvnju“ uporne bitke antićiriličara za zapostavljanje i proganjanje srpske azbuke u okviru njenog ograničenog života pod lažnom ravnopravnošću pisama u Jugoslaviji i Srbiji, kada je postojao planski predviđen način njenog postepenog zatiranja kroz njeno zamenjivanje hrvatskom abecedom, ali ne kao u okupacijama preko zakonske zabrane ćirilice, nego kroz surovu favorizaciju hrvatske gajice na štetu srpske azbuke u svakodnevnoj praksi. Taj tok u okviru Jugoslavije i Srbije u vreme srpskohrvatskog jezika i lažne ravnopravnosti pisama i „bogatstva dvoazbučja“ nisu mogli lako napustiti srpski lingvisti koji su tako sticali zvanja, titule, ugled i zarade. To je bilo vreme kada se lako gubila glava (ako ne bukvalno, ono u poslu i normalnom životu). I nema niko prava danas da optužuje srpske lingviste za to vreme u kome se nije ni moglo ni smelo išta da se (u)radi izvan planskog komunisičkog progona srpske azbuke.

Srpski lingvisti, nažalost, nisu imali hrabrosti da započnu borbu za novi život ćirilice ni posle iznuđenog formalnog povratka među Srbima naziva „srpski jezik“ posle razbijanja Jugoslavije i srpskohrvatskog jezika. Nije mali broj srpskih lingvista i danas koji izučavaju srpski jezik kao „srpskohrvatski“, a samo ga formalno zovu „srpski jezik“. Među njima je i akademik Ivan Klajn koji je više decenija među „vodećim srpskim lingvistima“ iako je po svom osnovnom određenju i struci italijanista. On se, posle povratka naziva srpski jezik, dugo nalazio i na mestu predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika, a i njegova poslednja tumačenja i propaganda odnose se suštinski na srpski jezik kao „jugoslovenski jezik“, „zajednički jezik“, „srpskohrvatski jezik“, iako je i on formalno prešao na naziv „srpski jezik“. Ali, što se ćirilice tiče, ortodoksni je antićiriličar sve do predloga da, ako već Srbi hoće jednoazbučje“, to „jednoazbučje“ treba da bude u (hrvatskoj) latinici, iako je on ne smatra samo hrvatskim nacionalnim pismom, nego širi falsifikat da je i to „srpsk(ohrvatsk)a latinica“). Jer, kaže Klajn, Srbi treba da pređu svi na latinicu zato što se engleski jezik i još neki strani jezici pišu latinicom, pa i zato što se u matematičkim formulama koristi latinica, pa u fizici, hemiji i sl. – sve veliki „lingvistički“ razlozi da Srbi napuste svoje zaista savršeno pismo za prirodu srpskog jezika.

Od pre četrnaest godina počivšem mr Branislavu Brboriću pripada i hvala, i čast i pohvala za ličnu snagu što se, i pored predsednikovanja Klajna u Odboru za standardizaciju, kao skretar Odbora hrabro držao i „ginuo“ da u senci takvog (očito antićiriličkog) Klajna izbori pravo Srba na ćirilicu, a da to ne bude lažno pravo, ono u okviru formalne, a suštinski lažne „ravnopravnosti pisama“, nego da se dâ prednost ćirilici. I još, uz to, da se počne boriti az ćirilicu na jedini svrsishodan, praktičan, životni način: da ćirilica u jeziku Srba vrati svoju raniju viševekovnu punu stopostotnu suverenost u jeziku Srba, kakvu je gubila u okupacijama Srba i kakvu je za dugo izgubila posle Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku (1954).

Mi smo znali za mr Branislava Brborića i njegov rad i u jezičkoj nauci i u dugogodišnjem radu u Ministarstvu kultuer Srbije. Iako se nismo u početku mnogo nadali u njega, jer nam je bilo poznato njegovo, kao i svih drugih stanovište o „bogatstvu dvoazbučja“ u jeziku Srba, rešili smo da pokušamo uspostavljanje saradnje s njim u Ministarstvu čim smo osnovali Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ (Novi Sad, 2001). Pozvao nas je, na našu molbu, ubrzo. Našli smo se u tadašnjim prostorijama Ministarstva u (čini nam se) Karnegijevoj ulici u Beogradu. Primio nas je te 2001. godine sa smeškom i predočio nam odmah njegovu „reformu hrvatske latinice“ koja je trebalo, po njegovom mišljenju, da nas „osigura“ u svetu jer se i njemu činilo da ćemo teško u svet s ćirilicom, a nije lako ni sa sastavom aktuelne hrvatske abecede. Ta reformisana njegova hrvatska latinica bila bi „srpska latinica“ koja bi nas „lepo odvela u Evropu i svet“. Mi smo znali da su lingvisti njegovu reformu odbili tumačeći da je „kasno da pravimo novo pismo“ i da ništa ne treba dirati u našem „bogatstvu dvoazbučja“ sa srpskom ćirilicom i hrvatskom latinicom. (Istina „reformu“ te latinice posle njega radio je Radmilo Marojević (koji je odbijao da je to hrvatska latinica i zvao ju je „srpska“, a predložio je i on neke izmene pa da imamo mi Srbi „bolju“ latinicu od aktuelne hrvatske latinice. Posle Marojevića, najnoviju „reformu“ hrvatske latinice predoložio je i Milan Šipka i s njim je (za sada) bio kraj u srpskim „reformama“ hrvatskog pisma. Nadamo se da neko novi neće probati da prave novu „reformu“ te hrvatske latinice da bi i mi Srbi imali latinicu! Bez ikakve potrebe, naravno.)
Predosećali smo da će nam Brborić predočiti tu svoju reformu tuđe latinice da bi ona „lakše“ zamenila srpsku savršenu azbuku. Već alergični i lično i u „Ćirilici“ na to reformisanje tuđeg pisma za Srbe, primio sam njega ponuđen predlog na papiru i, prilično slobodno, jer smo se već poznavali, rekli smo mu: „Ma, ostavite se reformisanja tuđeg pisma, došli smo k Vama s nadom i očekivanjem da nam u Ministarstvu pomognete u borbi za srpsku ćirilicu. Ona je, kao što znate, već toliko usavršena, da nam više nije potrebno nikakvo njeno reformisanje. A i da i nije najbolja, šta nas briga kad ima mnogo neusavršenijihh pisama u drugim jezicima, pa njihopvi narodi čuvaju ta svoja pisma vekovima, pa ma kakva da su. Neće da menjaju svoje pismo, jer je njihovo i njima dobro služi. Nama u našem jeziku sasvim valjano služi naše srpsko pismo, i nema potrebe da brinemo, jer u Evropu i svet treba da idemo sa svojom kulturom, tradicijom i sa svojim jezikom na svom pismu. Pustimo mi sada u svom ponovo „srpskom jeziku“ neka Hrvati brinu o svomjoj latinici. Šta mi više imamo s tim njihovim pismom?

Brborić je uspeo je da shvati značaj borbe za srpsku ćirilicu

U tom času smo zapazili u njegivim široko otvorenim i bistrim, žustrim očima najpre veliko čuđenje. Načas je sasvim zaćutao. Zanemeo. Učinilo nam se da je svoje čuđenje i ljutnju što nemamo razumevanje (ni mi) za njegovu „reformu“ hrvatske latinice dosta brzo i za nas iznenađujuće, pokazao spremnost da, ipak, čuje zašto smo molili da nas primi na razgovor. Posle razgovora imali smo osećaj da nas nije ozbiljno shvatio, ali da smo ga ipak ostavili upitnim. Učinilo nam se da ga nismo pridobili za saradnika, ali smo ga zainteresovli da s nama ne prekida svaku saradnju.

Već posle mesec dana prihvatio je, jedini od pozvanih više njih iz „vlasti“, da prisustvuje našem skupu na Filološkom fakultetu u Beogradu ozvaničenju Beogradskog povereništva „Ćirilice“ septembra 2001. godine. Tada je pažljivo osluškivao naša izlaganja (među izlagačima su bili, osim nas iz najužeg rukovodstva „Ćirilice“, profesori Dragoljub Petrović i Mato Pižurica i naš prvi poverenik „Ćirilice“ u Beogradu Vladimir Lepojević). Posebnih zasluga za taj dobro posećen naš skup imao je tadašnji dekan Filološkog fakulteta Rade Božović koji je prihvatio našu molbu da na ustupi svečanu salu Fakulteta za taj skup.
I posle tog skupa začela se naša dobra saradnja s mr Branislavom Brborićem. Od tada smo odlazili na razgovore s njim više puta, a posebno u vreme predlaganja formulacije o službenom srpskom jeziku i pismu ćirilici kada je 2004. i 2005. pripremana formulacija za aktuelni danas Član 10. Ustava Srbije. Pre te formulacije za rečeni član, Brborić nam je, na našu molbu, po odobrenju ministra kulture Dragana Kojadinovića u Valdi Vojislava Koštunice, poslao predlog Člana 10. da ga pogledamo i pozvao nas je na razgovor o tom predlogu.

Nama se dopao formulisani Član 10. jer je bio u skladu s našim već „zacementiranim“ gledištem u „Ćirilici 2001. da se samo ćiriličkim jednoazbučjem Srbi mogu vratiti svome pismu u svom jeziku. Bez ikakve, naravno, alternative. I Brborić je takav predlog bio sačinio. Što se srpskog jezika i pisma tiče, taj predlog je tada glasio i tako je kasnije i usvojen:
„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“
Tačka iza te rečenice u prvom stavu bila je potpuno jasna i potvrdila je da je Brborić usvojio naše gledište o jednoazbučju srpskoga jezika u srpskoj ćirilici.
Što se drugog stava iz tog Člana 10. tiče, bilo je jasno da se on ne odnosi na srpski jezik i pismo, nego se tiče drugih jezika i njihovih pisama. Taj drugi stav, podsećamo čitaoce, glasi:
„Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.“
Tu smo mi iz „Ćirilice“ predložili da se unese jedna nova reč, pa da taj drugi stav o drugim jezicima i pismima glasi:
„Službena upotreba drugih jezika i njihovih pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.“
Brborić se nije saglasio da se unese ta reč, jer je objasnio da se na srpski jezik i pismo odnosi samo prvi stav, a da je drugi stav izdvojen zato što se to odnosi na druge jezike i pisma i da se iz toga ne može izvlačiti ništa u vezi sa srpskim jezikom i ćirilicom izdvojenim u prvom stavu i izričito spomenutim.
I dogodilo se kasnije da su antićiriličari pokušavali da iz drugog stava nađu neko „drugo pismo“ i prilepe ga srpskom jeziku, ali je to bilo nemoguće stvarno učiniti, ma kako imali želje da nađu nekakvu „rupu“ u Ustavu. Što se srpskog jezika i pisma tiče, to objektivno nije moguće učiniti. A pokušaja da to učine, verujemo da bi bilo i da je uneta reč „njihova“ koju smo mi predlagali.
Dakle, osim naše „konsultativne uloge“ iz „Ćirilice, mr Branislav Brborić je prvi i najvažniji čovek iz lingvistike i, istovremeno, iz vlasti koji je vratio srpskom jeziku i Srbima jednoazbučje u srpskoj ćirilici.

Ustav je za ćirilicu bio prvi važan korak

Mi smo u „Ćirilici“ znali da je to prvi vrlo važan korak (u Ustavu) za spas srpske ćirilice, ali smo znali da samo Ustav i usaglašen s njim zakon o službenom jeziku i pismu nisu i ne mogu biti dovoljni da se uistinu, u svakodnevnoj praksi, vrati svuda srpsko pismo u upotrebu zato što je srpski narod bio decenijama odvikavan od svog pisma i smišljeno navikavan na tuđe pismo kao „svoje“. Srpski narod je većinski, zahvaljujući vlastima i lingvistima i njihovoj „ravnopravnosti pisama“ na komunistički način, već bio većinski polatiničen krajem sedamdesetih godina 20. veka. Znali smo odmah da je Pravopis srpskoga jezika po srpsku ćirilicu među Srbima važniji od ustavne odredbe. Jer, ako deca u školi uče od profesora da „srpski jezik ima dva pisma“ i da jedino Srbi imaju „bogatstvo dvoazbučja“, to će biti jače od Ustava, jer se u srpskoj državi slabo primenjuju i Ustav i zakoni. Pravopis i jezička norma se ipak primenjuju, jer se, bez te primene, ponavlja razred. I zato mi i danas u praksi imamo primenu ustavne odredbe o jeziku i ćirilici samo u najužim državnim službama (hvala Bogu bar tu još od Miloševićeve vlasti), ali sve izvan toga ide po starom srpskom javašluku u kome se Ustav i zakoni slabo „zarezuju“ pa se zato nastavlja i danas zamenjivanje ćirilice po komunističkim „principima“.
Zato smo mi iz „Ćirilice“ stalno podsećali na to Branislava Brborića. I, na naše prijatno iznenađenje, on je to vrlo brzo u potpunosti usvojio. Pred svoje planirano putovanje u Ameriku početkom 2005. godine pripremio je svoj rad za odeljak u časiopisu „Nova Zora“ a na temu ćirilica po pozivu urednika Miloša Kovačevića. Tamo je bilo objavljeno Brborićevo sasvim jasno naučno-stručno zalaganje za jednoazbučje srpskoga jezika. To jasno potvrđuje već sam naslov: „Za suštinsko jednoazbučnost“ („Nova Zora“, 5/2005, str. 164-170). Od sedam radova samo je još naš rad bio jasan u jednoazbučju srpskoga jezika. Drugi se lingvisti tada nisu oprdelili za jednoazbučnost, samo su bili na pravcu zalaganja za očuvanje srpskog pisma uz davanje „prvenstva“ ćirilici. Brborić je jedini bio jasan još u samom naslovu za pravopisno ćiriličko jednoazbučje. Iako nije bio za jednoazbučje, iako je čak za hrvatsku latinicu Radoje Simić napisao i tamo da je to „srpska latinica“, njegov detaljan istraživački rad, tamo takođe objavljen, potvrdio je da je čist falsifikat da je tvorac te hrvatske latinice bio niko drugi do Vuk Stefanović Karadžić. Simić je dokazao da za to nema nikakvee potvrde u Vukovom delu i da je to pismo Vuk u svojim tekstovima upotrebio svega dva puta.
Nažalost, pre nego što je Brborićev rad bio objavljen, časni i hrabri u borbi za život srpske ćirilice, prvi među poznatijim lingvistima, mr Branisalv Brborić vratio se iz Amerike u Srbiju i ubrzo (u maju 2005), posle kraće bolesti, izdahnuo čak i pre nego što je 2006. godine izglasan na referendumu Ustav Srbije s njegovim Članom 10. i pre nego što je mogao da svoj rad u „Novoj Zori“ sam pročita.

Nenadokndiva energija Branislava Brborića

Njegova rana smrt sigurno je stigla posle njegovih velikih napora da ubedi lingviste da se usvoji/vrati jednoazbučje srpskoga jezika najpre u Ustavu, a onda i u srpskom pravopisu, za šta, nažalost, objektivno nije mogao stići da se taj pravopisni važan posao završi prema njegovom zalaganju.
Posle njega nije bilo poznatijeg lingviste koji se s njegovom energijom, znanjem i usmerenjem na odgovarajućem mestu hteo založiti za jednoazbučje (i) u srpskom pravopisu.
Mi u „Ćirilici“ i „Srpskoj azbuci“ još vojujemo u njegovom i našem ratu za srpsku ćirilicu u 21. veku, ali smo bez Branislava Brborića još bez dovoljno izleda za konačnu pobedu u ovom srpskom teškom ratu, jer se u tom ratu borimo i danas, praktično, protiv svojih vlasti i većine lingvista kojima još nije jasan značaj od dobitka ovoga rata. A ovo sećanje na Brborićevu borbu daje nam snagu u ovom ratu. Za tu borbu za ćirilicu Branislav Brborić još nije dobio odgovarajuće pohvale od svojih najbližih kolega u struci. A mi iz „Ćirilice“ osećamo dužnost da na njegove bitke podsetimo Srbe ovim skromnim kazivanjem pune istine o njegovom i našem ratu za srpsku ćirilicu u jeziku Srba.

Dragoljub Zbiljić

Vidovdan

Podelite:

1 komentar

  1. Tužno je za srpstvo kada nema komentara na ovakav Zbiljićev tekst.
    Bio sam prisutan na skupu na Filološkom fakultetu u Beogradu , o kojem govori Zbiljić. Dobro se sećam da je i na tom skupu Brborić govorio o reformi ćirilice, na šta je žustro reagovao upravo Zbiljić. Veličina Brborića je i u tome što je bio sposoban da promeni stav kada čuje valjanu argumentaciju.
    Brborić je znao da jezička struka neće stati iza ćirilice , pa mu je udruženje ĆIRILICA Novi Sad, čiji je osnivač bio Zbiljić , došlo kao dar sa neba. On je sada mogao da kaže da zastupa ono što traži narod.
    Godine 2006. otišao sam u Ministarstvo kulture da mu predložim da o svom trošku postavi za sajam knjiga transparent sa ovakvom porukom : DOBRO DOŠLI U ZEMLJU ĆIRILICE. Poslušali su me ,a i danas se dobro sećam reči čoveka sa kojim sam razgovarao : “Kad je umro Brborić umrla je u ministarstvu i briga za ćirilicu.
    Mi vidimo iz Zbiljićevog teksta da je prof. dr Miloš Kovačević bio urednik časopisa u kojem je objavljena Brborićeva poruka da ćirilica ima perspektivu samo u suštinskom jednoazbučju. Međutim, Koavačević u svojoj knjizi hrestomatiji “U odbranu ćirilice” uopšte nije ni pomenuo Brborića, a kamoli da je objavio njegovu poruku. Ne samo to ,nego je Kovačević na jednom skupu ĐIRILICE u Novom Sadu imao svoj rad o tome kako Srbi nisu jedini koji imaju dva pisma, pa je izviždan .To je bilo opravdano jer je on i kasnije pokazivao potrebu da brani dvoazbučje. Istina je da se on trudi oko ćirilice, ali nikada neće da kaže da je prvi problem ćirilice u tome što srpska deca uče iz srpskog pravopisa da Srpski narod ima i svoju latinicu. Sve dok Kovačević ne ustane protiv te državno – lingvističke sistemske izdaje ćirilice, opravdano je kazati da ni on, a kamoli drugi jezički stručnjaci koji ćute kao zaliveni ,nije dorastao istorijskom trenutku kada se radi o ćiriličkom biti ili ne biti.
    Godine 2011. pozvali su Zbiljića na neki skup o ćirilici u Banja Luci. Bilo je još šest radova o ćirilici u stilu selo gori a baba se češlja, a samo Zbiljić svojim radom pozivao na uzbunu. Zato
    nije pozvan ove godine. Da ne bi remetio mir vajnih jezičkih stručnjaka. Bavio sam se mišlju da Zbiljića predložim za akademika, ali njemu tamo nije mesto. Naime, predsednik SANU je poklonio predstavnicima Srba sa Kosmeta knjigu na kojoj se potpisao latinicom.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here