Драгорад Драгичевић: ДА ЛИ ЈЕ БЛИЗУ ГРАНИЦА ПОПУЛАРНОСТИ ВУЧИЋА

Поделите:

Вучић у јавним наступима својим патриотским идеализмом изазива стрпљење приземљених прагматичара, а прагматичним поступцима изазива сумњу идеалиста небеске Србије

Политички аналитичари и истраживачи јавног мнења сада су опрезно оптимистични или опрезно песимистични кад предвиђају границу раста популарности А. Вучића и странке коју још води. И први и други рачнају да се граница раста примакла. Збуњује само чињеница да је Вучићева  партија већ  освојила власт а и даље јој расте подршка грађана Србије. Е. Канети у свом чудесном антрополошком  делу „Маса и моћ” налази да је у свакој маси, што политичка партија јесте, стално присутан страх од заустављања раста и распадања који она превазилази кретањем ка циљу. Циљ је, дакле, неопходан за опстанак масе. Ако се, примера ради, вратимо у 2000. годину видећемо на случају ДОС-а да је Канети у праву. Овај покрет је прокламовао више циљева међу којима су најважнији били просперитет народа, улазак у ЕУ, узимање власти од Слободана Милошевића, увођење либералне економије,  те реформе правосуђа, школства, банкарства и свега чега су у говорима могли да се сете лидери ДОС-а. Међутим, осим рушења власти Слободана Милошевића на све друго лидери ДОС-а имали су различите погледе. Узалудно је било и појачавање реторике о јединству, па и само убиство Зорана Ђинђића, ДОС-ова маса ушла је у унутрашњу борбу за власт из које је после сваког изборног циклуса излазила слабијом. Маса овог опозиционог покрета била је јединствена и расла је само док је постојао истински заједнички циљ.

Вучић често истиче да га ни мало не занима власт као власт и да му је подршка грађана потребна само за добро Србије коју, стално то наглашава, воли изнад свега. Разуме се да је председник свестан да је оваква реторика већ испробана од стране бројних ДОС-ових лидера и да је, углавном, искомпромитована, али он од ње не одустаје, чврсто уверен да је за лидера сасвим нормално да воли свој народ и своју земљу више од власти и да оваква реторика, макар била и искомпромитована у Србији, мора да постоји у минималним карактеристикама сваког лидера. Оваква реторика мора да буде и део минималног протокола у наступима националних лидера, морају да је користе без страха да ће им порасти нос.

Вучић у јавним наступима својим патриотским идеализмом изазива стрпљење приземљених прагматичара, а прагматичним поступцима изазива сумњу идеалиста небеске Србије. Он преузима  ризик да буде и идеалиста, и прагматичар. Што би рекао Достојевски кроз један свој лик, не постоји ситуација у којој се не може чинити добро.

Тајна је у упрошћеном заједничком именитељу, сведеном на радна места и борбу против корупције, на две ствари које највише и најчешће опредељују грађане Србије. Истовремено, та два појма су у органској вези у свести грађана: незапосленост је настала због тајкунизације привреде, а отварање радних места за грађане је доказ је да Вучић стаје петом на главу аждаје незапослености. Обраћајући се гласачима на том најједноставнијем именитељу, који се чак не може даље упростити, Вучић разочарава гласача који се одазива на сложенији заједнички именитељ. То, међутим, не производи озбиљне последице, јер је у сиромашном народу таквих гласача мало, а и не гори им под ногама.

Тај крајње упрошћени заједнички именитељ очекивања народа и видљиви резултати у економском опорављању омогућили су Вучићу да у ходу веже за себе и најшира идејна очекивања гласача. Тако српска политичка десница нема у Србији запаженију улогу, јер за Србе нема страснијег десничара од Вучића. Српски европејци једва да се виде на српској политичкој сцени, јер за Србе нема јачег европејца од Вучића. Проруска странка Ненада Поповића није ни смела да самостално одмери своје русофилство, свесна да Србија нема већег русофила од Вучића.

Тајна је у Вучићевом схватању политике у изворном значењу појма: послови за грађане, грађански послови. Наше комунистичко наслеђе не разликује политику од идеологије. С тога наш човек, кад бежи од идеологије, каже „нисам ти ја за политику”. Схватајући како наш човек поистовећује политику и идеологију, и сам Вучић уобичава да каже да га политика не интересује иако уствари страсно ради оно што није ништа друго до политика.

Последња Вучићева иновација политичке праксе су ненајављена путовања по Србији, о којима се по правилу касније сазна. Сликали су га се скромно смештеног између домаћина и домаћице на једној сеоској тераси у Србији. Залупао је тако једног дана на вратима управе Галерије Сава Шумановић у Шиду, више у намери ходочасника него инспектора, и изазвао не мало запрепашћење двеју дама – директорке и кустоса. Из галерије је продужио у Ривицу, да изненади винара Деурића. Путује својом половном шкодом, без пратње медија и оранизованих статиста из локалне власти, а о посети се тек накнадно сазна,  и то не преко агенцијских или новинских редакција.

Његови критичари гледају на ову спонтаност сумњичаво, а на избор половне шкоде као превозног средства подсмешљиво, све у смислу да такви популистички трикови код њих не пролазе. Он и нема илузије да ће сви у Србији прихватити без сумњичења ову ходочасничку председникову скромност, али он то чини за оне којима ће се његови поступци допасти, за оне којима бајковитост оваквих „испада” не смета. Критичари ће рећи да су председникова ненајављена путовања вешто смишљена. Ко каже да нису? Но, и поред тога она боље од моралнополитичких трактата говоре како би један народни председник могао да поступа у срећном друштву. Многи властоносци могли би да од Хосеа Мухике науче како се постаје вољен у народу али је тешко одржати позу једног мухиканца. Вучићу не смата да буде и последни мухиканац на Балкану ако ће то послужити да подигне лествицу на висину коју само он може да прескочи.

 

Драгорад Драгичевић за Видовдан

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here