DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: Srbi i ukrajinski raskol

Podelite:

Priča o ukrajinskom raskolu u jednom momentu prerasta u našu priču. To je pokazala i polemika dvojice episkopa SPC

Nema sumnje da je ponašanje carigradskog patrijarha Vartolomeja prema Ukrajini, odnosno podrška koju pruža tzv. velikom ukrajinskom raskolničkom projektu – geopolitički motivisano. Konstaninopoljska patrijaršija, da ne bi bila prepuštena isključivo (ne)milosti turskih vlasti, već dugo se oslanja na SAD. I to toliko da njeni poglavari to potenciraju na razne načine pa i tako što u svojim radnim prostorijama ističu kako američke zastave, tako i slike aktuelnih šefova te supersile. Da se odmah zna ko je ko i ko je uz koga.

IMPERIJA I CRKVA
Ono što je nekada, verovatno, bilo okolnostima iznuđeno prilagođavanje kako bi se opstalo, sada je postalo odraz dubinske identifikacije. Gotovo da se već decenijama radi o manifestaciji vizantijskog ideala simfonije između crkve i države, s tim što je država prekomorska anglosaksonska sila, a patrijaršija ima staroevropske korene. Ta simbioza je nešto novo. Ono što je staro, karakteristično za veći deo postojanja Vizantije, to je premoć carske moći u praksi! Stara je i, u modifikovanom vidu oživljena, srednjovekovna ideja o hijerarhiji među državama, po kojoj može da postoji samo jedna imperija koja je, recimo uprošćeno, država nad državama.

U skladu sa tim, Vartolomej je prihvatio da učestvuje u evroatlantskom imperijalnom pohodu na Ukrajinu sa ciljem sužavanja zone premoći ključnog oponenta SAD – Rusije. Zapadni stratezi su izvukli pouke iz propasti ukrajinske narandžaste revolucije (2004-5). Vlast koja je iz nje proizašla nije dugo potrajala, niti je uspela da promeni i dalje postojeći sveruski kod te zemlje. Stoga je odmah posle narandžastog prevrata (2014) otpočeta agresivna ofanziva u cilju identitetskog prepariranja Ukrajine. Opresivnom udaljavanju velikog dela njenog stanovništva od ruskih korena i žive ruske kulture, posvećena je ogromna pažnja. Tome su pogodovali sukobi, izazvani narandžastim prevratom i onim što je usledilo posle njega. Rat truje duše i promoviše iracionalnost.

IGRE AUTOKEFALNOSTI
Posle vojno-političkih, prosvetnih, kulturnih, jezičkih i drugih sličnih agresivnih poteza u funkciji identitetskog genocida u Ukrajini, usledili su i potezi verskog karaktera. Doneta je odluka da se par raskolničkih grupa povežu u nakaradnu „autokefalnu“ Ukrajinsku pravoslavnu crkvu. Naravno, namera je da se u drugoj fazi, uz pomoć vlasti, izvrši juriš na kanonsku Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Moskovskog  patrijarhata (UPC MP), tj. legalnu lokalnu samoupravnu crkvu u okviru Ruske pravoslavne crkve. Njena imovina će, izgleda, u prvom stadijumu biti glavna meta, a UPC MP ne samo što je kanonski utemeljena već joj pripada i većina hramova i pravoslavnih vernika u Ukrajini. Štaviše, oni koji se iz političkih razloga opredeljuju za raskolnike uglavnom su ateisti. Ali da u to sada dublje ne ulazimo. Druga je to tema.

Što se tiče Carigradske patrijaršije, ona je bila potrebna zapadnim planerima pohoda za to da se čitav projekat verskog udara na osnove (sve)ruskog identiteta u Ukrajini izvede u velikim razmerama, da njegovi rezultati budu održivi i da se pokuša stvoriti privid legitimiteta i legaliteta. Zato je Vašington aktivirao Vartolomeja a on munjevito i usiljeno podržao dinamiziranje ukrajinskog raskolničkog projekta. To je podrazumevalo i ilegalno ukidanje, odnosno – odjednom, posle mnogo vekova – radikalno drugačije tumačenje odluka iz 1686. godine kojom je Kijevska mitropolija predata Moskovskoj patrijaršiji. Zatim je usledilo izdavanje tomosa o autokefalnosti. Taj dekret je uručen poglavaru ujedinjenih ukrajinskih raskolnika.

POZICIJA SPC
Takvim geopolitičkim zloupotrebama patrijarh Vartolomej je izazvao tektonski poremećaj u pravoslavnom svetu. RPC, pod čijom jurisdikcijom je ogromna većina pravoslavnih vernika u svetu, realno gledano nije mogla da ne prekine odnose sa Konstantinopoljskom partijaršijom (iz istorijskih razloga formalno prvom među autokefalnim pravoslavnim crkvama) posle agresivnih poteza njenog prvaka. Što se Srpske pravoslavne crkve tiče, u takvim okolnostima ona je nastojala da se postavi kanonski ali i da ne srlja u sukobe. I tu se ispoljila naša svest o tome da smo mali, imperativ da budemo pragmatični da bismo opstali, ali i spremnost da pored svega toga ne kleknemo pred silnicima koji čine nepravde.

Patrijaršija SPC u Beogradu

U saopštenju Sinoda SPC, izdatom u vezi sa metastazom ukrajinskog raskolničkog projekta, stoji: „SPC ne priznaje ni kijevski tobože ujediniteljski sabor, na kojem nijedan arhijerej kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve nije uzeo učešća. Naša crkva ne priznaje raskolničku jerarhiju za pravoslavnu jerarhiju, ni raskolnički klir za pravoslavni klir. Ne prihvatamo, sledstveno, da je Dumenko (zvani Epifanije) uopšte arhijerej, a kamoli predstojatelj autokefalne crkve“. Jasno je da je navedenim podržana pozicija RPC, i to ne geopolitički, već kanonski utemeljeno. No, ispoljena je i nespremnost na sukobe sa Carigradskom patrijaršijom. U nastavku saopštenja vrlo pomirljivo je rečeno sledeće: „Sveti sinod ponovo moli patrijarha Vartolomeja da revidira svoje dosadašnje odluke“.

SRPSKE DILEME
Ipak, u skladu sa prethodno rečenim, preporučeno je srpskim jerarsima i kliru „da se klone liturgijskog i kanonskog opštenja ne samo sa g. Epifanijem Dumenkom i njegovim sledbenicima, nego i sa arhijerejima i kliricima koji im saslužuju i stupaju u opštenje s njima”. Međutim, kako je pojasnio episkop bački Irinej – bez obzira što je sa Epifanijem sasluživao i sam patrijarh Vartolomej – „o prekidu opštenja sa Carigradom nema pomena”.

Oko svega toga, ili bar nečega od toga, došlo je do nedoumica i neslaganja unutar SPC, što je ovih dana šira javnost videla na osnovu polemike između već pomenutog episkopa bačkog Irineja i episkopa zapadnoameričkog Maksima. Poslednji je obavestio svoje sveštenstvo i vernike da se postojano drže dosadašnje prakse pri zajedničkom bogosluženju i sasluživanju sa svim pravoslavnim episkopima, sveštenstvom i vernicima svih pravoslavnih eparhija u SAD. Ono što je bitnije od toga je, stiče se utisak, potencijalno mnogo veći raskorak između srpskih vladika, koji se nalazi negde u pozadini neslaganja oko ukrajinske problematike. Ali kasnije ćemo o tome.

Ako, za sada, zanemarimo suštinu, u konkretnom slučaju istina verovatno ima dve strane. Obojca vladika su na neki način u pravu. Irinej se dosledno drži stava Sinoda SPC. Maksim toga da, kako je i sam rekao, raskolnička ukrajinska crkva „ne postoji kao crkveni entitet u Americi“. Radi se o tome da je tamošnja ukrajinska crkva – sa kojom održava odnose – kao autonomni segment od 1995. godine pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije. RPC to, uzgred budi rečeno, nikada nije priznala. Opet, SPC to nije frontalno odbacila.

NADGLEDANA NEZAVISNOST
Tako smo stigli do onoga što je po mom mišljenju suština stvari i gde je – ne ulazeći dublje u verska pitanja koja dovoljno ne poznajem – nacionalno gledano vladika Irinej potpuno u pravu. Pri tom, cela stvar može da ima direktne implikacije na srpski korpus. Ukrajinska priča tu prerasta u našu. Evo zašto: bački episkop nas je sve podsetio na ponovo aktuelizovani stav Konstantinopoljske patrijaršije „da jedini pravi i kanonski episkopi u dijaspori jesu njihovi episkopi, a svi ostali, iz bilo koje jurisdikcije, samo su njihovi vikari”. Drugim rečima, kao što se vidi na ukrajinsko-američkom primeru, zagovara se da su izdanci pravoslavnih pomesnih crkvi van njihovog izvornog područja pod jurisdikcijom Carigrada.

Episkop bački Irinej

Takve ideje SPC i većina drugih pravoslavnih autokefalnih crkava ne prihvataju. Uostalom i zašto bi podržale izdvajanje svojih eparhija u dijaspori sa svim negativnim posledicama koje bi to imalo na očuvanje nacionalnog identiteta? No, Carigrad na njima insistira i spreman je da u prilog tome višeslojno deluje. Kod nas nije posvećena dovoljna pažnja jednom važnom pitanju koje o tome mnogo govori, a kojim su se u prethodnom periodu bavili ruski mediji.

U vezi sa polemikom dvojce srpskih vladika i potencijalnom opasnošću koja se tu nazire, korisno je da se na to osvrnemo. Dekret kojim se od strane Carigradske patrijaršije jednostrano i nekanonski daje autokefalnost tzv. pravoslavnoj crkvi Ukrajine zabranjuje joj da ima svoju organizaciju van granica ukrajinske države! Naravno, tzv. PCU to prihvata, kao i druge elemente aranžmana kojim ona zapravo dobija nešto što bismo – po uzoru na tzv. nezavisnost Kosova, oktroisanu od strane NATO struktura – mogli da nazovemo „nadgledana autokefalnost“.

ISTOČNI PAPA?
Tako se u praksi postavljaju noseći stubovi onoga što je Carigrad teorijski zagovarao ali ranije tek na mala vrata proturao. To je da od prvog među jednakima u nekoj formi postane nadređen ostalim pomesnim crkvama. Tako nešto navodno proizlazi iz činjenice da su, kako Vartolomej ističe, „Vaseljenski sabori dali Carigradskoj crkvi odgovornosti i obaveze koje nemaju druge crkve“. A one bi, usled doga, prema njegovoj viziji trebalo da postanu, uslovno rečeno, egzarhati „plus“, ako ne baš obični egzarhati pod njegovom jurisdikcijom, dok bi, kako umišljeni istočni papa mašta, ogranci pomesnih crkava u dijaspori bili još čvršće povezani sa Carigradom.

I tu leži opasnost za nas. Prvo svakako nije realno da se desi. Ni drugo nije moguće u potpunosti, ali je moguće da će Carigrad ohrabriti prikrivene raskolničke sklonosti koje, pribojavam se, postoje među nekim – srećom zasada još malobrojnim – krugovima u dijaspori koji su se potpuno poistovetili sa vašingtonskom politikom i koji su pod kontrolom raznih zapadnih struktura. Verovatno crkveno-separatističke ideje te vrste – svakako i ovde ohrabrivane od strane inostranih struktura koje rade na nametanju imperijalnog NATO modela pravoslavlja – postoje i u matici, ali tu je ipak projekte te vrste mnogo teže realizovati.

Zato tamo gde je srpski nacionalni prostor u okruženju Srbije suočen sa antisrpskim delovanjem novonastalih država, stvari stoje još opasnije nego u dijaspori. Znajući to i naš strah od reprize „ukrajinskog scenarija“ kod nas, konstantinopoljski patrijarh nam je nedavno uputio umirujuće reči. Dobro znamo i mi i on da se SPC suočava sa – od strane tamošnje vlasti (kako nekadašnjih komunističkih tako i svih postkomunističkih) podržanim – raskolom u Severnoj Makedoniji, kao i političko-policijski sponzorisanim nasrtajem lažno-crkvene horde (tragikomično društvo poznato kao CPC) u Crnoj Gori. Carigrad bi tu mogao da dolije ulje na vatru, ali nam kaže da neće.

„UMIRUJUĆE“ UPOZORENJE
Kako je nedavano rekao patrijarh Vartolomej:

„SPC ima konkretne geografske granice. Kada se državna teritorija Srbije proširila, naša braća Srbi obratili su se Vaseljenskoj patrijaršiji i zatražili da se ove nove oblasti crkveno podvedu pod njihovu jurisdikciju. Vaseljenska patrijaršija je pozitivno odgovorila, i ove oblasti ustupila posebnim Tomosom, što se nije dogodilo u slučaju Ruske crkve, koja je stupila na tlo Vaseljenske patrijaršije ne dobivši za to neki kanonski ustupak. Prema tome, razlika u pogledu Ukrajine, kanonski i eklisiološki (crkveno), jeste u tome što je Rusija upala i okupirala Mitropoliju Kijeva, a da joj to nikada nije ustupljeno, dok Srbija polaže pravo na sve što joj pripada i kanonski i eklisiološki. To znači da Vaseljenska patrijaršija ne namerava da izmeni Ustav SPC, niti njene granice, ukoliko to ne prati sporazum i saradnja“.

Vaseljenski patrijarh Vartolomej I

Da li je to umirenje ili lukavo sročeno upozorenje? Šta zapravo može da nam se desi ako, kako SPC tako i srpska država, ne budu dovoljno kooperativni u odnosu na Carigrad i Vašington? Lako bi konstantinopoljski patrijarh, ako proceni da mu to koristi, kao i u ruskom slučaju preko noći počeo drugačije da tumači istoriju. Videćemo da li će tako da bude, ali svakako moramo da budemo svesni opasnosti koja već sada postoji, kako na srpskom matičnom prostoru, tako i u dijaspori. Jer, Carigradska patrijaršija je nesumnjivo instrument SAD – i to pre tamošnje „duboke države“ nego privremenog stanara Bele kuće, ma ko to bio – a vidimo da i kad se u Americi stvari menjaju na način koji nam inicijalno deluje povoljno, to se ne dešava u meri koja bi nam dala za pravo da se nadamo kako će se odnos prema nama toliko izmeniti da možemo da budemo zadovoljni.

Bolna je činjenica da je zacementirano to da nas u Vašingtonu vide kao male Ruse, pa u dogledno vreme, ako i ne budu baš mnogo protiv nas, jer srpski narod i njegovu državu više ne doživljavaju kao bitan faktor, biće uvek više na strani naših oponenata. A Carigradska patrijaršija uz sve to ima i dodatno kompatibilne interese sa SAD. Žudi da pokuša da, kao duhovni ogranak njene imperijalne moći, oživi svoj nekadašnji značaj na hrišćanskom istoku. Autentična srpska, kao i svaka druga nacionalna ideja tog karaktera, za to predstavlja prepreku.

PAKLENI SPEKTAKL
Nacionalno-verska samobitnost je prihvatljiva samo ako je postmoderno prerađena i uklopljena u mondijalistički mozaik. To važi čak i za one koji prihvataju da budu sredstvo u rukama evroatlantskih moćnika. Dobri su da budu malj za rušenja drugih, ali im se ne dopušta čak ni  da pokušaju da naprave nešto konstruktivno, bilo da se radi o državi ili naciji, pa makar to bila i nova, hibridna nacija. Nije cilj da ona kao takva postane ozbiljan činilac, već samo da bude subverzivni element. To najbolje vidimo po Ukrajini oko koje se vrti naša versko-politička priča. Njoj svašta navodno daruju: od crkve do obećanja da će biti prihvaćena od zapadne porodice naroda. A rezultat? Umesto bilo kakvog napretka, njenu stvarnost obeležava opšta degradacija.

Ukrajinska ekonomija je ruinirana, društvo kriminalizovano, a politička scena ekstremizovana. Dok se priča o slobodnim izborima i demokratskim vrednostima, tom zemljom haraju razni bojovnici. Sve, od medijske do NVO sfere, podložno je banalnoj kupovini, a oni koji kontrolišu policiju iza kulisa usmeravaju političke, uključujući i aktuelne izborne procese. U takvim okolnostima samo jedno je zagarantovano: dalji sunovrat Ukrajine, bez obzira ko će pobediti. Jer svi kojima je data ta mogućnost samo su marionete u paklenom pozorištu u koje su tu zemlju preobrazili zapadni „prijatelji“. Takvu sudbinu su njenom narodu dosudili oni koji su mu svašta obećavali da bi ga konfrontirali sa Rusijom. Lažna crkva, koja nam je bila u fokusu, tek je kruna beščašća koje razjeda Ukrajinu.

 

Dragomir Anđelković je istoričar, politički analitičar i kolumnista nedeljnika Pečat.

 

vidovdan.org

Podelite:

2 Komentari

  1. Ne ulazeći u autorov stav i tumačenje aktuelnih zbivanja oko autokefalije u Ukrajini, valja reći da je ovo: “…kako Vartolomej ističe, „Vaseljenski sabori dali Carigradskoj crkvi odgovornosti i obaveze koje nemaju druge crkve“ netačna i samovoljna interpretacija Fanara, koju pokušava da nametne ostalim Pomesnim Pravoslavnim Crkvama sa ciljem da realizuje svoju projektovanu poziciju pravoslavnog pape.
    Takođe i ova izjava: “…što se nije dogodilo u slučaju Ruske crkve, koja je stupila na tlo Vaseljenske patrijaršije ne dobivši za to neki kanonski ustupak. Prema tome, razlika u pogledu Ukrajine, kanonski i eklisiološki (crkveno), jeste u tome što je Rusija upala i okupirala Mitropoliju Kijeva, a da joj to nikada nije ustupljeno” je takođe lažna i netačna.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here