Драгомир Анђелковић: Метаморфозе елита, Казахстан и Косово

Поделите:

Велике геополитичке игре и њихове рефлексије на српске интересе

Став према Косову и Метохији, односно позиционирање у вези са разним питањима која произилазе из дуготрајног одмеравања снага између Београда и Приштине (те њених спољних заштитника) око статуса те наше покрајине под номиналним протекторатом ОУН – за многе државе света има секундарни значај. За нас је то прворазредни проблем, за њих није, али су принуђене да учествују у надметањима око Косова. Она се често у различитим контекстима одвијају на великој светској сцени и намећу обавезу да се у вези са њима државе изјасне. На тај начин косовска тематика – око коje водеће светске силе имају опречна мишљења – постаје тест геополитичке оријентације!

НЕ, МОЖДА, ДА

Наша јавност је заокупљена исходом одмеравања снага између Београда и Приштине. Увек је у првом плану резултат и понашање великих сила. Знамо да су Русија и Кине уз нас, али нас интересује на који начин су у одређеном случају поступале, какав је био интензитет њихове подршке Београду и томе слично. И обрнуто: свесни смо да су водећи западни центри  моћи, од Вашингтона до Берлина, на позицијама албанских сепаратиста, али будно пратимо да ли се између САД и, рецимо, Француске, испољавају неке разлике, колико је ко приљежан у давању потпоре Косову или контрирању нашим потезима.

У том геополитичком лавиринту губи се увид у многе друге сфере, које су битне за праћење планетарног пулса, а пре или касније ће се озбиљније него сада одразити на наше интересе. Тако мало ко је опазио по нас неповољне промене у ставу Казахстана. Та значајна држава из зоне традиционалног руског утицаја доследно је била уз нас када се ради о одбрани нашег територијалног интегритета. То се, између осталог, испољило и кроз, непоколебљив без обзира на притисак неких западних сила на челу са САД коме је тада била изложена, став када је Приштина пробала да уђе у УНЕСКО 2015.

Иста земља је подржала покушај Косова да постане део Интерпола 2018. Не да се Казахстан није нашао међу неопредељеним државама (што би такође било ублажавање пређашњег става) већ ја гласао у прилог Приштине. О чему се ту ради? Нећу да будем претенциозан па да покушам да дам дефинитиван одговор, већ само хоћу да отворим једну перспективу посматрања ствари која можда може да нам помогне да боље схватимо глобалне процесе који и на далеким „мередијанима“ имају ерозиван карактер када су у питању наши национални интереси.

ПУЗАЊЕ КА ИСТОКУ

Првих година пошто се СССР распао, Вашингтон и други западни центри моћи нису се претерано мешали у послове тамошњих новонасталих држава. Преовладао је став да је, са изузетком балтичких земаља, Руска Федерација „гарант стабилности на огромном постсовјетском простору“. САД и НАТО су радили фазно. Прво су се посветили дубинском учвршћивању утицаја у земљама Источне Европе. Приступ је био таква да се не губи фокус али и да се не револтира Јељцинова Русија, код које је стварана илузија да је прихваћена као пријатељ. Но, пошто је прва етапа стварања евроатлантске империје завршена, од 1994. почели су из Вашингтона да се чују другачији гласови. И ту се већ видело да руска, тада владајућа прозападна елита, за Запад представља потрошни материјал. Уосталом као и наша или било која друга ван његовог истинског круга, колико год оне наивно мислиле да су прихваћена.

За Америку је било важно то што су до тада бивше совјетске републике уз помоћ Москве постале праве независне земље са капацитетом да воде сопствену политику (изградиле су армије, политички систем, дипломатску мрежу). Узимајући речено у обзир, споменуте године заменик тадашњег државног секретара Ворена Кристофера, Питер Тарноф, изјавио је следеће: „САД још нису посветиле дужну пажњу земљама које се граниче са Русијом. То мора да се промени, јер те државе, које су у страху од руске експанзије, имају легитимне интересе које САД и Запад не смеју да игноришу.“

Убрзо је Америка и званично –  што је пре тога већ незванично чинила преко свог „невладиног сектора“, диригованих финансијских институција, медија, бизниса – постала врло присутна на постсовјетском простору. Политика и према државама Закавказја и Средње Азије, у пуној мери постала је активна 1997. Тада је дефинисана „Стратегија пут свиле“ (коју ће нешто касније потврдити и Сенат), а чија суштина је била да се максимално повећа утицај САД на јавност и владе тих земаља, односно креира њихов благонаклон став према Вашингтону, као и да се изгради саобраћајна и енергетска инфраструктура у складу са интересима САД – што значи да се те државе што више у сваком од тих погледа одвоје од Русије – односно да се подрже америчке бизнис инвестиције.

РУСКИ ОДГОВОР

То је оно што је већ крајем 20. века обзнањено али несумњиво је већ тада планирано да се земље региона сукцесивно увуку у америчку војно-политичку орбиту. Грузија, па донекле и Азербејџан, показаће се пријемчивим за такву политику. Туркменија и Узбекистан у некој мери. У другим државама региона у редовима елите било је бар извесне спремности на то. Но, ни Русија није седела скрштених руку. Њене државне структуре су се, чак и под влашћу контроверзног првог председника, брзо прибрале после урушавања државног јединства дела света који је познат као „историјска Русија“. Систематски су почеле да раде на разним видовима његовог економског, политичког, војног, културног повезивања. Али то је рађено врло тактично, са много толеранције како не би био повређен националних понос тек створених држава.

Ту се није ништа променило ни са почетком озбиљног јачања Русије пошто је на њено чело дошао Путин. Русија је остала одмерена када се ради о њеном окружењу, и то се показало благотворно. Владајуће елите значајног дела постсовјетских држава су се постепено ослободиле великог дела страха да ће државности земаља које су предводиле бити угрожене. У таквим околностима су дубинске наслаге онога што их са Русијом повезује – од руског језика који је укорењен међу вишим и средњим сталежима, преко руског и совјетског културног наслеђа, просветних стандарда, енергетских и других спона – добиле замах. Умногоме спонтано – узгред буди речено Русија на класичан начин дуго није систематски чинила напоре у домену испољавања „меке моћи“ усмерене против Запада – то је успорило па делом и анулирало опсежне западне активности усмерене ка потискивању руског и јачању свог утицаја.

ПАЛЕТА ИЗАЗОВА

Од када је почетком 21. века евроатлантски картел асиметрично започео агресивни обојени скок на постсовјетски простор  – који није имао за циљ само запоседање руског окружења већ у неком тренутку и покушај наранџасте окупације саме Русије – показала се у пуном светлу издржљивост повезаности локалних владајућих елита са Москвом и „руском цивилизацијом“. Запад је морао да улаже огромне ресурсе и делује крајње усредсређено да би нешто постигао. А Русија и када је правила озбиљне грешке имала је огромне дефанзивне потенцијале.

У таквим околностима уз све планове и акције Запада – после више фаза кулминације криза на простору некадашњег СССР-а – геополитички распоред фигура је остао релативно сличан као крајем 90-их када су Вашингтон и његови партнери помислили да је дошло време за поход који ће им брзо донети тријумф. Запад је постизао резултате – деловало је да су такви да ће представљати прекретницу – али би у наредном периоду они великим делом избледели. Чак и Грузија није геополитички стигла тамо где су многи очекивали да ће бити још пре неколико година, а русофобни процеси у њој губе велики део набоја који су у једном периоду добили.

Ни у Украјини, где су ствари компаративно гледано отишле у најгорем смеру, није све црно, а понекада се само ради о томе да су раније прикриване противречности у потпуности постале видљиве, што има и добру страну: умањује простор за закулисно антируско деловање а Москву подстиче на адекватнију одбрамбену политику. Нећу да кажем да је ситуација ту добра, али није ни катастрофална као што се некада чини. Међутим, и ту, и то тамо где није дошло до радикалног антируског обрта, као и у другим по томе сличним постсовјетским крајевима, дешавају се неке ствари које су,  чак и у Русији, недовољно маркиране а дугорочно су врло опасне. Можда и више од онога што на очит начин делује као претња. Осврнућемо се на то на примеру Казахстана.

ЛУКАВА ИНДОКТРИНАЦИЈА

Запад у складу својом стратегијом продора у руско окружење, никада није престао да ради. Некада је деловао нападно, некада одмереније, али увек је ишао ка оном што је зацртао. Пре пар година, са заоштравањем односа са Русијом, много већу пажњу је почео да поклања и везама са званичницима Казахстана. Упоредо, динамизиран је рад са „друштвом“, од НВО сфере до културних и образовних институција. Оне посебно битне јер се акценат ставља на омладину чија „вестернизација“ се, не само кроз масовну културу, форсира.

Широм Казахстана се у школама, на факултетима, у библиотекама, оснивају разни амерички и други пунктови,  организују се разноврсне манифестације, додељују фондови, спроводе обуке. Посебно се ту као мета препознају младићи и девојке који желе да се баве медијима, као и политички подмладак владајуће али и других партија. Наравно, уз омладину пажња се посвећује и старијим кадровима у оквиру просветног система, медија, партија. У вези са свим тиме, учестало као никада пре, крстаре бројни представници западних амбасада, амерички и ЕУ гости из домена културе и науке, консултанти из разних области чије услуге се нуде као „донација“.

У вези са свим речено, јако је битно истаћи да се пази да ништа од тога не делује антирежимски. Намера је да се државни врх не осети угроженим. Додуше, можда му толико јачање америчког и другог западног утицаја није баш по вољи, али – с обзиром да колико год с једне стране чувао савезничке споне са Русијом, жели да избегне (из разних националних и личних разлога) конфронтацију са Западом – уздржава се да на било који начин иоле енергичније ограничи домете западне „меке моћи“. При томе и Запад се за сада труди да не буде провокативан тако што би отворено распиривао русофобију. Када се то и чини делује се индиректно, преко пласирања болних историјских тема (нпр. страдање у време колективизације, при чему се свему вештачи даје национална нота).

ИСЧЕКИВАЊЕ ПРОМЕНА

Све то је врло опасно зато што се нова офанзива дешава после двадесетак година умереног рада на ширењу западног и умањивању руског утицаја. До сада су сазреле бројне генерације које су мање повезане са Русијом него оне које су формиране у доба док је Казахстан био са њом у државној заједници. Немало њихових изданака је ушло у разне институције, а постало је и део политичке елите. На том тлу се сада сеје семе новог удаљавања од Русије, односно повезивања са Западом. Домети тога могу да буду врло забрињавајући још из једног разлога. Нема сумње да се у Казахстану приближава смена власти. Није битно да ли се ради о неколико година, али суштински је на измаку епоха Нурсултана Назарбајева.

Казахстански лидер још од краја 80-их прошлог века када је постао шеф Комунистичке партије тада те совјетске републике, има 79. година. То што је сада одлучио да се повуче не значи да губи значајан утицај на власт, али свако ће ојачати неки људи из његовог окружења који су били у другом плану. А чак и да оно остане на курсу који је у име своје земље заузео Назарбајев, мењаће се потпуније него до сада односи у редовима политичке елите. На то рачуна Запад. Игра на даље јачање у власти оних кругова који су му много наклоњенији, сигуран да ће добити већи простор него док је Назарбајев био млађи и снажнији.

Постоји још један битан аспект: Вашингтон сада, и то поново на начин који није превише нападан, покушава да што више – уз пумпање билатералних односа са САД – повеже Казахстан и са ЕУ и НАТО. Ради на креирању комплексног структурално-персоналног мозаика, који би малим квантитативним скоковима у једном тренутку потпуно променио геополитички квалитет Казахстана. Уместо наранџасте револуције ту је изабран реалнији пут наранџасте еволуције. Слично је и са другим

земљама из руског окружења где је улога Москве велика, мада се тамо углавном још не улажу толики напори.

Значај Казахстана је посебан због величине, богатства, геополитичке локације и верско-цивилизацијског карактера. Ради се о доминантно муслиманској земљи са несумњиво јаким секуларним темељима и без значајнијих токова исламског радикализма. Природно је пребогата и огромна (2,717,300 km²), о чему говори податак да обухвата територију већу од пола Европске уније (4.381.324 km²). Коначно, стратешки је смештена између два кључна конкурента Америке – Русије и Кине.

СРПСКО-КАЗАХСТАНСКЕ ПОУКЕ

О тихим али већ одмаклим променама духа казахстанке политичке елите, говори и споменути другачији однос према Косову. Што је та земља даље од Русије, она ће бити на већој дистанци од наших интереса у вези са јужном српском покрајином. Без контрирања Русији у неким питањима која се директно ње тичу, тако се показује Западу да се уважава његова позиција. Косово само по себи није битно, али је постало лакмус папир глобалних односа. То увек морамо да имамо у виду када сагледавамо геополитичка кретања од Венецуеле до Далеког истока. Тамо где Запад намеће своје ствари испадну лоше за нас!

Казахстан, којим смо се у склопу шире приче бавили у својству примера, свакако неће у скорије време повући потезе који би директно били усмерени против нас, што би представљало признање Косова или подршка антисрпским иницијативама које имају за циљ да будемо стигматизовани као геноцидни народ (британска резолуција од пре неколико година у вези са оценом дешавања у Сребреници). На реалан начин који произлази из наше удаљености, казахстански председник Назарбајев је опредељен за испољавање пријатељског става према српском народу. Али и поред такве кровне конструкције, опажамо негативне помаке који се најбоље виде у вези са Интерполом. Шта ће онда бити сутра када евентуално наступи нека битно другачија политичка ера у Казахстану?  Вреди се запитати и подсетити да је наш витални интерес да у тој и другим земљама где је њен утицај велики, Русија очува примат. Само тада одатле сигурно неће дувати за нас непријатни ветрови!

Још нешто на самом крају, директно у вези са Казахстаном. Та земља је нашла профитабилан модел геополитичког позиционирања. Од кључног значаја је да буде у стратешко-партнерским односом са Русијом на коју је историјски упућена и у добрим односима са све моћнијом Кином. Свакако се на то позитивно надовезују и продуктивне везе са Западом. Али када би се у име њих жртвовали руски и кинески, рационално гледано, приоритети, то би била трагедија за Казахстан. Замислите само какве би разорне консеквенце настале када би се, обухваћен Русијом и Кином, он нашао у конфронтацији са њима.

Тога је свестан и прозападни сегмент казахстанске елите, али с обзиром да та земља нема дужу и дубљу повест односа са Западом, вероватно не разуме да су тамошњи центри моћи спремни да је, само ако им то одговара, разним манипулативним техникама гурну у суноврат. Све са својим локалним пријатељима. Евроатлантски стратези добро знају како се „кува жаба“ и ствари умеју да доведу до тачке када је тешко зауставити несрећу. А шта за њих значи трагедија још једног периферног народа? Ништа! Бар ми смо то више пута осетили на својој кожи али нажалост нисмо из тога извукли довољно чврсте закључке. Зато нам се на болан начин, условно речено, историја и понавља. Казахстанци би у вези са тим штошта могли да науче из наше несреће, као што је и њихова ситуација инспиративна за нас.

Драгомир Анђелковић

ПЕЧАТ

 

Поделите:

1 коментар

  1. Питер Тарноф, изјавио је следеће: „САД још нису посветиле дужну пажњу земљама које се граниче са Русијом. То мора да се промени, јер те државе, које су у страху од руске експанзије, имају легитимне интересе које САД и Запад не смеју да игноришу.“

    Тарноф = Тарнов = Трнов = руско/кавкаско/хазарско порекло.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here