Драгорад Драгичевић: МОГУ ЛИ СРБИ ПОСТАТИ РАВНОДУШНИ ПРЕМА РУСИЈИ

Поделите:

Већина Срба и не помишља да Србија неће моћи понети у ЕУ и посебност своје везе са Русијом, па већински подржава председника који јој се чини способним да ту посебност прошверцује у европску заједницу.

 

Српска спољна политика нема јавни одговор на питање шта ће остати од односа са Русијом кад Србија буде морала да усагласи своју спољну политику са ЕУ. На таква питања српски званичници обично одговарају да то сада није тема јер није пришло време кад  се спољна политика ЕУ мора пресиликати у Србији.  Кад будемо морали да уведемо санкције Русији, санкције ће, вероватно, бити опозване, па проблема неће ни бити.

Овакво резоновање указује да српска спољна политика мора да избегава да односе са Русијом отворено пројектује на дужи временски период. Као да се рачуна да ће се нешто само од себе догодити што ће олакшати бирање стране.  Или што ће учинити бирање стране излишним. Као, например, да ће српско јавно мнење допузити до стања у коме се неће губити избори ако се окрену леђа Русији. Као што се догодило у Црној Гори.

Може ли српско јавно мнење допузити до равнодушности према Русији? Може, али не у смислу да ће се оно иразито окренути неком другом, већ у смислу равнодушности према сопственом духовно-историјском идентитету, који садржи и наклоност према Русији. Ако се занемаре сопствено писмо, историја, вера и митови који нас одређују, нема изгледа да опстане ни русофилство које се храни преко истог корена. Кад се оно претежно угаси то ће бити поуздан знак да су се већ угасила светла наспрам којих смо некада читали. Тада већина Срба неће бити ни русофили, ни европејци, већ основне обрачунске јединице, лишене архаичне бриге за ћирилицу и епско песништво.

Српски званичници стално понављају како Србија хоће „добре односе са ЕУ, са САД, са Русијом, са Кином, са целим светом”. Разуме се да „добри односи са свима” не значе да су нам у срцу сви једнаки. Место Русије код Срба никако се не може одредити „добрим односима”, па већина Срба верује  да је ова реторика уједначавања проистекла из рационалних потреба стабилизације земље. Јер, ако појам „добрих односа” служи у описивању односа са државама које су 1999. бомбардовале Србију или протерале стотине хиљада Срба са својих огњишта, он никако не може да детерминише и везу између Русије и Србије. Већина Срба је равнодушна кад српском председнику набијају на нос историју његовог личног развоја од младог радикалског генсека природно окренутог Русији  до зрелог деголовског  политичара, и верује да је његова реторика несврставања чисто дипломатског порекла, а да његова права осећања открива примерно савладавање руског језика, без кога би иначе могао да се сналази у европским пословима. Већина Срба и не помишља да Србија неће моћи понети у ЕУ и посебност своје везе са Русијом, па снажно подржава председника који јој се чини способним да ту посебност прошверцује у европску заједницу.

Српска већина данас изгледа баш тако, што не мора да значи да сутра неће бити друкчије. Зашто? Данас сваки сорошевац, ма шта значио овај термин, рентира код својих послодаваца српске митове, у које спадају и посебне емоције према  Русији, као опасну материју на граничном прелазу између Србије и срећног запада. Тачније, кампања против српских митова кренула је деведесетих година протеклог  века, али је у пролеће 1999, бомбардовањем капиталних и локалних мостова са ђацима пешацима, емисионих торњева и телевизијских зграда са запосленима, возова са путницима, дезавуисана практичном потврдом  матрице основе мита о српској жртви и српском инату.  Време је учинило своје, и кампања против српских митова опет је живнула. Сада и део српске псеудоелите спочитава српској већини да је између Русије и Србије превише географије да би се видели историја и прошлост. Мој омиљени глумац пре годину-две конкретно је ударио на Филипа Вишњића, сугеришући да у османлијским архивама треба проверити да ли су два врана гаврана веродостојно обавестила жену Кулин-капетана о појединостима битке у Мачви. Ако нису, а поготову ако турски документи не потврђују њихову појаву,  онда би „Бој на Мишару” требало повући из школске лектире, да се нова поколења лакше подвргну лековитом и пожељном забораву. На срећу по светско песништво, мој омиљени глумац се ограничио само на штетност српског слепог рапсода, не проширујући  надлежност до Хомера.

Као што Србија нема поузданијег европејца од Вучића тако нема ни ефикаснијег русофила од Вучића. Ово је само привид парадокса, привид који произилази из српског комунистичког  неразликовања политике од идеологије. Наш човек, кад бежи од идеологије, каже „нисам ти ја за политику”. Вучић то зна, па уобичава да каже да га политика не интересује, иако, уствари, страсно ради оно што није ништа друго до политика: послови за грађане, грађански послови. Тренутно у његовој дневнополитичкој агенди нема места за ћирилицу, епски циклус, косовски мит, све је отишло на  радна места, проценте друштвеног бруто производа  и на стабилност у региону. Његову агенду су попунили приоритети економског опстанка који је без ЕУ бесперспективан, а без Русије тренутно неодржив. Широка мрежа за пацификацију и натофикацију Срба не може да се похвали да ужива његову наклоност. Борци за ћирилицу, лингвисти, историчари, сликари, писци и њихови трагично малобројни читаоци не улазе у његове обзнањене приоритете. Његови претходници нису се примакли ни ЕУ, ни Русији. Он јесте и ЕУ, и Русији.

И поред таквог председника, Србија ипак не може да каже да зна како ће сутра изгледати њени односи са Русијом. Поготову што међу српским русофилима постоји битна разлика. Њихова већина, она од које запад очекује да допузи до равнодушности према Русији, усхићена је Русијом због СУ-35, С-400 и огромних резерви гаса, симбола моћи пожељне за пријатељство. Други Срби су русофили због „Светог тројства” Андреја Рубљова и ћирилице коју су Руси добили преко Срба. У овој другој фели русофила пребива посебност везе између Руса и Срба. Та посебност и јесте дугорочна мета културног преобликовања Срба и сужавања њиховог знања о томе ко су.  Јер, ако не знају ко су, а запутили су се, они засигурно не знају ни куда иду. Срби не могу стићи на место Немаца у сутрашњици, јер је оно резервисано само за Немце.  Могу стићи на своје место, препознатљиво само уз услов да знају ко су.

Драгорад Драгичевић за Видовдан

 

Поделите:

1 коментар

  1. Рајетински менталитет је свеприсутан. Другосрбијанци нуде Србију Западу, родољупци је нуде Кнезима и Русима. Суверениста нема.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here