Драгомир Давидовић: Многоликост српских и историјских несрећа и напори да се она осветли рационалном научном методом

Поделите:

 

Капитална књига „Затамњена прошлост“ аутора Горана Давидовића и Милоша Тимотијевића свакако доприноси да се распрше магле историјских заблуда и превара које од Срба праве злочинце, фашисте и у лику четника, оличење космичког зла. Насупрот четницима, све до скора, истицала се апсолутна „чистота“ партизанске борбе и њихово пожртвовано полагање својих живота за општу срећу напаћеног човечанства. Аутори документовано „долазе до података који указују на подједнако страдање Срба из чачанског краја (а све указује да добијени закључци важе и за друге крајеве Д.Д.) у супротстављеним формацијама током грађанског рата. … Поред тога ко је више гинуо, веома је важно утврдити ко је више убијао. Досадашња истраживања говоре да су Немци усмртили највећи број људи (43,85%). … Формација која је највише оптуживана за убијање свог народа, четници генерала Михаиловића, усмртила је  10.29% од свих жртава рата које су до сада пописане. … У поређењу са убиствима које су извела јединице Јосипа Броза – 20,11%, а тај број је сигурно и већи јасно се очитава сва осветничка жестина победника у грађанском рату, јер су највећи број егзекуција извршили од децембра 1944.године. Ако овим убиствима додамо и погинуле у завршним борбама за ослобођење Југославије, који су нестручно вођени у борбу, или можда намерно жртвовани, онда се открива какав је заправо погром организован од власти Јосипа Броза.“ Од српских истакнутих партизана и њихових следбеника ту чињеницу једини је изгледа схватио и јавно истакао некадашњи политички комесар а потоњи песник Танасије Младеновић: „Ми српски комунисти објективно смо издали свој народ.“ Али је већина српских комуниста на то гледала друкчије. Они су своје злочине који се више не могу сакрити и порицати назвали невино и скоро несташно –  „левим скретањима“,  Они такође сву своју активност приказују као пут ка неком узвишеном општем циљу ка којему их је водио њихов велики вођа Тито. Такав став је најсажетије и најтачније исказао Добрица Ћосић у посвети на примерку своје књиге „Деобе“, коју је поклонио Титу. Ево те посвете: „Другу Титу под чијом сам заставом осмислио свој живот, са чијим је идејама народ мога језика порастао у векове себи и свету     Деобе   Са поштовањем, љубављу и оданошћу, Добрица Ћосић, 14 фебруар на Галебу пловећи у Африку“. (Интересантно је да је цео текст исписан латиницом укључујући потпис, само је реч Деобе написана ћирилицом.)

После је Добрица Ћосић постао Титов противник, или се барем умишљао таквим, и пред крај свог дугог и плодног живота рекао: „Поново да се родим, са свим поразним искуствима револуције, опет бих се борио против четника.“ Ваљда због четничких злочина који не застаревају и којима је противничка страна наметнула хипотеку „кољача“. Сад се тачно зна за приличан број људи које су поклали партизани. Вратимо се књизи наведеној на почетку. „Будућа истраживања ће можда донети и већи број оних који су усмрћени на овај или други недостојан начин. Због недоступних извора није могуће утврдити који вид егзекуције су вршили носиоци режима Јосипа Броза након ослобођења 3емље, али фрагментарна сведочанства откривају многе маштовите начине мучења и ликвидације противника. Људска природа у свом мрачном виду имала је прилике да се испољава без бојазни од казне. … Карактеристично је убиство Светислава Крупежа из Ракове, чије је тело завршило у пољском клозету чачанског затвора. У вези овог случаја били су покренути и судски процеси 2003. године, али су од стране чачанског суда одбијени као застарели. У изјави за Глас Јавности, сестра убијеног Светислава, је рекла : Мог брата Светислава Крупежа су саслушавали и убили.Тело су бацили у пољски клозет. Касније су рекли да се сам убио. А није. Он је био, како то да кажем, овако сељачко дете, имао је само 18 година. Није никада ни видео шумске, шта је он знао. После мајка отишла да га узме са кравама и воловским колима. Нико није смео да јој помогне. Сама га је изнела и окупала, помогао јој је само један доктор који више није могао да гледа. Онда га је увила у ћилим и саранила. То су били зликовци.“

Од огромног је значаја што су се наши историчари, или барем један њихов део, ослободили фасцинације Титом, мада се у јавности још могу срести искази да ће се Титово доба у Срба памтити као Периклово доба у класичној Грчкој.

Покојни академик Радован Самарџић делио је српску историографију другог светског рата на период „до Ђуретића и од Ђуретића“.

Ђуретић је објавио пионирске радове о четничком покрету у временима када је то било врло опасно, не само по професионалну каријеру. И кад смо код Тита, „Политика“ (20.03.2019.) нас је у невеликом тексту објективно обавестила и обрадовала његовим новим пионирским подухватом. Мени је Ђуретићев текст доступан у целини, мислим да он у извесном смислу представља квинтесенцију његовог истраживачког рада и животног искуства.    Наведимо само, према „Политици“, његову оцену Јосипа Броза Тита: „Овај човек је српском народу одговоран по командној одговорности, онако како је Адолф Хитлер одговоран пред немачким народом због своје авантуристичке политике која је поништила бројне бизмарковске тековине, онако како је Мусолини одговоран Италијанима што је поништио многе тековине Кавурове и Мацинијеве објединитељске политике.“  „Политика“ би несумњиво, учинила велику услугу својим читаоцима без обзира на њихова политичка опредељења (под јединим условом да могу да воде разборит дијалог), да цео Ђуретићев текст објави у своме подлистку (фељтону).

Можда ће овај Ђуретићев текст постати још једна прекретница у српској историографији, наиме кад је реч о схватању историјске улоге генерала Милана Недића и Димитрија Љотића и љотићеваца. У делу стручне јавности постоји јако негативан став према Недићу, и међу титоистима и нетитоистима, о Љотићу да и не говоримо. За друкчији став, секуларно свештенство бездушно кажњава. Ђуретић показује да су њих обојица и њихови саборци, људи библијске судбине, мученици који су своје животе положили за ближње своје. Посебно важан детаљ. Немцима је било јако стало да макар мала група Срба оде на Источни фронт, због симболичког значења који би тај поступак имао, то је енергично одбијено. Хитлер је за узврат нудио да укине ону злочиначку квоту за једног Немца стотину Срба, али је Недић то одбио са образложењем да Срби нити су нити ће ратовати против Руса. Ово Русима посебно треба стављати до знања јер у Москви постоји трг Јосипа Броза, а сада је његова улога свакоме ко има очи да види и уши да чује – апсолутно јасна. У закључку свога текста Ђуретић истиче да је Љотићев колаборационизам био вид српског националног спаса; да ни у ком смислу није упоредив ни са оним који је нашем народу  наметнут после београдског преврата 2000. године, јер  је овај други био и слуганског  и идеолошог карактера. Цитирам сами крај Ђуретићевог текста: „Полазећи од историјске логике, чији је ‒ када се ради о Другом светском рату у Југославији ‒ војнополитички израз КОМАНДНА ОДГОВОРНОСТ, мој став је да на такву поруку треба одговорити следећим конкретним предлозима: а) по командној одговорности су у првом реду одговорни вођа  Трећег Рајха Адолф Хитлер и председник Краљевине Италије Бенито Мусолини; б) у другом реду поглавник НДХ Анте Павелић и сви његови доглавници, али и његов духовни покровитељ папа Пије XII и викар надбискуп А. Степинац. Нико од српских предводника отпора њиховој страховлади , ни ђенерал Михаиловић, ни ђенерал М. Недић ни његови сарадници, не могу бити криви. За српску трагедију у рату 1941 ‒ 1945. не мање од западних лидера одговоран је Ј.В. Стаљин, због злочина над Србима које је починио његов „Валтер“ (Тито); в) за злочине у наставку Другог светског рата 1991 ‒ 1995, одговорни су Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић и њихови следбеници; г) пошто сам горе навео западне лидере који су одговорни за НАТО агресију и за њен наставак на Косову и Метохији, налазим за сходно да истакнем да нико од српских предводника отпора овој агресији не може бити одговоран по командној одговорности: ни Слободан Милошевић ни његови сарадници, ни по војној ни по политичкој линији, као ни предводници отпора у Босни и Херцеговини и Српској крајини.“       И даље: „Главна жртва у свим наведеним ратовима био је српски народ, који је и данас делом окупиран а делом полуокупиран. За сва наведена масовна српска изгинућа крива је завереничка политика неких западних кругова коју су спроводили домаћи верски и секуларни србофоби.         Рехабилитујући читав Михаиловићев српски покрет југословенске оријентације, рехабилитује се и читав српски народ, укључујући ту и партизане, јер и они су 1941. били кренули ослободилачким путем  и не слутећи да их предводи човек који је био и антисрбин и антијугословен“.

И да закључимо потпуно сазвучним саветом младог историчара: „Уместо ирационалних страхова и идеолошких измаглица, потребни су нам самосвест, стрпљење и – трезвеност.“ (Милош Ковић, „Политика“, 25.03.2019.)

Драгомир М. Давидовић

Видовдан

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here