Драгомир М. Давидовић: „ПАПУАНСКА ЛОГИКА“ у нас, у наше време, и национално помирење

Поделите:

 

У „Политици“ од 22.01.2018. објављен је текст Александре Петровић под насловом „Крвна освета за ратни злочин“, у рубрици „Велике адвокатске одбране“. Ту се наводи да је „потресна завршна реч адвоката Јована Баровића“ у случају Бранка Кековића ушла у књигу „Велике адвокатске одбране“. Укратко, случај је следећи. „Бранко је осветио рођеног брата Вељка … Вељка су у фебруару 1942. заробили четници. Тог дана је у борби са партизанима погинуо и Јакшин брат“; Јакша Вулетић да би осветио свога брата убио је одмах после битке партизанског комесара Вељка. Вељков брат, Бранко Кековић, 33 године касније, у мирнодопском стању, да би он осветио свога брата, убио је Јакшу „са шест метака у чело“.

На суђењу Бранку Кековићу 1975 године адвокат је нашао да Јакша Вулетић (те,ратне, 1942 године) „ Није учинио зло и неправду само оптуженом и његовој породици већ и нашем друштву, његовом моралу и целом људском универзуму. Ратни злочин тангира човечанство јер је негација човека и његовог права на живот…“ И даље „Чин мога брањеника нема никакве везе са било каквом осветом, а посебно не са безобзирном. Но, ако је то збиља освета, она је обзирна, јер је мање него реципрочна. Хоћу да кажем да је више вредео покојни Вељко од покојног Јакше (Да ли је ишта вредео покојни Јакшин брат? Д.Д.). Она је скрупулозна и, изнад свега, она је часна…“

А каква је била званична политика партизана, посебно у Црној Гори, те 1942. године, кад се и одиграла битка из које је проистекао и разматрани случај? Ево званичне наредбе КПЈ за Црну Гору од 05.02.1942.

„НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију, не руководиће се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривце… Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стријељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27.12.1941.“

У потпису

Владо Мартиновић – Бајица

Милован Ђилас.

Не треба никаква посебна машта да се замисли какви су злочини проистекли из овакве наредбе.

Уосталом, ти злочини су већ прилично и документовани, на пример у књизи Сава Скока „Крваво коло херцеговачко“.

Кад се узме у обзир да је адвокат Јован Баровић, како нас Политика обавештава „био ратник и официр, борац Прве пролетерске бригаде. Учествовао у биткама на Сутјесци, Неретви, Десанту на Дрвар…“, и поново погледа све изнето, намеће се мисао да је адвокат користио логику аналогну папуанској, а „Политика“ је посредно поново благонаклоно промовисала, по којој је „Добро- кад ми упаднемо у суседно село и отмемо им краве и жене, а Зло – кад они упадну у наше село и отму нам краве и жене.“

Наведимо још само један злочин који се није десио међу, како се то понекад алудира, закрвљеним горштачким племенима, него у равном Банату, међу Лалама. Академик Чедомир Попов описује један догађај из Меленаца 1945., кад му је било 9 година. „Када је дошло ослобођење, били смо сведоци обрачуна са могућом контрареволуцијом. Само се ујутру чује како је неко убијен. Требало је да буде убијен и берберин, који је становао преко пута нас, само због тога што је бријао немачке војнике. Грешком је убијен његов син Тоника, дечко од 15 година, који је, као старији од нас, нама био узор.“

А све те и такве злочине носиоци идеологије која их је проузроковала назвали су, невино и скоро несташно – „левим скретањима“, а не ратним злочином „који тангира човечанство јер је негација човека и његовог права на живот“…, како то у својој завршној речи одбране каже адвокат Баровић. Они такође сву своју активност приказују као пут ка неком узвишеном општем циљу ка којему их је водио њихов велики вођа Тито. Такав став је најсажетије и најтачније исказао Добрица Ћосић у посвети на примерку своје књиге „Деобе“, коју је поклонио Титу. Ево те посвете:

„Другу Титу под чијом сам заставом осмислио свој живот, са чијим је идејама народ мога језика порастао у векове себи и свету

Деобе

Са поштовањем, љубављу и оданошћу

Добрица Ћосић

14 фебруар на Галебу пловећи у Африку“

(Интересантно је да је цео текст, како се види на факсимилу, исписан латиницом укључујући потпис, само је реч Деобе написана ћирилицом.)

Како остварити национално помирење у садашњим условима? Увек важи: „Сазнајте истину и истина ће вас ослободити“. Такође, сложићемо се са Драганом Крстићем, чије су изузетне књиге „Психолошке белешке“ темељно прећутане, „основно је да су се међусобна покајања и опроштаји одиграли, и да су као образац били психолошки могући, мада су се одигравали скривено, нешто због њихове интимне природе, а нешто и због институционалне затворености система, поготову у тој области, где је режим био и остао заинтересован да створи и остави утисак судбинске посвађаности свих са свима. “ Овом последњем свакако бар повремено доприноси и „Политика“, објављивањем чланака какав је „Крвна освета за ратни злочин“, који ни својом садржином ни интерпретацијама ни усликаним испаљеним чаурама метака, не може допринети никаквом помирењу.

А ево примера друкчије поруке. У књизи Поход црвеног лаписа („Корисна књига“, Београд) Благоје Бабић у истинитој причи „Херцеговка“ описује супротан случај. У једном селу недалеко од Билеће после рата два дечака су у шуми нашла пушку. Играјући се њоме, један је нехотично убио свог друга. Да жалост буде већа, убијени је био јединац. До освете није дошло. Родитељи страдалог дечака усвојили су његовог нехотичног убицу.

Писцу поменуте књиге, у којој се, између осталог описује страдање виђених Срба у Херцеговини и Црној Гори у току такозваног „левог скретања“ 1941-2, више читалаца, који једва и да су чули за Херцеговину, у чуду се питају зашто он није именовао починиоце тога злодела. Он се држао правила херцеговачког обичајног права: „У доброј кући се помињу имена само добрих људи“. Иза тога наизглед безазленог исказа крије се дубока филозофија. Злотвори се не помињу да се не би подстицала тежња за осветом. А злодела се помињу не да би се злом враћала, него да се не би понављала.

Сама реч освета је била прогнана из херцеговачког обичајног права. Сматрало се да она изазива „разигравање зла“ које се више не може зауставити. А никоме се не може признати право на изазивање такве несреће.

др. Драгомир М Давидовић

научни саветник

Поделите:

4 Коментари

  1. Освета никако!
    Национално помирење је нама неопходно. Оно долази као резултат истине, потпуне истине и покајања оних који су вршили злочине.
    Последњи партизан који се покајао био је покојни Сима Дубаић, партизански народни херој, који је командовао стрељањем заробљених четника и бацањем живих људи у јаме на Кочевском Рогу у Словенији.
    Њему на душу стављају од 5 000 до 50 000 побијених Срба.
    На коленима је ишао од једне Православне Цркве до друге, од једног Православног Манастира до другог и молио Бога да му опрости грехе. Нека му се Бог смилује.
    Док је Јово Капичић је рецимо изјавио “требали смо да вас више побијемо”.
    Нема опроста без покајања.

    • А КАКО да се комуноусташе покају – пред Марксом и Титом, можда Стаљином? Коме молитву да упуте – материјалним добрима којима заменише Светога Духа?

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here