Dragoljub Zbiljić: Važnost realne identifikacije neprijatelja u borbi za srpsku ćirilicu

Podelite:

 

  • Svaka srpska borba, pa i hiljadugodišnja borba za srpsku ćirilicu, imala je svoje velike neprijatelje, a ti lukavi neprijatelji u borbi za srpsko pismo, nažalost, danas su najbrojniji i najveći plaćenici u srpskim institucijama i među mnogim drugim Srbima koji ili otvoreno guše tu borbu ili se bore lažno, tj. na taj način na koji ta borba za vraćanje ćirilice u život ne može da bude brzo pobedonosna

 

Borba za ćirilicu, odnosno protiv njenog zamenjivanja latinicom, traje najmanje hiljadu godina. Borba protiv ćirilice i za ćirilicu ima začetke u 11. veku kada se dogodio raskol hrišćanstva na katoličanstvo i pravoslavlje, kada je počeo i progon pravoslavne azbuke, a što se srpske ćirilice tiče, ona je Srbima često zabranjivana uredbama i zakonima u okviru Austrougarske, naročito u okupaciji Srba i Srbije u Prvom svetskom ratu, a posebno u vreme NDH, kao i u vreme komunističke Jugoslavije kada je vlast izvršila masovnu i surovu favorizaciju hrvatske abecede na štetu srpske ćirilice koje danas i u Srbiji u javnoj upotrebi nema ni deset procenata jer je svih drugih 90 odsto pokriveno hrvatskim latiničkim sastavom koji je bio pogodan za nametanje Srbima jer oni s Hrvatima danas koriste, lingvistički isti jezik, pa je hrvatska latinica uglavnom prilagođena za pisanje jezika Hrvata posle prihvatanja reforme srpskog jezika i pisma u izvođenju Vuka Karadžića u 19. veku u Beču, uz priličnu pomoć i nagovor Jerneja (Vartolomeja ili Bartola) Kopitara, tadašnjeg cenzora slovenskih knjiga u Beču. Vuk je Kopitara smatrao prijateljem, kumom i ne samo savetnikom nego i materijalnim i stručnim pomagačem da „otac srpskog jezika“ uobliči od 1814. do 1847. godine  reformu srpskog jezika i pisma, u kojoj je Vuk, po oceni jednog od sigurno najvećih umova u srpskoj istoriji Nikole Tesle, „Uveo je čobanski jezik, pa umjesto da smo u profinjenosti jezika i pojmova pošli naprijed, otišli smo natrag.“[1] (Moja malenkost ima nešto blaže mišljenje o Vukovoj reformi, ali da je ona imala i većih mana i da je potvrdila slabu predvidljivost Vuka šta će se i kako događati sa srpskim jezikom i srpskom ćirilicom posle njega, to je nesumnjivo.) Uz političku podršku Beča, Vuk se uortačio s tadašnjim radnicima na polju hrvatske književnosti i zajedno s Đorđem Popovićem (Đurom Daničićem) doneo s Hrvatima i potpisao Književni dogovor u Beču 1850. aminujući jedan jezik s uverenjem da „jedan narod treba jednu književnost da ima“, a to, valjda znači da „jedan narod“ ima jedan – isti jezik. U Književnom dogovoru s potpisom Vuka i Daničića sa petoricom Hrvata i jednim Slovencom Francom Miklošičem u ulozi naslednika tada mrtvog Kopitara na mestu cenzora slovenskih knjiga.

Taj veoma privatan i po mnogo čemu „mutan“ po sadržaju Književni dogovor u Beču spominje ujednačavanje nekih osobina književnog jezika tog „jednog naroda“, a nije naznačeno ni o kojem se i čijem to „jednom narodu“ radi i kako se zove taj jezik na kome treba da se stvara „jedna književnost“. Ali je samo jedno bilo potpuno jasno: Književni dogovor je bio ispisan jednim pismom, hrvatskom abecedom koju je pre petnaestak godina pre Dogovora uobličio Ljudevit Gaj i kojim su se potpisala oba srpska privatna dogovarača. Sada je, valjda, potpuno jasno da su se mudri nosioci i sprovoditelji Austrijske kasnije Austrougarske carevine i njene politike setili kako će lakše Srbe polatiničiti, jer su svi raniji njihovi pokušaji polatiničavanja Srba propali jer nije bilo stvoreno latiničko pismo, prilagođeno jeziku Srba. Tada je to pismo bilo sačinjeno i ono je moglo biti u budućnosti lakše nametnuto Srbima, jer je to pismo Vuk odobrio i prihvatio, iako je ostao trag da Vuk nije bio zadovoljan tim sastavom hrvatske latinice, pa ih je savetovao kako da poprave gotovo pola hrvatske abecede. No, to Hrvati nisu prihvatili, osim pri kraju 19. veka jednog jedinog znaka za hrvatski jednoznak (đ umesto dotadašnjeg Gajevog dvoznaka dj iako je Hrvatima Daničić u vreme njegovog „tajnikovanja“ u Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti ponudio  zamenu sva četiri dvoznaka jednoznacima, ali se to kod Hrvata nije primilo).

Ipak, i pored Vukovog saglašavanja s novim pismom (latiničkim) za pisanje njegovog reformisanog srpskog jezika, srpska ćirilica je ostala među Srbima gotovo kao jedino pismo (jer je njihovo) sve do 1954. godine, kada je u Matici srpskoj usvojen s Hrvatima Novosadski doogovor o srpskohrvatskom jeziku i njegovi Zaključci u kojima je formalno zapisana „ravnopravnost pisama“ srpske ćirilice i hrvatske latinice, ali je ubrzo bio snažan politički pritisak i preko komunističke vlasti i surova favorizacija gajice nad vukovicom, do te mere da je vukovica postepeno zamenjivana gajicom svuda na području srpskohrvatskog jezika, pa i u samoj Srbiji. Stoga je već 70-ih godina 20. veka bila sasvim očigledna okupacija prethodne većinske ćiriličke teritorije latiničkom na području toga „zajedničkog jezika“.

Formalna „ravnopravnost pisama“ iz Zaključaka Novosadskog dogovora sprovođena je tako da se smatraalo da je latinica ravnopravna samo kada se ne izostavlja Hrvatima, a ćirilica je nazivana „ravnopravnom“ i kada se zamenjivala latinicom. Na sve političke načine, ali i prekidom proizvodnje pisaćih mašina s ćiriličkim tastaturama, srpska azbuka je već krajem sedamdesetih godina 20. veka postala vidno manjinsko pismo od većinskog pisma među Srbima sve do 1960. godine. Tek tada je, uz pristanak srpskih vlasti i uz aminovanje srpskih lingvista serbokroatista u institucijama, prihvaćeno  „košenje“ srpskog pisma koje su njegovi neprijatelji i progonitelji nazivali „zastarelim pismom“ koje treba zameniti latiničkim pismom iako to sa zastarelošću pisma nema nikakve veze, jer danas, na primer, ne smatra niko normalan zastarelim ni kinesko pismo koje traje već oko četiri hiljade godina i sadrži preko tri i po hiljade znakova, a srpsku ćirilicu koju su i strani i domaći istraživači ocenili kao veoma modreno pismo koje ima nekolike prednosti u odnosu na latiničko pismo. Ali, jugoslovenska komunistička politika ocenila je ćiriličko pismo „zastarelim“ sve u neskrivanom cilju da se ono zameni kao srpska vrednost, veoma bitna za srpski kulturni i opšti identitet.

 

Današnji položaj srpske ćirilice u okruženju i u Srbiji

 

Danas Srbima, otvoreno ili poluskriveno, zabranjuju ćirilicu u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Federaciji BiH, a u Republici Srpskoj i Srbiji državni organi i jezičke institucije, dopuštajući nastavljanje pogrešne primenu lažne ravnopravnosti pisama iz vremena Jugoslavije i srpskohrvatskog jezika, srpski državni organi i lingvisti u jezičkim institucijama ne dopuštaju punu suverenost ćirilice u jeziku Srba, iako  Ustav Srbije u Članu 10. od 2006. godine jasno propisuje službenu upotrebu srpskog jezika samo na srpskom ćiriličkom pismu.

 

Tako ispada, potpuno očigledno, da su bukvalno neprijatelji srpske ćirilice u borbi za nju danas pre svega u srpskim državnim i jezičkim institucijama, što je i glavni problem zbog koga je u Srbiji srpska azbuka i dalje u nestajanju, jer je u javnosti ima svega nepunih desetak procenata. Dakle, iako je Ustav Srbije u Članu 10. iz 2006. godine, što se službenosti srpskog jezika tiče, jasno propisaao obavezu pisanja srpskog jezika ćirilicom na ovaj potpuno jasan način:

„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezk i ćiriličko pismo.“

Druga pisma spominju se u drugom stavu u kome se govori o drugim jezicima koji su u službenoj upotrebi koje se reegulišu posebnim zakonom. Tako drugi stav toga Člana 10. Ustava glasi:

„Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.“

Dakle, drugi stav rečenog člana, previše je jasno, ne odnosi se na srpski jezik, nego na druge jezike i druga pisma. Naravno, ne spominje se nijedno drugo pismo, pa ni latinica jer se manjinski jezici u Srbiji pišu i drugim pismima, a ne samo ćiriličkim i latiničkim pismom. Prema tome, za iole opismenjenog čoveka jasno je da se u vezi sa srpskim jezikom spominje izričito samo ćiriličko pismo, a ne neko drugo pismo, pa ni hrvatska abeceda. Stoga samo manipulatori i neprijatelji ćirilice izmišljaju ustavnu nepostojeću „ravnopravnost pisama“ u vezi sa srpskim jezikom. Oni samo pokazuju time da ne mogu da prebole činjenicu što je na referendumu za Ustav Srbije 2006. u narodu prihvaćen i usvojen u Članu 10. Ustava Srbije propis i obaveza da se srpski jezik, kao i svi drugi prestižni jezici, piše jednim pismom, ćirilicom.

 

Ko su današnji neprijatelji u borbi za povratak srpske ćirilice u puni život među Srbima?

 

          Nova borba za povratak srpske ćirilice u puni život započela je na početku razbijanja Jugoslavije spolja i iznutra. Istorija te nove borbe za ćirilicu veoma je bogata i o njoj već postoji obimna stručna literatura[2]. Istina ta literatura nije stvarana u institucijama za srpski jezik i književnost, kao što su Matica srpska, Srpska akademija nauka, SANU-ov Institut za srpski jezik, u Odboru za standardizaciju srpskog jezika i sl. – tamo gde su ti poslovi plaćeni po obavezi na radnom mestu. Tu literaturu stvarali su stručnjaci pojedinačno, izvan rečenih institucija i uglavnom su je stvarali iz rodoljubivih pobuda, gotovo bez ikakve materijalne nadoknade za svoj rad. Daleko najobimniji deo te literature nastao je u okviru aktivnosti prvoosnovanog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“.

Svaka izazvana ili neizazvana borba za nešto ima svoje borce i svoje neprijatelje. Neopravdana borba ima svoje protivnike, a izazvana (razložna) borba za nešto dobro, vredno, pozitivno i neophodno, kao što je borba za povratak srpske ćirilice u puni život među Srbima, ima svoje neprijatelje, gušitelje takve borbe i onih koji su za nastavljanje nepravde i štete kakvu Srbima nanosi polatiničavanje Srba na štetu srpskog kulturnog i opšteg identiteta zatiranjem njihovog savršenog ćiriličkog pisma i njegovog zamenjivanja hrvatskom abecedom, isplaniranog i uveliko sprovedenog u okviru komunističke vladavine u Jugoslaviji od 1954. do kraja zajedničke države, ali se to polatiničavanje Srba nije zaustavilo ni posle razbijanja Jugoslavije i formalnog vraćanja među Srbe naziva srpski jezik.

U toj novoj borbi za srpsku ćirilicu ima mnogo boraca protiv ćirilice, tj. za produžavanje latiničenja planiranog i izvođenog u Jugoslaviji.

Široko je poznat slučaj antićiriličara angliste Ranka Bugarskog koji je najpre priznao da je ustavna odredba propisala pisanje srpskog jezika samo srpskom ćirilicom potvrdivši ustavnu činjenicu: „Ovo je, dakle, prvi među novijim ustavima Srbije u kome se uopšte ne pominje službena upotreba latinice srpskog jezika, čak ni kao dodatna mogućnost“[3], a onda se pokajao zbog svoje iskrenosti i tačno izrečene istine, pa je sebe negirao na ovaj način: „Nema, dakle, ustavne zabrane za službenu upotrebu latinice u srpskom jeziku, nego to reguliše sam zakon.“[4]

Kad se uporedi ono što je Bugarski najpre tvrdio na citiranom mestu u svojoj navedenoj knjizi i ovo što naknadno tvrdi u Politici, previše je jasna antićirilička manipulacija u vezi sa srpskim jezikom i pismom od ovog stručnjaka za engelski jezik koji često voli da se bavi i srpskim jezikom, izvan svoje struke.

Nije Bugarski jedini manipulator i očigledan neprijatelj u srpskoj borbi za ćirilicu. S nimalo manje zasluga u antićiriličkoj borbi za uvođenje samo latinice (hrvatske, naravno) za pisanje srpskog jezika ističe se naročito poznati italijanista Ivan Klajn koji je više od jedne decenije bio na čelu ničeg manjeg od Odbora za standardizaciju srpskog jezika, na mestu predsednika. Klajn je dugo vodio žestoku borbu protiv srpskih boraca za vraćanje punog života ćirilice u srpskom jeziku, predlažući da se Srbi ostave svoje ćirilice i da izaberu latinički jednopis u srpskom jeziku. On to direktno kaže ovako: „Ako već hoćete da se opredelite za jedno pismo, onda će latinica, kao univerzalno pismo, ipak imati prednost.“[5] I sada sledi (ne)verovatna Klajnova „naučna“ manipulacija kada kaže da latinica treba da ima prednost zato što „Latinicom možete pisati srpski ili srpskohrvatski jezik, a ne možete srpskom ćirilicom pisati nijedan drugi jezik.“[6] Da li može normalan lingvista da zamisli ikakvu lingvističku validnost ovakve Klajnove tvrdnje da je mana srpske ćirilice u odnosu na latinicu to što se „srpskom ćirilicom ne može pisati nijedan drugi jezik“, kad svi normalni lingvisti sveta znaju da se gotovo svako pismo može prilagoditi za pisanje bilo kog latiničkog jezika. Samo to ne prihvata italijanista Klajn, dugogodišnji predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Zar je onda čudno što je ovaj neprijatelj u borbi Srba za srpsku ćirilicu u srpskom jeziku založio svoj autoritet predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika da, kao glavni recenzent, progura u Matici srpskoj Pravopis srpskoga jezika (izmenjeno izdanje od 2010) u kome je nametnuto neustavno rešenje pitanja pisma u dvoazbučju, što je unikatnost za sve druge prestižne jezike u vezi s rešenjima pitanja pisma u jednopis(m)u. Tako je Klajn u Pravopisu nametnuo Srbima neustavno rešenje pitanja pisma srpskoga jezika i produžio dvoazbučje iz vremena srpskohrvatskog jezika koje je već odavno saseklo 90 odsto srpske ćirilice u srpskoj javnosti.

Dakle, slobodno se može reći da su dva najveća neprijatelja ćirilice u srpskom jeziku dva akademika, člana SANU: anglista Ranko Bugarski i italijanista Ivan Klajn.

Istina nisu mnogo slabiji ni još mnogi drugi neprijatelji srpske ćirilice u srpskom jeziku. Na primer, rusista Radmilo Marojević decenijama tvrdi da ova latinica (gajica) kojom danas, posle dugog njenog nametanja Srbima u okupacijama pod Austrougarima, u NDH-u i u vremenu komunističke vlasti u Jugoslaviji i Srbiji, ali i danas u Srbiji nije hrvatska nego je „srpska latinica“[7]. U nastavku svoje knjige pod naslovom „Funkcionalna dogradnja i konvertibilnost srpskih pisama“[8] Marojević u 20. veku, kada su svi narodi oformili svoja pisma za svoj jezik, pa i Srbi srpsku ćirilicu, predlaže da se menja srpsko pismo. On tu, poput Đure Daničića (koji je predlagao, istina, doradu poznate u svetu hrvatske latinice (gajice) u 19. veku predlaže kako da ubuduće izgleda ta latinica, ali je Marojević „veći“ lingvista od Daničića, pa tu hrvatsku latinicu preimenovljava u „srpsku latinicu“, čega se ni skromni lingvista Đura Daničić nije setio. Formalno, Marojević se time bavi iz „dobre namere“ (a „dobra namera i u pakao vodi), tj. da dokaže i manipulacijama s pismom da Hrvati nemaju svoj jezik, nego su preuzeli vukovski srpski jezik, što je u velikoj meri i istina, baš kao što je nepobitna istina da Hrvati nisu nikako hteli uzeti srpski jezik na srpskom pismu, nego je za njih sačinjena specijalna verzija latinice, poznate pod imenom gajica (po njenom tvorcu Ljudevitu Gaju), a srpsku ćirilicu i danas proganjaju i zabranjuju u Hrvatskoj iako je ona tamo formalno dozvoljena kao pravo Srba u 13. član(k)u Ustava Republike Hrvatske. Jedno je papirnato pravo, a sasvim drugo je pravo na licu mesta. (Nešto je slično u Srbiji, a na štetu srpskog pisma. Srbi po Ustavu imaju pravo na stopostotnu upotrebu ćirilice u jeziku Srba, ali je u sprovođenju tog prava na licu mesta, u javnosti, hrvatska abeceda, po inerciji i izbegavanju primene srpskog Ustava, prekrila, tačnije – okupirala /zamenila) 90 odsto srpske ćirilice.

Jedan od sledećih velikih boraca protiv vraćanja srpske ćirilice u puni život u Srbiji i protiv boraca za srpsku ćirilicu danas je i prof. dr Petar Milosavljević. On je i jedan od najvećih manipulatora i falsifikatora među srpskim filolozima, kad je reč o srpskom pismu. On u svojoj knjizi[9] propagira ogoljenu laž i falsifikat da je, tobož, tvorac srpske latinice (naravno reč je o hrvatskoj preimenovanoj latinici gajici) niko drugi do sam reformator srpskog jezika i ćirilice Vuk Stefanović Karadžić[10]! On u svojoj knjizi čak citira Vukovu molbu[11] Gaju da to latiničko pismo popravi sam njegov tvorac Ljudevit Gaj, ali su to Gaj i Hrvati odbili. Milosavljević čak nije vidno naveo to Vukovo odbijanje da je on sam tvorac takve latinice u poznatom pismu Vuka Stefanovića Karadžića i Save Tekelije Platonu Atanackoviću 1845. godine.

 

 

          Među današnjim borcima za srpsku ćirilicu ima nekoliko poznatih lingvista koji se bore za povratak srpske ćirilice u život, ali ta borba ima falinku u tome što ona ne podrazumeva poseban značaj te borbe u nužnoj reformi u rešenju pitanja pisma u srpskom pravopisu i neshvatanje da bez vraćanja ćiriličkog jednoazbučja u srpski pravopis i jezičku struku, a to znači i u celokupno školstvo, ćirilica se među Srbe ne može vratiti, pa, bez toga, borba za ćirilicu neizbežno se pokazuje kao jalova, neuspešna. Jer, sve dok srpska deca, kao sva druga deca drugih naroda, iz pravopisa i jezičke literature ne uče da je srpsko pismo (samo) srpska ćirilica, od te srpske ćirilice nema ništa.

Poznati jezikoslovac i pravopisac (slovi za glavnog pisca današnjeg izmenjenog i dorađenog Pravopisa srpskoga jezika (Matica srpska, 2010) Mato Pižurica svojevremeno je, dok je bio aktivan dobrovoljni član prvog osnovanog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ (Novi Sad, 2001) izrekao je veliku istinu 2002. godine koja je i danas tačna. On je na prvoj godišnjoj sednici „Ćirilice“ u Novom Sadu u izlaganju naslovljenom „Zašto branimo ćirilicu“ izgovorio (i) ovo: „Rat za ćirilicu možemo dobiti samo ako ga prvo dobijemo u lingvističkom ,esnafu‘ a potom u školstvu, od osnovne škole do univerziteta. Imam utisak da smo od tog cilja daleko.“[12]

Pižurica je kasnije prestao o tome da govori, pa se čak umnogome protivio nama u „Ćirilici“ koji smo to znali pre njega i koji smo nastavili borbu za taj cilj bez njega. Da je odustao od svoje, ovde predočene, istine – najbolje je dokazao na taj način što je u izmenjenom i dorađenom izdanju spomenutog Pravopisa srpskoga jezika Matice srpske, kao glavni redaktor, pristao da reši pitanje pisma u dvopismu, kao u srpskohrvatskom jeziku. On je tu, umesto da navede, kao alternativno pismo srpskoga jezika, hrvatsku latinicu, izbegao to ime pisma na taj način što je taj naziv zamenio opisnim imenom sastavljenim od šest reči i jedne polusloženice: „latiničko pismo iz vremena srpsko-hrvatskog jezičkog zajedništva“.[13]

Da razrešimo pitanje neprijatelja protiv boraca za srpsku ćirilicu, jer borba za ćirilicu niti bi bila potrebna niti bi postojala kad ne bi bilo neprijatelja srpske azbuke. Bukvalno, leglo neprijatelja ćirilice, to je već odavno očigledno dokazano na činjenicama u životu i stručnoj literaturi, baškari se u spomenutim srpskim institucijama za plaćeno od srpskog  naroda negovanje srpskog jezika, srpske književnosti i srpskog pisma. Ti ljudi decenijama sede u foteljama malopre spomenutih institucija i posle – više zahvaljujući srpskim političarima nego lingvistima – vraćenog imena jezika Srba „srpski jezik“ rade po istim principima kojih su se držali u vreme „srpskohrvatskog jezika“. Ti „foteljaši“ u institucijama za srpski jezik i danas sačinjavaju i dalje kapitalno delo srpskoga naroda – rečnik, ali pod nazivom Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, a ne srpskog. To je jedinstven slučaj u Evropi i celom svetu da plaćeni stručnjaci nekoga naroda ne sačinjavaju rečnik jezika toga naroda, nego nastaavljaju da za istoriju prave rečnik nepostojećeg jezika na svetskoj mapi na kojoj, vele stručnjaci, gotovo svakodnevno nestaje po jedan jezik. Srpski lingvisti baš hoće, izgleda, da ostanu u istoriji kao registrovani stručnjaci koji su pravili za pare svoga osirotelog naroda rečnik nepostojećeg jezika. Taj lingvistički neosnovan naziv jezika ostaće, po srpskim jezičkim stručnjacima u najvišim naučnim institucijama, kao sramota i ruglo celoga (nedužnog a višestruko poniženog) srpskog naroda.

Od drugih poznatijih lingvista ne možemo i ne želimo izostaviti ime jednog od najvećih lingvista danas, možda i najvećeg srpskog živog lingviste Miloša Kovačevića.

Pristavši da se na početku rada prvoosnovane „Ćirilice“ u Novom Sadu na naš predlog učlani u „Ćirilicu“ dopalo mu se pa je prihvatio naše gledište iz našeg jednog od prvih plakata u kome smo naveli da je ćirilica srpsko pismo, a da je latinica pismo srpskog jezika. Ta istina važi za one koji su razumeli činjenično da su Hrvati u 19. veku prihvatili jezičko-pravopisnu reformu srpskoga jezika Vuka Karadžića i da bi Hrvati u najboljem slučaju mogli zvati taj svoj jezik „hrvatskosrpski“, kao varijantu srpskog jezika. Samo u tom slučaju ćirilica je srpsko pismo, a latinica je pismo srpskog jezika, tj. „hrvatskosrpskog jezika“. Međutim, dipl. inž. Nemanja Vidić[14], jedan od najvećih boraca danas za vraćanje srpske ćirilice u puni život, često ističe da je takva istina zbunjujuća za sve one koji nisu lingvisti, ali i za mnoge jezičke stručnjake. On često ističe da narod ne može da razlikuje „srpsko pismo“ od „pisma srpskog jezika“, jer Hrvati ne zovu svoj jezik danas ni „srpski“ ni „hrvatskosrpski“, pa je logički njegovo ukazivanje ispravno jer „pismo srpskog jezika“ srpski narod ne shvata kao „hrvatsko pismo“, što gajica u suštini jeste. A jeste zato što to pismo nije sačinjeno namenski za ceo srpski narod, nego specijalno za Hrvate. I zato, ispravno tvrdi Vidić, to pismo treba uvek zvati po narodu kome ono pripada, tj. „hrvatsko pismo“ i(li) „hrvatska latinica“, da bi srpski narod znao istinu da to nije (opšte)srpsko pismo i da srpski narod treba da srpski jezik piše uvek samo srpskim pismom (ćirilicom), a ne ovim tuđim pismom koje se Srbima, posle zabrana ćirilice, uvek nametalo nasilno a pod komunistima i bez formalne zabrane ćirilice.

Srećom po srpsku azbuku (nastavljamo o borbi M. Kovačevića za ćirilicu, ovaj stručnjak očigledno napreduje u tom smislu što je prihvatio da je samo ćirilica srpsko pismo, što je preuzeo svojevremeno glavnu ulogu u sačinjavanju Predloga izmena i dopuna Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma kako bi se, konačno, posle punih 13 godina usaglasio s jasnom odredbom u Članu 10. Ustava Srbije. Nažalost, koliko smo obavešteni, taj usaglašen s Ustavom zakon već godinu i više dana ne upućuje se iz Vlade u Skupštinu Srbije na usvajanje i, izgleda, neće tako lako i brzo stići u Skupštinu. Očigledno, srpske državne i jezičke institucije još se nisu usaglasile u važnosti spasavanja srpske ćirilice za srpski kulturni i opšti identitet kao naroda.

Kao prijatelj Miloša Kovačevića, savetovao sam ga pažljivo da se ipak više angažuje na pravopisnom rešenju pitanja pisma jezika Srba u jednoazbučju, jer, govorio sam mu: čak i da se izvorno usvoji njegov predloženi zakon, veliko je pitanje kada će to biti i da li će biti, a i još je veće pitanje hoće li se zakon primenjivati, jer mi smo odavno veoma slabi u primeni Ustava i zakona. Govorio sam mu da je, ipak, za sigurnost u spasavanju srpske ćirilice važniji pravopis i ubeđivanje struke da prihvati opšteevropsku i svetsku gotovo stopostotnu praksu u kojoj se primenjuje nepisano pravilo prakse u kojoj se za jedan jezik određuje jedno pismo, jer je nemoguće normalno funkcionisanje naroda i njegovog jezika na alternativnim pismima. Tako niko drugi ne radi, jer je to neprirodno i sasvim nefunkcionalno. To se na srpskom primeru tragično po ćirilicu potvrdilo.

Za sada od boraca za ćirilicu među poznatijim lingvistima u predlaganju uvođenja jednoazbučja istakao se samo anglista Branislav Brborić dok je bio u savetnik i(li) pomoćnik ministra u Ministarstvu kulture Srbije. On je s „Ćirilicom“ dogovarao formulaciju današnjeg Člana 10. Ustava Srbije i takva  odredba je prošla, tj. izglasana je na referendumu za Ustav Srbije 2006. godine. On je jedino, kao mi u „Ćirilici“ iz 2001. godine, shvatio da je život srpske ćirilice siguran jedino  vraćanjem ćiriličkog jednoazbučja u srpski jezik. Pred svoju ranu smrt (2005) objavio je svoj rad „Za suštinsku jednoazbvučnost“[15]

Od manje poznatih lingvista još je jedino moja malenkost mnogo puta predlagala srpskim jezičkim institucijama da se vrati jednoazbučje u srpski jezik i jedino tako sigurno sačuva srpska azbuka. (Ne)slavnu ulogu lingvista u zamenjivanju srpske ćirilice hrvatskom abecedom predočili smo lingvistima jednom od svojih 14 knjiga posvećenih srpskom jeziku i pismu naslovljenom Sropski lingvisti dvoazbučjem zatiru ćirilicu – knjiga koja je obesmislila poslednje dvoazbučje u Evropi (Ćirilica, Novi Sad, 2009). Lingvisti su je u potpunosti prećutali, čime su dokazali da oni to još nisu shvatili ili, iz nekog neiskazanog razloga, neće da shvate, a ne mogu u njoj ništa da stručno ospore.

 

Zaključak: prava i lažna današnja borba za ćirilicu među Srbima

 

Nažalost, među Srbima danas postoji prava, suštinska borba za ćirilicu i, nerado to moramo priznati, mnogo veća lažna (nekakva „pomodna“) borba za nju.

Svrsihodna je samo ona borba u kojoj se na zastavu te borbe postavlja vraćanje srpskog jezika na jednoazbučje, vraćanje u svest naroda shvatanja i znanja da je ćirilica važan simbol srpskog naroda i zašto je važno i neophodno da ona bude jedino pismo u jeziku Srba, kao što je jedino pismo svakog drugog naroda u njihovim jezicima. Uz to, svrsishodna je i ona borba koja, uz ovo prvo, podrazumeva usvajanje usklađenog zakona o srpskom jeziku i ćirilici po odredbi Člana 10. Ustava Srbije i, još, u potonjoj doslednoj primeni ustavne obaveze pretočene u zakon uz postojanje normalnih kazni za neustavnost i nezakonitost u vezi s našim jezikom i pismom.

Ovo prvo ne može da se ostvari bez srpskog normalnog školstva i prosvećenih lingvista i profesora srpskoga jezika, a ovo drugo nemoguće je ostvariti bez stvarnog uvođenja pravne države o kojoj se staraju prosvećene i rodoljubive državne institucije.

A sve to nam još veoma teško ide od ruke u Srbiji. Na pitanje: zašto je to sve tako, odgovor je – u znanju da su Srbi u Jugoslaviji bili onemogućeni da razvijaju svoje nacionalno, naučno, političko i demokratsko uzdizanje, posebno u vreme komunizma, kada su svi drugi zazirali od većinskog srpskog naroda i svim silama je gušeno njegovo nacionalno objedinjavanje, pri čemu je planski dugo rađeno i mnogo urađeno i na zatiranju srpske ćirilice kroz žestoku plansku političku i praktičnu favorizaciju hrvatske abecede koja je, stoga, uspela da istisne srpsku azbuku i da je svede na nevažan procenat u javnosti putem nametanja navike Srbima na tuđe (latiničko) pismo.

Dragoljub Zbiljić

Vidovdan

 

LITERATURA ZA OVU TEMU

 

Vrborić, Branislav: „Za suštinsku jednoazbučnost“, Nova Zora, 5/2005, str. 164-170.

Vidić, Nemanja: Izdaja srpske ćirilice sprovedenim uvođenjem hrvatske latinice u srpski pravopis: Centar akademske reči,  Šabac, 2018.

Vidić, Nemanja i Zbiljić, Dragoljub: Srpska ćirilica zamenjena okupacionom hrvatskom latinicom po ideji Pavelića i Broza, Ćirilica, Novi Sad, 2015.

Zbiljić, Dragoljub: Srpski jezik i ćirilica, ?Grigorije Božović?, Priština, 1994.

Zbiljić, Dragoljub: Srpski jezik pod okupacijom ltinice, Ćirilica, Novi Sad, 2004.

Zbiljić, Dragoljub: Izdaja srpskog pisma ? udar na Srbe i srpski jezik, Ćirilica, Novi Sad, 2005.

Zbiljić, Dragoljub i Stanković, Vladimir: Srpski jezik i ćirilica danas ? školski primeri promšaja, Novi Sad ? Zaječar, 2005.

Zbiljić, Dragoljub: Srpski lingvisti dvoazbučjem zaatiru ćirilicu ? knjiga koja je obesmislila poslednje dvoazbučje u Evropi, Ćirilica, Novi Sad, 2009.

Zbiljić, Dragoljub: Trojanski konj u srpskom jeziku ? opis stanja i predlog rešenja, Budućnost, Novi Sad, 2010.

Zbiljić, Dragoljub: Srbi na tuđem pismu ? o srpskim lingvistima u vezi sa Statutom APV, Budućnost, Novi Sad, 2010.

Zbiljić, Dragoljub: Srpski jezičko-pravopisni sporovi, Budućnost, Novi Sad, 2010.

Zbiljić, Dragoljub: Latiničenje Srba po propisima srpskih lingvista serbokroatista, Ćirilica, Novi Sad, 2011.

Zbiljić, Dragoljub i Jovanović J. Darko: Ćirilicocid, Ćirilica, Novi Sad, 2014.

Zbiljić, Dragoljub i Vidić, Nemanja: Podrška jednoazbučju u srpskom pravopisu u askladu s ustavnom obavezom i praksom u drugim jezicima ? predlog Odboru za standardizaciju srpskog jezika, Ćirilica, Novi Sad, 2018.

Kovačević, Miloš: U odbranu srpske ćirilice ? hrestomatija, Srpsko prosvjetno i kulturno društvo ?Prosvjeta?, Pale, 2013.

Petrović, Dragoljub: Sumrak srpske ćirilice: zapisi o zatiranju srpskih nacionalnih simbola, Ćirilica, Novi Sad, 2005.

 

 

 

 

 

 

[1] Tako je govorio Tesla, priređivač  Slobodan Ivošević, Stari prostor – Novi Sad, Ćuk – Zemun Polje, 2004, str. 35.

[2] Na kraju ovog rada navešćemo tu obimnu literaturu koju smo imali u vidu prilikom pisanja ovog rada.

[3] Ranko Bugarski, Evropa u jeziku, Čigoja štampa, Beograd, 2009, str. 131.

[4] Ranko Bugarski, Odgovor jednog angliste zaštitniku ćirilice, Politika, rubrika Pogledi, utorak, 14. avgust 2018.

[5] Iz intervjua Ivana Klajna u knjizi: Miloš Jevtić, Čudo jezika – razgovori s lingvistima, Službeni glasnik, Beograd, 2010, str. 206.

[6] Isto.

[7] V. Radmilo Marojević, Ćirilica na raskršću vekova, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991, posebno u odeljku pod naslovom „Srpska pisma“,  str. 167-175.

[8] Isto, str. 177-190.

[9] Petar Milosavljević, Srpska pisma, Besjeda – Bawaluka i Ars Luibri – Beograd, 2006.

[10] Isto, str. 291-294.

 

[11] Isto, str. 293.

[12] V. Nova Zora, Proljeće 5/2005, str. 162.

[13] Pravopis srpskoga jezika, Matica srpska, Novi Sad, 2010, str. 17.

[14] Nemanja Vidić je objavio dve značajne knjige. Jednu u koautorstvu pod naslovom Srpska ćiriluica zamenjena okupacionom hrvatskom latinicom po ideji Pavelića i Broza  (Ćirilica, Novi Sad, 2015. povodom stogodišnjice zabrane srpske ćirilice u vreme okupacije od Austrougarske u Prvom svetskom ratu, jer ni jedna od naših institucija nije ni knjigom ni bilo kojim radom podsetila na tu godišnjicu, i drugu knjigu Nemanje Vidića Izdaja srpske ćirilice sprovedenim uvođenjem hrvatske latinice u srpski pravopis (Centar akademske reči, Šabac, 2018). Iako je N. Vidić diplomirani inženjer, shvatio je lingvističku logiku po kojoj jedno pismo koje je već dugim forsiranjem hrvatske  latinice preko vlasti dovedeno do nestanka takozvanim „bogatstvom dvoazbučja“, ne može oživeti ni na kakav drugi način do rešenjem pitanja pisma u jednoazbučju jezika Srba. Svaki prosvećeni lingvista to bi mogao da shvati. A Vidić je to shvatio iako nije studirao lingvistiku.

[15] V. Nova Zora, proljeće, 5/2005, str. 164-170.

 

Podelite:

7 Komentari

  1. Bravo maestro Zbiljiću.
    Otkrili ste i identifikovali neprijatelje srpskog jezika, srpskog ćiriličnog pisma i srba.
    To su obični činovnici – samozvanci, lažni doktori lingvistike, koji su postali akademici SANU zahvaljujući komunističkim obmanama. Izgurali su u foteljama do penzije, u hladovini budžeta.
    Na teret srba, na teret srpskih tradicija i kulture. Sa ciljem da nestane ćirilice i srba za njom, da oni ostanu “anglisti i italijanisti” sa svojom ošišanom latinicim.

  2. Ovaj Vidovdan se stvarno ofucao! Kad otvoriš sajt Vidovdana ti se, odjednom, kao u nekoj bajci, nađeš usred 19. veka, i naivni nacionalni romantizam pršti na sve strane. Naglasak je na naivnosti, a ne na romantizmu.

  3. Idemo od Kirila i Metodija… koji su sinovi grčkog evreja/trgovca. Prva sinhronizacija sa alefbetom. Proučavao sam i koin, i starogrčki, i latinski. Svi idu iz evrejskog. Pismenost Srba je nesporna, ali su način govora, stare reči i fraze, do neprepoznatljivosti izvrnute i isečene silnim reformama. Uticaj reči iz drugih jezika u srbski jezik je ogroman.
    Za Gavrila Stefanovića Venclovića se slabo zna. Još manje se zna da je on u srpsku azbuku uveo slova ć, đ i dž, i radio na popravci pravopisa dobrih stotinu godina pre Vuka, pa je tako bio preteča i Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića. Skoro da se ne zna da je Gavril za sobom ostavio 20 hiljada stranica rukopisa od kojih je 7 hiljada na srpskoslovenskom, a 9 hiljada na narodnom srpskom „prostom jeziku“. (kraj 17 i početa 18 veka, manastir Rača)…. Kiprijan Račanin… 1692 godina: “Stihira Svetom Knezu Lazaru”…

  4. Veliko poštovanje za gospodina Zbiljića i sav njegov rad na očuvanju našeg pisma. Ako je Prometej nekada međ ljude doneo vatru, g. Zbiljić danas među Srbe donosi svest o sopstvenom identitetu, koja je svi mi znamo kako i od koga, vekovima gažena. Biću slobodan da predložim takođe jedan tekst koji govori o našem pismu. https://geostrateg.com/2019/04/02/%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B1%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D1%9B%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%86%D1%83-%D0%B4%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%B5%D0%B3-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0/

    • Slažem se sa vama D.Zbiljić jeste Prometej. Inače pročitao sam tekst koji ste preporučili, prililno neobičan i jedinstven.
      Čuvajmo ćirilicu.

    • I moja melankost je rnije čitala taj (ovde s razlogom preporučen) tekst i tamo sam ostavio skroman pozitivan komentar.
      Hvaal na lepim rečima i Vašim korisnim ukazivanjima ovde.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here