Dragomir Davidović: Mnogolikost srpskih i istorijskih nesreća i napori da se ona osvetli racionalnom naučnom metodom

Podelite:

 

Kapitalna knjiga „Zatamnjena prošlost“ autora Gorana Davidovića i Miloša Timotijevića svakako doprinosi da se rasprše magle istorijskih zabluda i prevara koje od Srba prave zločince, fašiste i u liku četnika, oličenje kosmičkog zla. Nasuprot četnicima, sve do skora, isticala se apsolutna „čistota“ partizanske borbe i njihovo požrtvovano polaganje svojih života za opštu sreću napaćenog čovečanstva. Autori dokumentovano „dolaze do podataka koji ukazuju na podjednako stradanje Srba iz čačanskog kraja (a sve ukazuje da dobijeni zaključci važe i za druge krajeve D.D.) u suprotstavljenim formacijama tokom građanskog rata. … Pored toga ko je više ginuo, veoma je važno utvrditi ko je više ubijao. Dosadašnja istraživanja govore da su Nemci usmrtili najveći broj ljudi (43,85%). … Formacija koja je najviše optuživana za ubijanje svog naroda, četnici generala Mihailovića, usmrtila je  10.29% od svih žrtava rata koje su do sada popisane. … U poređenju sa ubistvima koje su izvela jedinice Josipa Broza – 20,11%, a taj broj je sigurno i veći jasno se očitava sva osvetnička žestina pobednika u građanskom ratu, jer su najveći broj egzekucija izvršili od decembra 1944.godine. Ako ovim ubistvima dodamo i poginule u završnim borbama za oslobođenje Jugoslavije, koji su nestručno vođeni u borbu, ili možda namerno žrtvovani, onda se otkriva kakav je zapravo pogrom organizovan od vlasti Josipa Broza.“ Od srpskih istaknutih partizana i njihovih sledbenika tu činjenicu jedini je izgleda shvatio i javno istakao nekadašnji politički komesar a potonji pesnik Tanasije Mladenović: „Mi srpski komunisti objektivno smo izdali svoj narod.“ Ali je većina srpskih komunista na to gledala drukčije. Oni su svoje zločine koji se više ne mogu sakriti i poricati nazvali nevino i skoro nestašno –  „levim skretanjima“,  Oni takođe svu svoju aktivnost prikazuju kao put ka nekom uzvišenom opštem cilju ka kojemu ih je vodio njihov veliki vođa Tito. Takav stav je najsažetije i najtačnije iskazao Dobrica Ćosić u posveti na primerku svoje knjige „Deobe“, koju je poklonio Titu. Evo te posvete: „Drugu Titu pod čijom sam zastavom osmislio svoj život, sa čijim je idejama narod moga jezika porastao u vekove sebi i svetu     Deobe   Sa poštovanjem, ljubavlju i odanošću, Dobrica Ćosić, 14 februar na Galebu ploveći u Afriku“. (Interesantno je da je ceo tekst ispisan latinicom uključujući potpis, samo je reč Deobe napisana ćirilicom.)

Posle je Dobrica Ćosić postao Titov protivnik, ili se barem umišljao takvim, i pred kraj svog dugog i plodnog života rekao: „Ponovo da se rodim, sa svim poraznim iskustvima revolucije, opet bih se borio protiv četnika.“ Valjda zbog četničkih zločina koji ne zastarevaju i kojima je protivnička strana nametnula hipoteku „koljača“. Sad se tačno zna za priličan broj ljudi koje su poklali partizani. Vratimo se knjizi navedenoj na početku. „Buduća istraživanja će možda doneti i veći broj onih koji su usmrćeni na ovaj ili drugi nedostojan način. Zbog nedostupnih izvora nije moguće utvrditi koji vid egzekucije su vršili nosioci režima Josipa Broza nakon oslobođenja 3emlje, ali fragmentarna svedočanstva otkrivaju mnoge maštovite načine mučenja i likvidacije protivnika. Ljudska priroda u svom mračnom vidu imala je prilike da se ispoljava bez bojazni od kazne. … Karakteristično je ubistvo Svetislava Krupeža iz Rakove, čije je telo završilo u poljskom klozetu čačanskog zatvora. U vezi ovog slučaja bili su pokrenuti i sudski procesi 2003. godine, ali su od strane čačanskog suda odbijeni kao zastareli. U izjavi za Glas Javnosti, sestra ubijenog Svetislava, je rekla : Mog brata Svetislava Krupeža su saslušavali i ubili.Telo su bacili u poljski klozet. Kasnije su rekli da se sam ubio. A nije. On je bio, kako to da kažem, ovako seljačko dete, imao je samo 18 godina. Nije nikada ni video šumske, šta je on znao. Posle majka otišla da ga uzme sa kravama i volovskim kolima. Niko nije smeo da joj pomogne. Sama ga je iznela i okupala, pomogao joj je samo jedan doktor koji više nije mogao da gleda. Onda ga je uvila u ćilim i saranila. To su bili zlikovci.“

Od ogromnog je značaja što su se naši istoričari, ili barem jedan njihov deo, oslobodili fascinacije Titom, mada se u javnosti još mogu sresti iskazi da će se Titovo doba u Srba pamtiti kao Periklovo doba u klasičnoj Grčkoj.

Pokojni akademik Radovan Samardžić delio je srpsku istoriografiju drugog svetskog rata na period „do Đuretića i od Đuretića“.

Đuretić je objavio pionirske radove o četničkom pokretu u vremenima kada je to bilo vrlo opasno, ne samo po profesionalnu karijeru. I kad smo kod Tita, „Politika“ (20.03.2019.) nas je u nevelikom tekstu objektivno obavestila i obradovala njegovim novim pionirskim poduhvatom. Meni je Đuretićev tekst dostupan u celini, mislim da on u izvesnom smislu predstavlja kvintesenciju njegovog istraživačkog rada i životnog iskustva.    Navedimo samo, prema „Politici“, njegovu ocenu Josipa Broza Tita: „Ovaj čovek je srpskom narodu odgovoran po komandnoj odgovornosti, onako kako je Adolf Hitler odgovoran pred nemačkim narodom zbog svoje avanturističke politike koja je poništila brojne bizmarkovske tekovine, onako kako je Musolini odgovoran Italijanima što je poništio mnoge tekovine Kavurove i Macinijeve objediniteljske politike.“  „Politika“ bi nesumnjivo, učinila veliku uslugu svojim čitaocima bez obzira na njihova politička opredeljenja (pod jedinim uslovom da mogu da vode razborit dijalog), da ceo Đuretićev tekst objavi u svome podlistku (feljtonu).

Možda će ovaj Đuretićev tekst postati još jedna prekretnica u srpskoj istoriografiji, naime kad je reč o shvatanju istorijske uloge generala Milana Nedića i Dimitrija Ljotića i ljotićevaca. U delu stručne javnosti postoji jako negativan stav prema Nediću, i među titoistima i netitoistima, o Ljotiću da i ne govorimo. Za drukčiji stav, sekularno sveštenstvo bezdušno kažnjava. Đuretić pokazuje da su njih obojica i njihovi saborci, ljudi biblijske sudbine, mučenici koji su svoje živote položili za bližnje svoje. Posebno važan detalj. Nemcima je bilo jako stalo da makar mala grupa Srba ode na Istočni front, zbog simboličkog značenja koji bi taj postupak imao, to je energično odbijeno. Hitler je za uzvrat nudio da ukine onu zločinačku kvotu za jednog Nemca stotinu Srba, ali je Nedić to odbio sa obrazloženjem da Srbi niti su niti će ratovati protiv Rusa. Ovo Rusima posebno treba stavljati do znanja jer u Moskvi postoji trg Josipa Broza, a sada je njegova uloga svakome ko ima oči da vidi i uši da čuje – apsolutno jasna. U zaključku svoga teksta Đuretić ističe da je Ljotićev kolaboracionizam bio vid srpskog nacionalnog spasa; da ni u kom smislu nije uporediv ni sa onim koji je našem narodu  nametnut posle beogradskog prevrata 2000. godine, jer  je ovaj drugi bio i sluganskog  i ideološog karaktera. Citiram sami kraj Đuretićevog teksta: „Polazeći od istorijske logike, čiji je ‒ kada se radi o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji ‒ vojnopolitički izraz KOMANDNA ODGOVORNOST, moj stav je da na takvu poruku treba odgovoriti sledećim konkretnim predlozima: a) po komandnoj odgovornosti su u prvom redu odgovorni vođa  Trećeg Rajha Adolf Hitler i predsednik Kraljevine Italije Benito Musolini; b) u drugom redu poglavnik NDH Ante Pavelić i svi njegovi doglavnici, ali i njegov duhovni pokrovitelj papa Pije XII i vikar nadbiskup A. Stepinac. Niko od srpskih predvodnika otpora njihovoj strahovladi , ni đeneral Mihailović, ni đeneral M. Nedić ni njegovi saradnici, ne mogu biti krivi. Za srpsku tragediju u ratu 1941 ‒ 1945. ne manje od zapadnih lidera odgovoran je J.V. Staljin, zbog zločina nad Srbima koje je počinio njegov „Valter“ (Tito); v) za zločine u nastavku Drugog svetskog rata 1991 ‒ 1995, odgovorni su Franjo Tuđman i Alija Izetbegović i njihovi sledbenici; g) pošto sam gore naveo zapadne lidere koji su odgovorni za NATO agresiju i za njen nastavak na Kosovu i Metohiji, nalazim za shodno da istaknem da niko od srpskih predvodnika otpora ovoj agresiji ne može biti odgovoran po komandnoj odgovornosti: ni Slobodan Milošević ni njegovi saradnici, ni po vojnoj ni po političkoj liniji, kao ni predvodnici otpora u Bosni i Hercegovini i Srpskoj krajini.“       I dalje: „Glavna žrtva u svim navedenim ratovima bio je srpski narod, koji je i danas delom okupiran a delom poluokupiran. Za sva navedena masovna srpska izginuća kriva je zaverenička politika nekih zapadnih krugova koju su sprovodili domaći verski i sekularni srbofobi.         Rehabilitujući čitav Mihailovićev srpski pokret jugoslovenske orijentacije, rehabilituje se i čitav srpski narod, uključujući tu i partizane, jer i oni su 1941. bili krenuli oslobodilačkim putem  i ne sluteći da ih predvodi čovek koji je bio i antisrbin i antijugosloven“.

I da zaključimo potpuno sazvučnim savetom mladog istoričara: „Umesto iracionalnih strahova i ideoloških izmaglica, potrebni su nam samosvest, strpljenje i – trezvenost.“ (Miloš Ković, „Politika“, 25.03.2019.)

Dragomir M. Davidović

Vidovdan

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here