Драгољуб Збиљић: Важност реалне идентификације непријатеља у борби за српску ћирилицу

Поделите:

 

  • Свака српска борба, па и хиљадугодишња борба за српску ћирилицу, имала је своје велике непријатеље, а ти лукави непријатељи у борби за српско писмо, нажалост, данас су најбројнији и највећи плаћеници у српским институцијама и међу многим другим Србима који или отворено гуше ту борбу или се боре лажно, тј. на тај начин на који та борба за враћање ћирилице у живот не може да буде брзо победоносна

 

Борба за ћирилицу, односно против њеног замењивања латиницом, траје најмање хиљаду година. Борба против ћирилице и за ћирилицу има зачетке у 11. веку када се догодио раскол хришћанства на католичанство и православље, када је почео и прогон православне азбуке, а што се српске ћирилице тиче, она је Србима често забрањивана уредбама и законима у оквиру Аустроугарске, нарочито у окупацији Срба и Србије у Првом светском рату, а посебно у време НДХ, као и у време комунистичке Југославије када је власт извршила масовну и сурову фаворизацију хрватске абецеде на штету српске ћирилице које данас и у Србији у јавној употреби нема ни десет процената јер је свих других 90 одсто покривено хрватским латиничким саставом који је био погодан за наметање Србима јер они с Хрватима данас користе, лингвистички исти језик, па је хрватска латиница углавном прилагођена за писање језика Хрвата после прихватања реформе српског језика и писма у извођењу Вука Караџића у 19. веку у Бечу, уз приличну помоћ и наговор Јернеја (Вартоломеја или Бартола) Копитара, тадашњег цензора словенских књига у Бечу. Вук је Копитара сматрао пријатељем, кумом и не само саветником него и материјалним и стручним помагачем да „отац српског језика“ уобличи од 1814. до 1847. године  реформу српског језика и писма, у којој је Вук, по оцени једног од сигурно највећих умова у српској историји Николе Тесле, „Увео је чобански језик, па умјесто да смо у профињености језика и појмова пошли напријед, отишли смо натраг.“[1] (Моја маленкост има нешто блаже мишљење о Вуковој реформи, али да је она имала и већих мана и да је потврдила слабу предвидљивост Вука шта ће се и како догађати са српским језиком и српском ћирилицом после њега, то је несумњиво.) Уз политичку подршку Беча, Вук се уортачио с тадашњим радницима на пољу хрватске књижевности и заједно с Ђорђем Поповићем (Ђуром Даничићем) донео с Хрватима и потписао Књижевни договор у Бечу 1850. аминујући један језик с уверењем да „један народ треба једну књижевност да има“, а то, ваљда значи да „један народ“ има један – исти језик. У Књижевном договору с потписом Вука и Даничића са петорицом Хрвата и једним Словенцом Францом Миклошичем у улози наследника тада мртвог Копитара на месту цензора словенских књига.

Тај веома приватан и по много чему „мутан“ по садржају Књижевни договор у Бечу спомиње уједначавање неких особина књижевног језика тог „једног народа“, а није назначено ни о којем се и чијем то „једном народу“ ради и како се зове тај језик на коме треба да се ствара „једна књижевност“. Али је само једно било потпуно јасно: Књижевни договор је био исписан једним писмом, хрватском абецедом коју је пре петнаестак година пре Договора уобличио Људевит Гај и којим су се потписала оба српска приватна договарача. Сада је, ваљда, потпуно јасно да су се мудри носиоци и спроводитељи Аустријске касније Аустроугарске царевине и њене политике сетили како ће лакше Србе полатиничити, јер су сви ранији њихови покушаји полатиничавања Срба пропали јер није било створено латиничко писмо, прилагођено језику Срба. Тада је то писмо било сачињено и оно је могло бити у будућности лакше наметнуто Србима, јер је то писмо Вук одобрио и прихватио, иако је остао траг да Вук није био задовољан тим саставом хрватске латинице, па их је саветовао како да поправе готово пола хрватске абецеде. Но, то Хрвати нису прихватили, осим при крају 19. века једног јединог знака за хрватски једнознак (đ уместо дотадашњег Гајевог двознака dj иако је Хрватима Даничић у време његовог „тајниковања“ у Југославенској академији знаности и умјетности понудио  замену сва четири двознака једнознацима, али се то код Хрвата није примило).

Ипак, и поред Вуковог саглашавања с новим писмом (латиничким) за писање његовог реформисаног српског језика, српска ћирилица је остала међу Србима готово као једино писмо (јер је њихово) све до 1954. године, када је у Матици српској усвојен с Хрватима Новосадски дооговор о српскохрватском језику и његови Закључци у којима је формално записана „равноправност писама“ српске ћирилице и хрватске латинице, али је убрзо био снажан политички притисак и преко комунистичке власти и сурова фаворизација гајице над вуковицом, до те мере да је вуковица постепено замењивана гајицом свуда на подручју српскохрватског језика, па и у самој Србији. Стога је већ 70-их година 20. века била сасвим очигледна окупација претходне већинске ћириличке територије латиничком на подручју тога „заједничког језика“.

Формална „равноправност писама“ из Закључака Новосадског договора спровођена је тако да се сматраало да је латиница равноправна само када се не изоставља Хрватима, а ћирилица је називана „равноправном“ и када се замењивала латиницом. На све политичке начине, али и прекидом производње писаћих машина с ћириличким тастатурама, српска азбука је већ крајем седамдесетих година 20. века постала видно мањинско писмо од већинског писма међу Србима све до 1960. године. Тек тада је, уз пристанак српских власти и уз аминовање српских лингвиста сербокроатиста у институцијама, прихваћено  „кошење“ српског писма које су његови непријатељи и прогонитељи називали „застарелим писмом“ које треба заменити латиничким писмом иако то са застарелошћу писма нема никакве везе, јер данас, на пример, не сматра нико нормалан застарелим ни кинеско писмо које траје већ око четири хиљаде година и садржи преко три и по хиљаде знакова, а српску ћирилицу коју су и страни и домаћи истраживачи оценили као веома модрено писмо које има неколике предности у односу на латиничко писмо. Али, југословенска комунистичка политика оценила је ћириличко писмо „застарелим“ све у нескриваном циљу да се оно замени као српска вредност, веома битна за српски културни и општи идентитет.

 

Данашњи положај српске ћирилице у окружењу и у Србији

 

Данас Србима, отворено или полускривено, забрањују ћирилицу у Хрватској, Црној Гори и Федерацији БиХ, а у Републици Српској и Србији државни органи и језичке институције, допуштајући настављање погрешне примену лажне равноправности писама из времена Југославије и српскохрватског језика, српски државни органи и лингвисти у језичким институцијама не допуштају пуну сувереност ћирилице у језику Срба, иако  Устав Србије у Члану 10. од 2006. године јасно прописује службену употребу српског језика само на српском ћириличком писму.

 

Тако испада, потпуно очигледно, да су буквално непријатељи српске ћирилице у борби за њу данас пре свега у српским државним и језичким институцијама, што је и главни проблем због кога је у Србији српска азбука и даље у нестајању, јер је у јавности има свега непуних десетак процената. Дакле, иако је Устав Србије у Члану 10. из 2006. године, што се службености српског језика тиче, јасно прописаао обавезу писања српског језика ћирилицом на овај потпуно јасан начин:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језк и ћириличко писмо.“

Друга писма спомињу се у другом ставу у коме се говори о другим језицима који су у службеној употреби које се реегулишу посебним законом. Тако други став тога Члана 10. Устава гласи:

„Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Дакле, други став реченог члана, превише је јасно, не односи се на српски језик, него на друге језике и друга писма. Наравно, не спомиње се ниједно друго писмо, па ни латиница јер се мањински језици у Србији пишу и другим писмима, а не само ћириличким и латиничким писмом. Према томе, за иоле описмењеног човека јасно је да се у вези са српским језиком спомиње изричито само ћириличко писмо, а не неко друго писмо, па ни хрватска абецеда. Стога само манипулатори и непријатељи ћирилице измишљају уставну непостојећу „равноправност писама“ у вези са српским језиком. Они само показују тиме да не могу да преболе чињеницу што је на референдуму за Устав Србије 2006. у народу прихваћен и усвојен у Члану 10. Устава Србије пропис и обавеза да се српски језик, као и сви други престижни језици, пише једним писмом, ћирилицом.

 

Ко су данашњи непријатељи у борби за повратак српске ћирилице у пуни живот међу Србима?

 

          Нова борба за повратак српске ћирилице у пуни живот започела је на почетку разбијања Југославије споља и изнутра. Историја те нове борбе за ћирилицу веома је богата и о њој већ постоји обимна стручна литература[2]. Истина та литература није стварана у институцијама за српски језик и књижевност, као што су Матица српска, Српска академија наука, САНУ-ов Институт за српски језик, у Одбору за стандардизацију српског језика и сл. – тамо где су ти послови плаћени по обавези на радном месту. Ту литературу стварали су стручњаци појединачно, изван речених институција и углавном су је стварали из родољубивих побуда, готово без икакве материјалне надокнаде за свој рад. Далеко најобимнији део те литературе настао је у оквиру активности првооснованог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“.

Свака изазвана или неизазвана борба за нешто има своје борце и своје непријатеље. Неоправдана борба има своје противнике, а изазвана (разложна) борба за нешто добро, вредно, позитивно и неопходно, као што је борба за повратак српске ћирилице у пуни живот међу Србима, има своје непријатеље, гушитеље такве борбе и оних који су за настављање неправде и штете какву Србима наноси полатиничавање Срба на штету српског културног и општег идентитета затирањем њиховог савршеног ћириличког писма и његовог замењивања хрватском абецедом, испланираног и увелико спроведеног у оквиру комунистичке владавине у Југославији од 1954. до краја заједничке државе, али се то полатиничавање Срба није зауставило ни после разбијања Југославије и формалног враћања међу Србе назива српски језик.

У тој новој борби за српску ћирилицу има много бораца против ћирилице, тј. за продужавање латиничења планираног и извођеног у Југославији.

Широко је познат случај антићириличара англисте Ранка Бугарског који је најпре признао да је уставна одредба прописала писање српског језика само српском ћирилицом потврдивши уставну чињеницу: „Ovo je, dakle, prvi među novijim ustavima Srbije u kome se uopšte ne pominje službena upotreba latinice srpskog jezika, čak ni kao dodatna mogućnost“[3], а онда се покајао због своје искрености и тачно изречене истине, па је себе негирао на овај начин: „Нема, дакле, уставне забране за службену употребу латинице у српском језику, него то регулише сам закон.“[4]

Кад се упореди оно што је Бугарски најпре тврдио на цитираном месту у својој наведеној књизи и ово што накнадно тврди у Политици, превише је јасна антићириличка манипулација у вези са српским језиком и писмом од овог стручњака за енгелски језик који често воли да се бави и српским језиком, изван своје струке.

Није Бугарски једини манипулатор и очигледан непријатељ у српској борби за ћирилицу. С нимало мање заслуга у антићириличкој борби за увођење само латинице (хрватске, наравно) за писање српског језика истиче се нарочито познати италијаниста Иван Клајн који је више од једне деценије био на челу ничег мањег од Одбора за стандардизацију српског језика, на месту председника. Клајн је дуго водио жестоку борбу против српских бораца за враћање пуног живота ћирилице у српском језику, предлажући да се Срби оставе своје ћирилице и да изаберу латинички једнопис у српском језику. Он то директно каже овако: „Ако већ хоћете да се определите за једно писмо, онда ће латиница, као универзално писмо, ипак имати предност.“[5] И сада следи (не)вероватна Клајнова „научна“ манипулација када каже да латиница треба да има предност зато што „Латиницом можете писати српски или српскохрватски језик, а не можете српском ћирилицом писати ниједан други језик.“[6] Да ли може нормалан лингвиста да замисли икакву лингвистичку валидност овакве Клајнове тврдње да је мана српске ћирилице у односу на латиницу то што се „српском ћирилицом не може писати ниједан други језик“, кад сви нормални лингвисти света знају да се готово свако писмо може прилагодити за писање било ког латиничког језика. Само то не прихвата италијаниста Клајн, дугогодишњи председник Одбора за стандардизацију српског језика. Зар је онда чудно што је овај непријатељ у борби Срба за српску ћирилицу у српском језику заложио свој ауторитет председника Одбора за стандардизацију српског језика да, као главни рецензент, прогура у Матици српској Правопис српскога језика (измењено издање од 2010) у коме је наметнуто неуставно решење питања писма у двоазбучју, што је уникатност за све друге престижне језике у вези с решењима питања писма у једнопис(м)у. Тако је Клајн у Правопису наметнуо Србима неуставно решење питања писма српскога језика и продужио двоазбучје из времена српскохрватског језика које је већ одавно сасекло 90 одсто српске ћирилице у српској јавности.

Дакле, слободно се може рећи да су два највећа непријатеља ћирилице у српском језику два академика, члана САНУ: англиста Ранко Бугарски и италијаниста Иван Клајн.

Истина нису много слабији ни још многи други непријатељи српске ћирилице у српском језику. На пример, русиста Радмило Маројевић деценијама тврди да ова латиница (гајица) којом данас, после дугог њеног наметања Србима у окупацијама под Аустроугарима, у НДХ-у и у времену комунистичке власти у Југославији и Србији, али и данас у Србији није хрватска него је „српска латиница“[7]. У наставку своје књиге под насловом „Функционална доградња и конвертибилност српских писама“[8] Маројевић у 20. веку, када су сви народи оформили своја писма за свој језик, па и Срби српску ћирилицу, предлаже да се мења српско писмо. Он ту, попут Ђуре Даничића (који је предлагао, истина, дораду познате у свету хрватске латинице (гајице) у 19. веку предлаже како да убудуће изгледа та латиница, али је Маројевић „већи“ лингвиста од Даничића, па ту хрватску латиницу преименовљава у „српску латиницу“, чега се ни скромни лингвиста Ђура Даничић није сетио. Формално, Маројевић се тиме бави из „добре намере“ (а „добра намера и у пакао води), тј. да докаже и манипулацијама с писмом да Хрвати немају свој језик, него су преузели вуковски српски језик, што је у великој мери и истина, баш као што је непобитна истина да Хрвати нису никако хтели узети српски језик на српском писму, него је за њих сачињена специјална верзија латинице, познате под именом гајица (по њеном творцу Људевиту Гају), а српску ћирилицу и данас прогањају и забрањују у Хрватској иако је она тамо формално дозвољена као право Срба у 13. члан(к)у Устава Републике Хрватске. Једно је папирнато право, а сасвим друго је право на лицу места. (Нешто је слично у Србији, а на штету српског писма. Срби по Уставу имају право на стопостотну употребу ћирилице у језику Срба, али је у спровођењу тог права на лицу места, у јавности, хрватска абецеда, по инерцији и избегавању примене српског Устава, прекрила, тачније – окупирала /заменила) 90 одсто српске ћирилице.

Један од следећих великих бораца против враћања српске ћирилице у пуни живот у Србији и против бораца за српску ћирилицу данас је и проф. др Петар Милосављевић. Он је и један од највећих манипулатора и фалсификатора међу српским филолозима, кад је реч о српском писму. Он у својој књизи[9] пропагира огољену лаж и фалсификат да је, тобож, творац српске латинице (наравно реч је о хрватској преименованој латиници гајици) нико други до сам реформатор српског језика и ћирилице Вук Стефановић Караџић[10]! Он у својој књизи чак цитира Вукову молбу[11] Гају да то латиничко писмо поправи сам његов творац Људевит Гај, али су то Гај и Хрвати одбили. Милосављевић чак није видно навео то Вуково одбијање да је он сам творац такве латинице у познатом писму Вука Стефановића Караџића и Саве Текелије Платону Атанацковићу 1845. године.

 

 

          Међу данашњим борцима за српску ћирилицу има неколико познатих лингвиста који се боре за повратак српске ћирилице у живот, али та борба има фалинку у томе што она не подразумева посебан значај те борбе у нужној реформи у решењу питања писма у српском правопису и несхватање да без враћања ћириличког једноазбучја у српски правопис и језичку струку, а то значи и у целокупно школство, ћирилица се међу Србе не може вратити, па, без тога, борба за ћирилицу неизбежно се показује као јалова, неуспешна. Јер, све док српска деца, као сва друга деца других народа, из правописа и језичке литературе не уче да је српско писмо (само) српска ћирилица, од те српске ћирилице нема ништа.

Познати језикословац и правописац (слови за главног писца данашњег измењеног и дорађеног Правописа српскога језика (Матица српска, 2010) Мато Пижурица својевремено је, док је био активан добровољни члан првог основаног Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001) изрекао је велику истину 2002. године која је и данас тачна. Он је на првој годишњој седници „Ћирилице“ у Новом Саду у излагању насловљеном „Зашто бранимо ћирилицу“ изговорио (и) ово: „Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком ,еснафу‘ а потом у школству, од основне школе до универзитета. Имам утисак да смо од тог циља далеко.“[12]

Пижурица је касније престао о томе да говори, па се чак умногоме противио нама у „Ћирилици“ који смо то знали пре њега и који смо наставили борбу за тај циљ без њега. Да је одустао од своје, овде предочене, истине – најбоље је доказао на тај начин што је у измењеном и дорађеном издању споменутог Правописа српскога језика Матице српске, као главни редактор, пристао да реши питање писма у двописму, као у српскохрватском језику. Он је ту, уместо да наведе, као алтернативно писмо српскога језика, хрватску латиницу, избегао то име писма на тај начин што је тај назив заменио описним именом састављеним од шест речи и једне полусложенице: „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“.[13]

Да разрешимо питање непријатеља против бораца за српску ћирилицу, јер борба за ћирилицу нити би била потребна нити би постојала кад не би било непријатеља српске азбуке. Буквално, легло непријатеља ћирилице, то је већ одавно очигледно доказано на чињеницама у животу и стручној литератури, башкари се у споменутим српским институцијама за плаћено од српског  народа неговање српског језика, српске књижевности и српског писма. Ти људи деценијама седе у фотељама малопре споменутих институција и после – више захваљујући српским политичарима него лингвистима – враћеног имена језика Срба „српски језик“ раде по истим принципима којих су се држали у време „српскохрватског језика“. Ти „фотељаши“ у институцијама за српски језик и данас сачињавају и даље капитално дело српскога народа – речник, али под називом Речник српскохрватског књижевног и народног језика, а не српског. То је јединствен случај у Европи и целом свету да плаћени стручњаци некога народа не сачињавају речник језика тога народа, него настаављају да за историју праве речник непостојећег језика на светској мапи на којој, веле стручњаци, готово свакодневно нестаје по један језик. Српски лингвисти баш хоће, изгледа, да остану у историји као регистровани стручњаци који су правили за паре свога осиротелог народа речник непостојећег језика. Тај лингвистички неоснован назив језика остаће, по српским језичким стручњацима у највишим научним институцијама, као срамота и ругло целога (недужног а вишеструко пониженог) српског народа.

Од других познатијих лингвиста не можемо и не желимо изоставити име једног од највећих лингвиста данас, можда и највећег српског живог лингвисте Милоша Ковачевића.

Приставши да се на почетку рада првоосноване „Ћирилице“ у Новом Саду на наш предлог учлани у „Ћирилицу“ допало му се па је прихватио наше гледиште из нашег једног од првих плаката у коме смо навели да је ћирилица српско писмо, а да је латиница писмо српског језика. Та истина важи за оне који су разумели чињенично да су Хрвати у 19. веку прихватили језичко-правописну реформу српскога језика Вука Караџића и да би Хрвати у најбољем случају могли звати тај свој језик „хрватскосрпски“, као варијанту српског језика. Само у том случају ћирилица је српско писмо, а латиница је писмо српског језика, тј. „хрватскосрпског језика“. Међутим, дипл. инж. Немања Видић[14], један од највећих бораца данас за враћање српске ћирилице у пуни живот, често истиче да је таква истина збуњујућа за све оне који нису лингвисти, али и за многе језичке стручњаке. Он често истиче да народ не може да разликује „српско писмо“ од „писма српског језика“, јер Хрвати не зову свој језик данас ни „српски“ ни „хрватскосрпски“, па је логички његово указивање исправно јер „писмо српског језика“ српски народ не схвата као „хрватско писмо“, што гајица у суштини јесте. А јесте зато што то писмо није сачињено наменски за цео српски народ, него специјално за Хрвате. И зато, исправно тврди Видић, то писмо треба увек звати по народу коме оно припада, тј. „хрватско писмо“ и(ли) „хрватска латиница“, да би српски народ знао истину да то није (опште)српско писмо и да српски народ треба да српски језик пише увек само српским писмом (ћирилицом), а не овим туђим писмом које се Србима, после забрана ћирилице, увек наметало насилно а под комунистима и без формалне забране ћирилице.

Срећом по српску азбуку (настављамо о борби М. Ковачевића за ћирилицу, овај стручњак очигледно напредује у том смислу што је прихватио да је само ћирилица српско писмо, што је преузео својевремено главну улогу у сачињавању Предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма како би се, коначно, после пуних 13 година усагласио с јасном одредбом у Члану 10. Устава Србије. Нажалост, колико смо обавештени, тај усаглашен с Уставом закон већ годину и више дана не упућује се из Владе у Скупштину Србије на усвајање и, изгледа, неће тако лако и брзо стићи у Скупштину. Очигледно, српске државне и језичке институције још се нису усагласиле у важности спасавања српске ћирилице за српски културни и општи идентитет као народа.

Као пријатељ Милоша Ковачевића, саветовао сам га пажљиво да се ипак више ангажује на правописном решењу питања писма језика Срба у једноазбучју, јер, говорио сам му: чак и да се изворно усвоји његов предложени закон, велико је питање када ће то бити и да ли ће бити, а и још је веће питање хоће ли се закон примењивати, јер ми смо одавно веома слаби у примени Устава и закона. Говорио сам му да је, ипак, за сигурност у спасавању српске ћирилице важнији правопис и убеђивање струке да прихвати општеевропску и светску готово стопостотну праксу у којој се примењује неписано правило праксе у којој се за један језик одређује једно писмо, јер је немогуће нормално функционисање народа и његовог језика на алтернативним писмима. Тако нико други не ради, јер је то неприродно и сасвим нефункционално. То се на српском примеру трагично по ћирилицу потврдило.

За сада од бораца за ћирилицу међу познатијим лингвистима у предлагању увођења једноазбучја истакао се само англиста Бранислав Брборић док је био у саветник и(ли) помоћник министра у Министарству културе Србије. Он је с „Ћирилицом“ договарао формулацију данашњег Члана 10. Устава Србије и таква  одредба је прошла, тј. изгласана је на референдуму за Устав Србије 2006. године. Он је једино, као ми у „Ћирилици“ из 2001. године, схватио да је живот српске ћирилице сигуран једино  враћањем ћириличког једноазбучја у српски језик. Пред своју рану смрт (2005) објавио је свој рад „За суштинску једноазбвучност“[15]

Од мање познатих лингвиста још је једино моја маленкост много пута предлагала српским језичким институцијама да се врати једноазбучје у српски језик и једино тако сигурно сачува српска азбука. (Не)славну улогу лингвиста у замењивању српске ћирилице хрватском абецедом предочили смо лингвистима једном од својих 14 књига посвећених српском језику и писму насловљеном Сропски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу – књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи (Ћирилица, Нови Сад, 2009). Лингвисти су је у потпуности прећутали, чиме су доказали да они то још нису схватили или, из неког неисказаног разлога, неће да схвате, а не могу у њој ништа да стручно оспоре.

 

Закључак: права и лажна данашња борба за ћирилицу међу Србима

 

Нажалост, међу Србима данас постоји права, суштинска борба за ћирилицу и, нерадо то морамо признати, много већа лажна (некаква „помодна“) борба за њу.

Сврсиходна је само она борба у којој се на заставу те борбе поставља враћање српског језика на једноазбучје, враћање у свест народа схватања и знања да је ћирилица важан симбол српског народа и зашто је важно и неопходно да она буде једино писмо у језику Срба, као што је једино писмо сваког другог народа у њиховим језицима. Уз то, сврсисходна је и она борба која, уз ово прво, подразумева усвајање усклађеног закона о српском језику и ћирилици по одредби Члана 10. Устава Србије и, још, у потоњој доследној примени уставне обавезе преточене у закон уз постојање нормалних казни за неуставност и незаконитост у вези с нашим језиком и писмом.

Ово прво не може да се оствари без српског нормалног школства и просвећених лингвиста и професора српскога језика, а ово друго немогуће је остварити без стварног увођења правне државе о којој се старају просвећене и родољубиве државне институције.

А све то нам још веома тешко иде од руке у Србији. На питање: зашто је то све тако, одговор је – у знању да су Срби у Југославији били онемогућени да развијају своје национално, научно, политичко и демократско уздизање, посебно у време комунизма, када су сви други зазирали од већинског српског народа и свим силама је гушено његово национално обједињавање, при чему је плански дуго рађено и много урађено и на затирању српске ћирилице кроз жестоку планску политичку и практичну фаворизацију хрватске абецеде која је, стога, успела да истисне српску азбуку и да је сведе на неважан проценат у јавности путем наметања навике Србима на туђе (латиничко) писмо.

Драгољуб Збиљић

Видовдан

 

ЛИТЕРАТУРА ЗА ОВУ ТЕМУ

 

Врборић, Бранислав: „За суштинску једноазбучност“, Нова Зора, 5/2005, стр. 164-170.

Видић, Немања: Издаја српске ћирилице спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис: Центар академске речи,  Шабац, 2018.

Видић, Немања и Збиљић, Драгољуб: Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза, Ћирилица, Нови Сад, 2015.

Збиљић, Драгољуб: Српски језик и ћирилица, ?Григорије Божовић?, Приштина, 1994.

Збиљић, Драгољуб: Српски језик под окупацијом лтинице, Ћирилица, Нови Сад, 2004.

Збиљић, Драгољуб: Издаја српског писма ? удар на Србе и српски језик, Ћирилица, Нови Сад, 2005.

Збиљић, Драгољуб и Станковић, Владимир: Српски језик и ћирилица данас ? школски примери промшаја, Нови Сад ? Зајечар, 2005.

Збиљић, Драгољуб: Српски лингвисти двоазбучјем заатиру ћирилицу ? књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи, Ћирилица, Нови Сад, 2009.

Збиљић, Драгољуб: Тројански коњ у српском језику ? опис стања и предлог решења, Будућност, Нови Сад, 2010.

Збиљић, Драгољуб: Срби на туђем писму ? о српским лингвистима у вези са Статутом АПВ, Будућност, Нови Сад, 2010.

Збиљић, Драгољуб: Српски језичко-правописни спорови, Будућност, Нови Сад, 2010.

Збиљић, Драгољуб: Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста, Ћирилица, Нови Сад, 2011.

Збиљић, Драгољуб и Јовановић Ј. Дарко: Ћирилицоцид, Ћирилица, Нови Сад, 2014.

Збиљић, Драгољуб и Видић, Немања: Подршка једноазбучју у српском правопису у аскладу с уставном обавезом и праксом у другим језицима ? предлог Одбору за стандардизацију српског језика, Ћирилица, Нови Сад, 2018.

Ковачевић, Милош: У одбрану српске ћирилице ? хрестоматија, Српско просвјетно и културно друштво ?Просвјета?, Пале, 2013.

Петровић, Драгољуб: Сумрак српске ћирилице: записи о затирању српских националних симбола, Ћирилица, Нови Сад, 2005.

 

 

 

 

 

 

[1] Тако је говорио Тесла, приређивач  Слободан Ивошевић, Стари простор – Нови Сад, Ћук – Земун Поље, 2004, стр. 35.

[2] На крају овог рада навешћемо ту обимну литературу коју смо имали у виду приликом писања овог рада.

[3] Ranko Bugarski, Evropa u jeziku, Čigoja štampa, Beograd, 2009, str. 131.

[4] Ранко Бугарски, Одговор једног англисте заштитнику ћирилице, Политика, рубрика Погледи, уторак, 14. август 2018.

[5] Из интервјуа Ивана Клајна у књизи: Милош Јевтић, Чудо језика – разговори с лингвистима, Службени гласник, Београд, 2010, стр. 206.

[6] Исто.

[7] В. Радмило Маројевић, Ћирилица на раскршћу векова, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991, посебно у одељку под насловом „Српска писма“,  стр. 167-175.

[8] Исто, стр. 177-190.

[9] Петар Милосављевић, Српска писма, Бесједа – Bawaluka и Ars Luibri – Београд, 2006.

[10] Исто, стр. 291-294.

 

[11] Исто, стр. 293.

[12] В. Нова Зора, Прољеће 5/2005, стр. 162.

[13] Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 17.

[14] Немања Видић је објавио две значајне књиге. Једну у коауторству под насловом Српска ћирилуица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза  (Ћирилица, Нови Сад, 2015. поводом стогодишњице забране српске ћирилице у време окупације од Аустроугарске у Првом светском рату, јер ни једна од наших институција није ни књигом ни било којим радом подсетила на ту годишњицу, и другу књигу Немање Видића Издаја српске ћирилице спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис (Центар академске речи, Шабац, 2018). Иако је Н. Видић дипломирани инжењер, схватио је лингвистичку логику по којој једно писмо које је већ дугим форсирањем хрватске  латинице преко власти доведено до нестанка такозваним „богатством двоазбучја“, не може оживети ни на какав други начин до решењем питања писма у једноазбучју језика Срба. Сваки просвећени лингвиста то би могао да схвати. А Видић је то схватио иако није студирао лингвистику.

[15] В. Нова Зора, прољеће, 5/2005, стр. 164-170.

 

Поделите:

7 Коментари

  1. Браво маестро Збиљићу.
    Oткрили сте и идентификовали непријатеље српског језика, српског ћириличног писма и срба.
    То су обични чиновници – самозванци, лажни доктори лингвистике, који су постали академици САНУ захваљујући комунистичким обманама. Изгурали су у фотељама до пензије, у хладовини буџета.
    На терет срба, на терет српских традиција и културе. Са циљем да нестане ћирилице и срба за њом, да они остану “англисти и италијанисти” са својом ошишаном латиницим.

  2. Ovaj Vidovdan se stvarno ofucao! Kad otvoriš sajt Vidovdana ti se, odjednom, kao u nekoj bajci, nađeš usred 19. veka, i naivni nacionalni romantizam pršti na sve strane. Naglasak je na naivnosti, a ne na romantizmu.

  3. Идемо од Кирила и Методија… који су синови грчког евреја/трговца. Прва синхронизација са алефбетом. Проучавао сам и коин, и старогрчки, и латински. Сви иду из еврејског. Писменост Срба је неспорна, али су начин говора, старе речи и фразе, до непрепознатљивости изврнуте и исечене силним реформама. Утицај речи из других језика у србски језик је огроман.
    За Гаврила Стефановића Венцловића се слабо зна. Још мање се зна да је он у српску азбуку увео слова ћ, ђ и џ, и радио на поправци правописа добрих стотину година пре Вука, па је тако био претеча и Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Скоро да се не зна да је Гаврил за собом оставио 20 хиљада страница рукописа од којих је 7 хиљада на српскословенском, а 9 хиљада на народном српском „простом језику“. (крај 17 и почета 18 века, манастир Рача)…. Кипријан Рачанин… 1692 година: “Стихира Светом Кнезу Лазару”…

  4. Велико поштовање за господина Збиљића и сав његов рад на очувању нашег писма. Ако је Прометеј некада међ људе донео ватру, г. Збиљић данас међу Србе доноси свест о сопственом идентитету, која је сви ми знамо како и од кога, вековима гажена. Бићу слободан да предложим такође један текст који говори о нашем писму. https://geostrateg.com/2019/04/02/%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B1%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D1%9B%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%86%D1%83-%D0%B4%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%B5%D0%B3-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0/

    • Слажем се са вама Д.Збиљић јесте Прометеј. Иначе прочитао сам текст који сте препоручили, прилилно необичан и јединствен.
      Чувајмо ћирилицу.

    • И моја меланкост је рније читала тај (овде с разлогом препоручен) текст и тамо сам оставио скроман позитиван коментар.
      Хваал на лепим речима и Вашим корисним указивањима овде.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here