Драгомир Анђелковић: Да ли мисле да смо луди?

Поделите:

 

Лукава или ирационална поигравања са новим форматом косовских преговора

Моћ Америке је и даље велика, али та земља је дефинитивно изгубила истинску глобалну доминацију. Свет је већ увелико – иако асиметрично – полицентричан, а чак и унутар тзв. евроатлантске породице народа, није реално више причати о америчкој хегемонији. Свакако ту и даље постоји премоћ САД али се Вашингтон суочава са све већим савезничким опонирањима, односно осећа се значајнији економски, па и политички продор сила ван тог круг.

ВЕЛИКА ИГРА

Како је – сагледавајући бројне империјалне примере тачно констатовао Херфрид Минклер – „ко заостаје у трци за повећањем политичке и привредне моћи, не само што терен препушта својим конкурентнима већ иде путем пропасти“. Тога су у Бело кући потпуно свесни и зато очајнички покушавају да нешто ураде у циљу обуздавања Кине и Русије. Међутим, у трци са временом које полако али сигурно истиче, у страху од будућности, САД повлаче многе ирационалне потезе који компликују светске односе, наносе свима штету али ће на крају крајева да се покаже да најболније погађају Америку. Али, оставимо сада велике теме на страну. Када се ради о нама ту су ствари простије иако је суштина иста.

Србија и Балкан у целини, односно косовско питање које је ту са глобалног становишта најзначајније, ни приближно данас немају шири значај као у прошлости. За косовски проблем сви знају, релевантни светски фактори њим се неким интензитетом баве али приоритети су им на другим дестинацијама. Што не значи да када им то одговара неће закувавати и нашу чорбу у некој мери. На балканском терену се сада не воде велике битке. Штавише ту се чак и не трасира терен за продоре на другим просторима, али се ипак и код нас одвијају игре престижа које дају или одузимају по који бод у глобалном скору. Из тог угла треба гледати и на наговештаје о новом косовском преговарачком циклусу. Да није његових ширих импликација питање је ко би за њега уопште и био заинтересован.

КОСОВСКО ПИТАЊЕ

Европске силе на косовском пољу свакако покушавају да остваре неки свој интерес. Он није велики али није ни потпуно маргиналан. ЕУ се плаши бурета барута у свом дворишту. Постојање извесног интереса посредно стоји и за Русију. Када се ради о САД и Кини, за њих косовско питање уистину има секундарни значај. Кини је помало битно због пријатељства са Србијом и спремна је да нас подржи ако ми на томе инсистирамо. Трампова Америка би најрадије заборавила Косово. Но, оптерећена је бременом прошлости, иако је садашња администрација – или макар њен врх – прилично равнодушан према традиционалним албанским „пријатељима“. То наравно не значи да су САД због обавезујућег континуитета државне политике спремне на радикалан заокрет у корист Београда.

Далеко је од тога! Стичемо утисак да упркос вишеслојном губитку интереса за Косово, САД изненада поново показују спремност да се озбиљније укључе у решавање тог проблема. И при томе делује, или нам се усиљено представља све у том светлу, да имају много објективнији приступ од европских сила, односно показују више разумевања за српско становиште и у складу са тиме остављају реалан простор за постизање косовског компромиса. Нису уз нас али нису више ни против нас. Испада као да је сада Немачка главни промотер Приштине а Русија је наш савезник, док се Америка поставља медијално, са снажним утицајем на Албанце који и даље према њој имају страхопоштовање, али и све већим капацитетом да фер функционише са Србима.

АМЕРИЧКА КОЊИЦА

Тако готово да се сам намеће закључак да је најбоље да Вашингтон преузме узда преговарачког процеса између Београда и Приштине. Брисел, односно Берлин, нешто су пробали и нису успели. Москва је блиска Србији али нема никакав утицај на Албанце, нити на стање на косовско-метохијском терену. Реално не може самостално да буде посредник. Остају САД. У таквим околностима у Београд стиже Метју Палмер, званичник Стејт департмента задужен између осталог и за нас.

Он је у Србију, наводно, дошао како би пружио подршку одмрзавању бриселског преговарачког процеса. Наступао је током кратког боравка код нас, као и пре тога дајући изјаве за медије, релативно одмерено и коректно. Помиње поштен компромис, нужност да се стране нађу на пола, захтева укидање накарадних такси које је сецесионистичко Косово увело на робе из других делова Србије. Делује као да је Вашингтону битно да не пропадну напори ЕУ да у се у Паризу ствари помере са мртве тачке. Да ли је баш све тако?

НЕПРИСТОЈНА ПОНУДА?

Немам довољно поузданих информација да бих одговорио на то питање. Међутим, скептичан сам. Сазнања из дипломатских кругова који су се раније показали као поуздан извор, указују на то да Американци заправо од нас пре свега траже да пошто се продужи агонија са преговорима, ми затражимо посредовање Вашингтона! Ако би то урадили Албанци онда би логично било да Србија тражи укључивање Русије у преговарачки процес. Но, ако баш Београд констатује да је највећа шанса да се нешто постигне ако диригентску палицу преузме прекоморска велесила, ствари се мењају. Шта ико (јавно) на то да каже у Москви или Пекингу?

Вашингтон би тиме добио озбиљан поен у међународној игри престижа. Није му битно Косово, али јесте његова употреба у великој игри у којој учествује. То је схватио. Показало би се да је Америка и даље прворазредан фактор у чију позитивну улогу се узда чак и држава која није у НАТО и ЕУ, има тешку историју у вези са односима са њима, те је у Европи од свих држава најближа Русији па вероватно и Кини. А шта ми добијамо? Ако је неки за нас прихватљив план већ договорен иза кулиса – а сумњам у то – могли би да добијемо некакав косовски компромис. Но, и тада је по мом мишљењу много више минуса него плусева у игри.

МОСКОВСКЕ РЕФЛЕКСИЈЕ

То да Београд иницира укључивање САД у преговоре као водећег чиниоца, у Русији и Кини би било дочекано крајње негативно. Испало би да смо се ослањали на те силе до тачке када можемо да направимо договор са другом страном, а онда смо их пустили низ воду. Геополитика је сурова. Колико год лично био русофил и то бих могао да разумем, када бисмо у пакету, на одржив начин решили питање Косова, трајног статуса Републике Српске и положаја Срба у Црној Гори. Али ми делује да је то илузорно. Ако остваримо неке позитивне помаке, они могу да буду везани тек за Косово а платили би их генералним одбацивањем подршке Москве и Пекинга.

Шта онда са РС? Да нема активне улоге Русије на БХ терену не би била заустављена централизација те сложене државне заједнице. Опет, није за очекивати да бисмо ту имали руску подршку као што је имамо данас ако би Београд повукао потезе око косовских преговора који би у Кремљу били оцењени негативно. А када смо већ поново код њих, велико је питање и да ли нам САД ту стварно ишта прихватљиво нуде. Можда је за њих фер компромис то да ми признамо Косово у садашњим границама а Албанци прихвате формирање Заједнице српских општина? То је међутим за нас далеко од поштеног решења, а у прилог тога да Вашингтон има у виду нешто што бисмо стварно тако могли да назовемо, за сада немамо ни један једини доказ.

(И)РАЦИОНАЛНИ РАЧУН

Официјелни Београд све то добро зна. Сигуран сам да зато нема шансе да прође евентуални амерички неформални предлог да ми будемо ти који се залажу за нови формат преговора са САД у ексклузивној или уз ЕУ допунској посредничкој улози. То би било целовито гледано врло штетно за српске интересе. Ако то Американци стварно мисле да би могло да постане реалност, ради се о робовању ирационалности. Мисле да смо баш много наивни или глупи.

На почетку текста рекао сам да САД повлаче бројне ирационалне потезе на глобалној сцени. Овај о коме смо причали не би био такав. Био би врло лукав и њима у прилог, јер бисмо ми испали већи Американци од Американаца. Само за то постоји један услов: да се њихов пелцер код нас прими. Али то се, уверен сам, неће десити. Зашто би Србија била топовско месо у функцији макар и малог успоравања пада значаја глобалне улоге силе која нам ништа добро није учинила? Стога, америчка нова комбинаторика око оснаживања престижа уз помоћ косовских преговара, ипак испада ирационално.

САД у вези са тим неће имати штету као када се ради о разним потезима које повлаче као део економског рата са Кином, али идеја ипак показује да Вашингтон полако али сигурно губи компас. Таквом политиком код нас и другим деловима света свакако неће ни успорити а камоли зауставити пад својих акција на светског геополитичкој берзи. Није више ствар у империјалној саможивости, већ у својеврсном аутизму и све мањој способности да се и себично али на изводљив, за нужне саиграче прихватљив начин ради. Толико о позадини Палмерове посете Београду.

Драгомир Анђелковић

Печат

Поделите:

3 Коментари

  1. Добар приступ, одличана упозорења, али шта ће вам ријеч “формат”. Ја сам мислио да само пјевач из Житорађе, који је кажу министар иностраних послова, употребљава ту ријеч. Он назива “форматом”, ко ће све учествовати у преговорима. Ви
    сте Анђелковићу добар ителектуалац, требало би да занте (извините, знам да знате) да “фгормат” значи: величина(облик) књиге, папира, фотографије. Употребљава се и за човјека који је од формата, надпросјечна личност, величина, ауторитет. Прије неколико дана велики научник, професор, др наука, Мартиновић (шеф посланичке групе СНС) каже у Скупштини једном посланику: “Немој ти мени то да ампутираш”. Не зна ДОКТОР наука шта баљузга, хтио је рећи “Немој ти то мени да импутираш”. Иако је ријеч ампутирати стравична (амутирати ногу, руку, ткиво),смијао сам се пола сата. Није он једини који се бацака ријечима чије значење не зна.

  2. А4 – 210х297; А3 – 297х420; А2 – 420х594; А1 – 594х840; А0 – 840х1188…милиметара. Хој Ли, демончић је искочио из А4 формата, сад се Палмер врпољи у А3, мада ће завршити негде у Б5 формату.

  3. Autor kaze “saznanja iz diplomatskih krugova koja su se ranije ispostavila kao pouzdan izvor”….daj molim te navedite jedan izvor koji se za Srbiju pokazao kao pouzdan……Srbiju ili su mimoisle cinjenice, ili ih je promasila, ili ako ih je uocila kretenski ih je protumacila……30-40 godina po policijskom narucivanju pricate kako Amerika polako ali sigurno propada…..i nikad da propadne. Amerika ima razudjenu ekonomiju a Rusija 60-70% zavisi od nafte i gasa. Ko ce tu prvi da propadne ? Vasi pouzdani izvori kazu Amerika, jel da ? Naucni patenti sa 5 najjacih americkih Univerziteta vrede kao 3 Rusije bre.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here